Šta da čitate tokom (samo)izolacije?

Piše: Branko Rosić

Pevao je i da iako njegova (mlada, Đoletova) generacija voli rok muziku ona zna za te revolucionarne – ratne godine koje su bile takođe iz žanra kriza. Pre nego što ću početi ovaj tekst, dok mi je namigivao kursor na beloj, praznoj wordovoj stranici, uhvatio sam sebe i da bih i ja krenuo o mojim krizama. Tih prvih se sećam sada već kao nekog dalekog vremena. Recimo nestašica benzina u SFRJ, i uvođenja par- nepar. Ko ne može da vozi da li oni sa parnim ili neparnim brojem na tablicama. Sećam se komšije, nekog motoriste koji je bio baš “džanki” tih dvotočkaša i njegove muke da pregura vikend u kojima nije mogao da istera motocikl iz garaže i da dva dana apstinira od nadvožnjaka, podvožnjaka, krivine… Ali ne sećam se da je on čitao neke knjige da bi pregurao krizu. A i šta je dva dana za ozbiljnu literaturu tako da je on ta dva dana uglavnom pušio, ali pošto je ovo sajt fondacije farmaceutske kuće reći ćemo da je on ta dva dana slušao radio i ploče. Ipak su te krize bez benzina i kafe bile kratkotrajne. A moglo se recimo u doba krize benzina i kada nema vožnje u SFRJ čitati Džek Keruak i njegovo remek delo “Na putu.” A kad nije bilo kafe ko će još da čita. Verovatno se i mnogima spavalo više nego obično. Pogotovo se nije moglo čitati u doba elektro krize, tačnije nestancima struje, jer ko bi čitao uz sveću.

Ali prva prava kriza u kojoj je bilo vremena za sve bila je 1999. i bombardovanje SR Jugoslavije. Ja sam tada imao problema sa nekim stvarima i odsecima pa sam morao da vreme provodim u stanu. Karantin. I to je ono što radim i sada u odabiru literature vanrednih stanja – debele knige koje ne stižem da čitam u redovnom stanju. Uzeo sam tada, četiri toma, nekoliko stotina grama Tomasa Mana i remek delo “Josif i njegova braća.” Biblijska priča na bliže hiljadu ma i više od hiljadu strana. Možda i dve. Ko bi znao. Na radiju je bio Avram Izrael i vazdušne opasnosti, u mojoj sobi Josif i njegove zemaljsko- nebeske opasnosti jer je Biblija iza svega.

I sad bi trebalo možda uraditi sve ono što se ne stiže u oficijelnom radnom danu, nedelji, godini… Pročitati debele knjige. Odmah da kažem Džonatan Frenzen i bilo šta od njegovih jednorečnih remek dela: “Sloboda”, “Korekcije”, “Pjuriti.”…

Ovih dana kada su ulice prazne postoji samo nekoliko struka koje bazaju noću od pet popodne. U zavetrini rotacionih svetala policijskih automobila i komunalnih kamiona za odvoz smeća tu su “šveceri” policijskog časa: psi lutalice i beskućnici. Psi lutalice ne znaju šta se događa a beogradski beskućnici znaju ali nemaju šansu za karantin iz prostog razloga jer je jedina lokacija njihovog karantina ulica.

Francuska književnica Viržini Depent i njene dve (od tri knjige) objavljene u Srbiji prikazuje turbulentne epizode bivšeg prodavca ploča koji završava kao beskućnik i overava život na pariskim arondismanima. Remek delo.

Prošlog leta bio sam u Dablinu i u sred tih piva, pita, spomenika Filu Linotu, valjalo se posvetiti i obrazovanju. Posetio sam Triniti koledž i pomazio te višestoletne cigle ne bi li mi kroz prste prošao ili da se bar “inficiram” uspehom irskog književnog čuda – Sali Runi koja je već svetski priznata i poznata a nema još ni trideset godina. Neki su njenu knjigu “Normalni ljudi” proglasili romanom namenjenom milenijalcima. Ali čitam ja koji ne spadam ni u milenijalce a ni u sasvim normalne ljude i u svojoj reprizi posete Dablinu moraću bolje da pomazim cigle koledža Triniti koji je pohađala mlada Sali Runi ne bi li me zahvatila infekcija njenog uspeha pa da u sledećeim godinama i mene zadesi karantin u kojem bih brojao pare i nagrade kao što radi ova irska devojka kojoj je sve išlo od ruke baš kao što je išlo sve od noge njenom prezimenjaku – Vejnu Runiju, fudbaleru Mančester junajteda.

I moja najomiljenija knjiga koju preporučujem je “Džef u Veneciji, Smrt u Benaresu” engleskog pisca Džefa Dajera. Ovo je neka posveta Manovoj “Smrti u Veneciji” samo što ovde glavni junak ne juri za lepim dečakom već za turbo privlačnom Amerikankom i kao i ja voli bend Van der Graaf, zaboravi diktafon kad ode na intervju, pizdi od dedlajnova i poslovnih mejlova. Odlična knjiga.

A i Džef Dajer i Sali Runi hvale književnicu Rejčel Kask. Paraleno sa covidom 19 u Srbiju je stigla njena knjiga “Pohvale.” To mi stoji na noćnom stočiću a na poleđini serija pohvala. To nisu memoari koje je pisala o majčinstvu i razvodu koji su razjarili britanske medije koji su je targetovali kao tešku osobu. Ovo je roman poslednji iz trilogije koja je cela dostupna kod nas. “Pohvalu” preporučujem na osnovu tuđih pohvala tako da ako sam vas prevario neću biti taj koji će vam vratiti novac.

Ovaj moj izbor je uglavnom izbor savremenije književnosti iz sveta zato što ja to čitam što zbog zanimanja a što zbog toga što i sam pišem prozu koja je locirana u sadašnjosti.

Možda su vanredne prilike idelana šansa da se lansirate u druge epohe. Da pobegnete od aktuelnosti i opet odete u svet Tomasa Mana, Tolstoj… Pa i Aleksanda Dime čija sam “Tri musketara” često čitao kada bi me iz redovnog prešaltovali u vanredno stanje. Čiatjte i biografije rok zvezda (Kit Ričards) koje su kod nas objavljene. To je sada već neka druga epoha.

Možda ne treba biti pretenciozan i možda treba čitati stripove. Beletristiku vašeg detinjstva. Ja sam to radio često kad hoću da se sakrijem od stresa pa utonem u Komandanta Marka ili Teksa VIlera. Sada su ovi aktuelni izazovi na mrežama pa se lepe slike iz detinjstva i to nije slučajno jer detinjstvo je uvek nevino i lepo osim ako niste Oliver Tvist ali i njemu se razvedrilo na kraju.

Članak je prenet sa portala Hemofarm fondacije.