Otpad će nas ugušiti

Piše: Julijana Vincan, Nova ekonomija

Po struci japanolog i yoga instruktor, a zaposlena u IT kompaniji, Dragana Katić je ipak većinu svog slobodnog vremena posvetila akciji čišćenja grada. Ideju o organizaciji „Trash Hero Beograd“ je sprovela u delo zajedno sa programerom Borisom Nikolićem i uspeva da okupi sve veći broj volontera posvećenih proširivanju ekološke svesti građana i konkretnim akcijama u kojima dobrovoljno čiste otpad u svojim sredinama. Beogradski ogranak međunarodne organizacije Trash Hero akcije sprovodi skoro svake nedelje, nastojeći da očisti različite delove grada, za koje se često ne bi na prvi pogled ni reklo da su toliko zagađeni, a „heroji“ sakupe i po tonu otpada.

Šta je Trash Hero ovde, a šta u inostranstvu?

Trash Hero je globalni pokret koji ima za cilj da kroz akcije čišćenja sprovodi jednu vrstu neformalne edukacije o smanjenju količina otpada koje ostaju za nama i o održivim ekološkim rešenjima. Pokret involvira volontere i na zabavan način poziva ljude na ličnu odgovornost. Mislim da je ovo veoma važno jer je narod izgubio osećaj da išta može da se promeni i stav da mi sami možemo da preuzmemo odgovornost da menjamo svoju okolinu je izuzetno motivišući i vraća osećaj dostojanstva i moći.

Kako ste uopšte došli na ideju da pokrenete takvu akciju kod nas?

Obično kažem – pa, neko je morao nešto da uradi. Primećujem da dosta ljudi smatra da za sve treba da postoji neka nadležna institucija, što bi građane trebalo da oslobodi svake odgovornosti, ali ipak i u mnogo razvijenijim zemljama, čije institucije rade besprekorno, ima mnogo više građanskih inicijativa i ljudi su ponosni da brinu o svojoj okolini.

Plan je bio da se okupimo i počnemo sa čišćenjem parka ili šume, ali smo u međuvremenu istraživali i saznali da postoji globalna volonterska organizacija Trash Hero. Njihov moto je:Mi čistimo, mi edukujemo, mi menjamo. To je upravo ono što i nas pokreće! Organizacija je osnovana u Tajlandu i sada u Aziji broji stotine opština. Pozvali smo  osnivače, Romana i Jana, i izrazili želju da pokrenemo Trash Hero u Srbiji. Zatim su nam se pridružili i Kraljevo i Ruski Krstur, a zatim i Pančevo, Vrnjačka Banja, Loznica, Begeč i mnogi drugi.

S obzirom na to da imate svakodnevni posao i pored toga se bavite i jogom i još mnogo čim, kako uspevate da se organizujete i nađete vremena za sve?

Dani su mi prilično popunjeni, ali me stvari kojima se bavim ispunjavaju, pa to ne doživljavam kao problem. Kada je aktivizam u pitanju, smatram da je važno da aktivisti budu profesionalno ispunjeni, kako im ekologija ne bi postala posao. Čini mi se da kada ekologija postane posao, onda ljudi rade stvari za platu, a ne iz ličnog ubeđenja, pa se tako često moralni kodeks dovodi u pitanje.

Kako su ljudi nekada reagovali na Trash Hero, a kako reaguju sada?

Kad smo tek počeli bilo je čudno, svaki početak je težak. Na prvoj akciji je bilo petoro ljudi, a prolaznici su dovikivali razne gluposti. Nismo obraćali pažnju, ali nije nam ni bilo svejedno. Smatrali smo da se važnost takvih dela razume sama po sebi, ali je stanje u društvu bilo takvo da se nije imalo poverenja da neko stvarno radi nešto za viši cilj samo radi lične satisfakcije. Ipak, upornošću, radom i trudom, postigli smo da sada na akcije dolazi po 50 ili čak do 100 ljudijako motivisanih da menjaju svoje okruženje i da njihova deca rastu svesnija i pažljivija. Na akcije dolaze sjajni ljudi, pa svi koji dođu prvi put odmah osete radost i ponos koji vladaju i nastave da dolaze na sve sledeće događaje. Na Mixer konferenciji smo dobili feedback da smo građanska inicijativa koja radi baš ono što bi građanska inicijativa i trebalo da radi, bez udvaranja sponzorima i bez političke konotacije. Dobili smo i nagradu „Zeleni list“, a od magazina Sensa smo dobili nagradu za aktivizam. Mislim da je tako pozitivan niz reakcija delom i proizvod toga što se trudimo da ne ukazujemo samo na probleme, nego i na rešenja. Na našim stranicama ne delimo slike đubreta i ekoloških katastrofa, jer smatramo da je upravo takva aktivnost na društvenim mrežama dovela do tzv. „trashblindness“, jedne vrste slepila za otpad, jer smo se navikli na slike otpada, tako da ga lako zanemarimo. Ljudi imaju osećaj da kada podele neki ekološki angažovan sadržaj na svojim profilima,kao da su već nešto uradili da to promene i tu se aktivnost završava, pa sada imamo veoma mnogo kritičara svega, a malo onih koji nešto rade. Kod nas ljudi prepoznaju to da želimo da delujemo, a ne da ukazujemo ko šta ne radi ispravno i dobro, prepoznaju dobru volju i entuzijazam i žele da budu deo promene.

Kada je u pitanju ekologija, kakva je situacija kod nas, a kakva u svetu?

Mi smo tvrdoglav narod i to je nekada dobro, ali češće nije. Teško prihvatamo promene, a još teže preuzimamo odgovornost na sebe. Svi žele promene, ali je retko ko spreman da se menja. Više volimo da kritikujemo nego da radimo. Skandinavske zemlje skoro dai nemaju zelena udruženja, jer su svi već prilično ekološkiosvešćeni, brinu o okolini, a postoji i niz zakona i regulativa koje se poštuju. Našmentalitet je takav da uvek traži način da zaobiđe pravila. Dalje, problem je i standard i siromaštvo, jer je zaista razumljivo da ljudi koji se bore sa egzistencijalnim pitanjima ne razmiljšaju baš o tome šta bi mogli da rade za zajednicu ili neki viši cilj, kad već rade tri posla da prehrane porodicu. Ali mi imamo nešto jako specifično, i to je za mene lično glavna motivacija. Mi imamo solidarnost, jednu od najviših socijalnih vrlina. Kada imamo zajedničkog neprijatelja, što u ovom slučaju može biti otpad, mi smo složni i ujedinjeni i pitamo „šta bih ja mogao da doprinesem”.

Zašto kod nas nikako da zažive sistemi reciklaže i racionalnije potrošnje i tome slično?

Ovo je stvar koja se definiše zakonski i institucionalno, i mi smo negde daleko na začelju kolone po uspešnosti. Nažalost, korupcija je i po ovom pitanju veliki problem, otpad nije đubrenego resurs.Stiče se utisak da je bolje da ljudi budu neinformisani i neobrazovani, jer se tako lakše manipuliše. Mi nažalost i dalje
imamo tzv. kraljeve bakra, aluminijuma, elektronskog otpada, dok za neisplative odnosno skupe procese još uvek nemamo rešenja. Tretiranje medicinskog i opasnog otpada još uvek nije regulisano.

Gde je država u celoj priči?

Država bi trebalo da igra ključnu ulogu. I kada bi većina građana bila svesna i savesna, to nije dovoljno ako svaki kraj nema reciklažne kontejnere, ako ne postoji sistemsko obrazovanje, ako ne postoji zakon, a i onaj koji postoji niko ne sprovodi i ne kontroliše, ako niko ne biva kažnjen za bacanje otpada u reku čak ni kada postoje dokazi, snimci na kojima se npr. vide registarske oznake vozila iz kog se smeće izručuje u reku, a ako građani koji postupaju savesno nemaju za to nikakav benefit. Infostan recimo plaćamo prema kvadraturi i broju stanara, a ako bi građani koji ne postupaju savesno plaćali skuplje, a oni koji pravilno tretiraju svoj otpad imali popust, verujem da bismo više razmišljali. Nije čak ni neophodno da osmislimo neko novo revolucionarno rešenje, mogli bismo da primenimo primer zemalja koje su ovaj problem već adekvatno rešile. Na tužnom primeru mini-hidroelektrana jasno vidimo da zaštita životne sredine našoj državi nije prioritet, već interes i profit povlašćenih pojedinaca. Meštani sela na rekama na kojima se grade mini-hidroelektrane se svakodnevno bore za naše reke. Država spava. Ovde govorimo o zaštićenim područjima i o zakonu koji postoji, a svesno se krši. Nije mi utešno to što predstavnici države rado dolaze na akcije čišćenja ako ima nekih medija da to isprate, jer je tema postala aktuelna.

Šta je rešenje za moderan način života koji jednostavno proizvodi mnogo otpada?

Polovinu otpada koji imamo sada na svetu, napravili smo u poslednjih 10 godina, od kad su naše navike postale bahate. Deponija nije rešenje. Naše bake nisu bile pioniri cirkularne ekonomije, ali su cegere pravile od starih kišobrana i uvek ih imale sa sobom. Kad sam bila mala, u prodavnicu nisam mogla da idem sama, jer je trebalo da ponesem staklene flaše za jogurt i mleko. Koka-kola i kisela voda su bile u staklenim flašama i morali smo se setiti da ih ponesemo sa sobom. Grickalice smo jeli ponekad. Danas jedan čovek generiše oko kilogram otpada dnevno.

Jako je važno menjati navike ljudi, nije ni samo pitanje da li se otpad odvaja i da li se sklanja iz prirode na deponiju, nego kako da ga manje bude. Deponije se šire rapidno i zauzimaju sve veći prostor, a organski otpad na njima pokreće hemijske reakcije i otpušta se velika količina ugljen-dioksida i metana. Ono što može da se reciklira, pitanje je da li ikada stigne do procesa reciklaže, jer ne odvajamo svi otpad u svojim domovima, a kada se reciklažni otpad pomeša sa organskim, više nije reciklažni.

Kako da pomirimo industrijski razvoj i ekologiju?

Ono što je u industriji razvoj, u ekologiji je nazadovanje. Proteklih decenija čovečanstvo se bavilo unapređivanjem industrije i to je dovelo do velike ekološke krize. Upravo su biznisi i korporacije oni u čijim je rukama finansijska moć da se ova kriza zaustavi. Postoji ta velika laž da nema dovoljno za sve. Istina je da imamo i više nego dovoljno resursa na planeti, ali ih ne trošimo racionalno. Sada je vreme da se sve malo uspori, da se više deli, da se da prioritet prirodi u odnosu na profit. Kružna ekonomija je nova reč za stare i poznate principe. Prosto nije logično da stalno uzimamo i ništa ne vraćamo. Nije realno i nije održivo. Vrlo ležerno se spominju prirodni resursi kao da su neograničeni, a to je stav koji resurse iscrpljuje.

Hoće li ljudi doživeti svoj kraj zbog grešaka, pre svega, prema prirodi?

Mislim da su ljudi širom planete počeli da se bude i da deluju. Svedočim svakodnevno promeni u svesti ljudi oko mene. Sve je više sjajnih ideja za prečišćavanje okeana, za korišćenje održivih resursa, nove generacije su svesnije i savesnije, profit milenijalcima nije više glavna ideja vodilja.

Tekst je prenet sa portala Nova Ekonomija.