Uvod Darke Radosavljević u monografiji „Miomir Grujić Fleka 1954 – 2003 JAVNI ILEGALAC“ u izdanju galerije Remont

Piše: Darka Radosavljević Vasiljević

Miomir Grujić Fleka je fenomen koji je obeležio urbanu kulturu osam desetih i devedesetih u Srbiji i pomerio mnoge granice percepcije umetničkog stvaralaštva. Pokrenuo je više inicijativa koje su snažno uticale na razvoj urbane kulture, od kojih su najznačajnije: klub  Akademija, Radio Šišmiš i projekat Urbazona. U časopise i novine  sa kojima je sarađivao, ili ih uređivao, unosio je provokativne, angažovane tekstualne i grafičke sadržaje. Gotovo sve što je napisao, rekao, uradio, kritikovao, na šta je upozoravao, nije izgubilo na  aktuelnosti. U temelju svih njegovih iskaza, u različitim medijima  kojima se bavio, precizno je definisana SUŠTINA koja ne ostavlja  mnogo prostora za nova tumačenja u odnosu na vremensku distancu. Njegov brilijantan um i energiju i danas je nemoguće sustići.Kao slikar, novinar, medijski umetnik, propagator, provokator, delovao  je kao specifičan predvodnik i provodnik urbane umetničke scene stvarane  na rubovima društva osamdesetih i devedesetih, nazvane Undergraund.  Nesumnjivo je da je bio borac protiv establišmenta. U društvu koje se  suočavalo sa turbulentnim i prelomnim vremenima pojam underground  je kroz Flekino delovanje dobio novu vrednost. Undergraund je postao  sinonim otpora, suprotstavljanja postojećem stanju, borba za sopstveno  mišljenje, pravo za očuvanje ličnog i kolektivnog digniteta, integriteta i  identiteta pojedinca u društvu koje se raspada, u kome se drastično menja  etički i vrednosni sistem.

Konzistentna karijera i razvoj Miomira Grujića započinje sredinom  sedamdesetih godina u rodnom gradu Šapcu, gde od 1974. aktivno učestvuje u radu Zavičajne organizacije studenata, neposredno zatim uređuje rubriku za kulturu u studentskom listu Kolokvijum, organizuje razne  kulturne događaje, pa i pokreće legendarni šabački klub RUPA. Takođe, krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih u omladinskom listu mladih  podrinsko-kolubarskog regiona „25. maj“ (podlistak Omladinskih novina)  objavljuje tekstove, ilustracije, karikature i „parole“ nazvane MIMO METE.  Saradnju sa Omladinskim novinama (NON) nastavlja do 1985. godine  objavljujući različite angažovane priloge, muzičke i likovne kritike, vizuale,  prevode. U NON-u većinu priloga potpisuje sa Ex Vagantza. Angažovanost  oko pokretanja Kluba Rupa, objavljivane likovne i muzičke kritike, ilustracije, komentari, MIMO METE, još osamdesetih su definisali njegov dalji  pravac razvoja. Sa nepunih 30 godina pozicionirao se kao javna savest,  precizan tumač društva, što je preraslo u fenomen kultne ličnosti čije su  neosporne vrednosti i uticaji i danas prisutni.

Napustivši studije Prava u Beogradu, upisuje Fakultet likovnih umetnosti. U to vreme drastično menja imidž: 1982. godine šiša se u redakciji  NON-a, a foto zapis se objavljuje u novinama. Od 1982. postaje glavni  urednik časopisa za kulturu i umetnost Univerziteta umetnosti u Beo gradu „4F“ gde 1984. godine objavljuje prvi u nizu kultnih tekstova za  razumevanje savremene umetnosti „MEĐUTIM… UMETNOST JE… ZAR  NE?“. Ovim esejom pokazao je svoj stav i poentirao tačku razvoja iz koje  proizilazi sve nadolazeće.

Novembra 1984. godine postaje programski urednik Kluba Akademije  i u tom periodu počinje da koristi nadimak Fleka. Vrlo brzo je bilo jasno  da se uspostavljanjem jednog drugačijeg odnosa prema umetnosti, kul turi, medijima i društvu, upisuje istorija. Kao programski urednik tokom  narednih pet godina, planski realizuje strategiju razvoja i društvenog pozicioniranja kluba (u to vreme nije bilo uobičajeno razmišljati o strategiji,  već se živeo trenutak). Osmislio je novi specifičan identitet kluba: oslikao je zidove, organizovao koncerte nadolazećih bendova, dizajnirao pozivne letke, razvio komunikaciju sa medijima, pokrenuo studio za snimanje muzičkih demo snimaka Akademija i za njega dizajnirao logo koji se i danas koristi. Od kluba Akademija napravio je globalno prepoznat brend  o čemu su pisali inostrani mediji proglašavajući ga za jedan od prestižnih  svetskih klubova! Akademija je pod njegovim vođstvom postala baza za razvoj Novog talasa u umetnosti Srbije i Beograda. Taj talas koji je spajao rock&roll i savremenu umetničku praksu u narednom periodu je prerastao u novi društveni i kulturni senzibilitet.

Kao vizuelni umetnik svojom izlagačkom aktivnošću ukazuje na drugi mogući tok razvoja savremene umetnosti, bliži rock &roll kulturi (koja tada u široj kulturnoj zajednici preovladava). Njegovi radovi bili u suprotnosti sa tada prepoznatim trendom koji je promovisala mlađa umetnička generacija (nova slika, nova skulptura). Sredinom osamdesetih realizuje nekoliko multimedijalnih događaja i samostalnih izložbi koje su ostale duboko urezane u sećanje urbanih generacija. Linija EX (sa Milanom Atanackovićem i Aleksandrom Šaranović) jednodnevni događaj u napuštenoj elektrani na Dorćolu (1986) je istovremeno bila izložba i koncert nadolazećih bendova, promocija novog senzibiliteta. Izložbe u galeriji Studentskog kulturnog centra NIGHTHAWK (sa Rajkom Vujovićem) (1984), ZAPIS (1985), ČUVARI VATRE (sa Rajkom Vujovićem) (1986), VELIKI ZNAK (1987) često su tokom otvaranja pratile žive svirke. U katalozima izložbi objavljivani su Flekini idejno i teorijski promišljeni tekstovi. Svaka izložba je promovisala neku od važnih tema ili teza, ali reakcije zvanične kritike su izostajale.  Ipak, njegovo vizuelno stvaralaštvo nije u potpunosti zanemareno. Izlagao je i na nekolicini važnih lokalnih i regionalnih izložbi poput UMETNOST OSAMDESETIH, Muzej savremene umetnosti, Beograd (1983), KRITIKA – Umetnost usred osamdesetih – Kolegijum Artistikum, Sarajevo – Paviljon Cvijeta Zuzorić, Beograd, (1986), 15. BIJENALE MLADIH, Rijeka (1989). Većina njegovih radova ( slika, crteža, murala, instalacija) se bavi arhetipima, muško-ženskim odnosima. Zanimljivo je da je tek tokom pripreme monografije otkriven veliki broj „erotskih“ crteža, ženskih aktova. Na žalost, osim velikog broja originalnih crteža, grafičkih rešenja letaka (za najave događaja na Akademiji i TROTOLETAKA) veoma malo slikarskih radova je sačuvano.

Kako se i sam bavio teorijom, povodom grupne izložbe INSTINKT održane 1994. godine u galeriji ULUS (uz Srđana Đileta Markovića i Jelenu Marković) piše prateći tekst „Instinkt: Ultrazona“ koji je ključan za razumevanje njegovog umetničkog opusa, pogotovu ako se uzme u obzir da  od kraja osamdesetih ozbiljno oboljeva i gubi vid. Na izložbi su se ponovili  neki radovi iz osamdesetih, ali predstavili i novi, poput Taktila, radova za  čije čitanje i razumevanje je bio neophodan dodir. Pomenuti tekst je još  jedan od kultnih! Pisan poput manifesta, sa tezama čije premise i danas  čvrsto stoje, trebalo bi da bude uvršten u važnu literaturu za studente  umetničkih fakulteta, istorije i teorije umetnosti.

Početkom devedesetih, teška fizička pokretljivost i gubitak vida, nisu  usporili Fleku da pronađe novi modus javnog umetničkog delovanja. Kao  umetnik, inicijator i još više kao savest građanskog društva u izumiranju,  11. decembra 1989. godine na Radiju B92 pokreće specifičan projekat,  emisiju u formi audio performansa ‘Radio Šišmiš’. Glasanjem redakcija  beogradskih radio stanica ova emisija je proglašena kao najbolji autorski  radio projekat za 1990. i 1991. godinu. Redovno emitovanje emisije, u terminu ponedeljkom od ponoći do tri ujutru prekinuto je od 1991. (Martovski  protesti) do početka 1993, da bi se od tada do 23. marta 1999. emitovalo  svakog ponedeljka. Šišmiš od početka čini tim Fleka, YU Nindža (Srđan  Jerotijević) a kasnije im se pridružuje High Spirit (Đorđe Dinić).

Sumanuto dinamična i energična emisija nije dozvoljavala pasivnost  slušalaca. Upravo zbog odlično promišljenog muzičkog izbora, čestih  promocija originalnih demo snimaka i kršenja uobičajenih radijskih praksi  (ne pričaj preko muzike, ne vređaj slušaoce uključene u program) ovaj  radijski program nije bio prateći fon uz koji je moguće raditi nešto drugo.  Šišmiš se slušao punom koncentracijom. Koncept, zvuk, poruke, zaostavština Šišmiša i danas provociraju samopreslišavanje i preispitivanje lične  odgovornosti. Po Flekinim rečima Šišmiš je metafora, oštrooki svedok  koji iz središta vremena pažljivi posmatra ljude, njihove postupke i nije  sklon da ih teši. Opisujući opšte stanje kroz parolu Glupost, primitivizam,  pohlepa i laž četiri su kategorije koje karakterišu ovdašnju apokalipsu  cinizmom i ironijom Fleka, kao i saradnici, radikalno su komunicirali sa  publikom. Suprotstavljajući se „zamračenim staklima“, zvaničnom negi ranju stanja rasula i propasti, kolektivnim zabludama i obmanama, javno  se obraća Zombijima i Gospodinu običnom (koji u suštini ne žele da ga  čuju). Beograd naziva Kenjigradom, slušaoce pozdravlja sa „Halo Zombi“,  proziva „Gospodina Običnog“, gde je Zombi sinonim za pojedinca „živ  klan nedoklan“ koji se pogubio u društvu u kome ljudi kradu, lažu, varaju,  ubijaju, javno se prostituišu da bi preživeli, a Gospodin Obični predstavnik  podaničkog mentaliteta lokalnog mediokriteta, servilan svakom sistemu.  Iako je propagirao da su ova zemlja i Kenjigrad leglo podaničkog – hajdučkog mentaliteta, da svi nose deo krivice, slušalaca je bilo sve više. Po istraživanjima Beomedia, 1998. godine Fleka sa Šišmišom zauzima 8. mesto po slušanosti.

Fleka je kroz Šišmiš pokidao granice raznih ustaljenih percepcija – kako radija kao medija tako i uloge umetnika kao društvene svesti i savesti. Kroz ovaj umetnički projekat utvrdio je poziciju kultne ličnosti. Stvorio se neformalni Fan klub koga su činili najrazličitiji predstavnici društva. To nije bilo idolopoklonstvo već vera da neko govori u ime ugroženog individualca. Sam Fleka u emisijama propagira distancu od verovanja vođi, parolama poput „Ni za glavu, ni za rep, ni za reč“.

Istovremeno sa radio emisijama, pokreće izuzetno važne inicijative van etra. Istražujući sopstvene i potencijale umetničke scene, na samom početku devedesetih pokreće Šiš galeriju – gostujuće izložbe u Novom klubu DK Studentski grad u Nušićevoj 7 (promoviše novu generaciju fotografa) i Srećnoj galeriji SKC (crteži Satana Panonskog). Na liniji razvoja, na osnovu pređašnjeg iskustva i prakse, nastala je URBAZONA – Energija 93. Zamišljena kao inicijacija pokreta otpora stanju svesti, uzurpiranom vrednosnom sistemu, kao zajednica odbačenih, nesnađenih, otvorila je prostor za nove umetničke prakse. URBAZONA se u raznim formatima  javnog predstavljanja, u najrazličitijim formalnim i neformalnim prostorima,  kroz više od stotinu medijski raznolikih pojedinačnih akcija, realizuje od  1993. do početka 2000-ih. Izložbama, performansima, modnim revijama,  koncertima kasnije se pridružuje TROTOROCK etiketa, muzička izdanja  na kasetama, kao i u format TROTOLETKA (koji se uz podršku KC REX-a  objavljuje u novinskom listu Danas do 2002. godine).

Kao i većina prethodnih inicijativa URBAZONA u sebi sublimira isto vremeno otpor establišmentu, i koncentraciju postojećih kapaciteta raznih  pojedinačnih potencijala, čime se stvarala neka vrsta zajednice „otpad nika“ i akumulira nova energija. Svojim delovanjem Fleka je omogućio  da se mnogi autori koji su u specifičnim okolnostima devedesetih radili i  stvarali legitimišu kao akteri savremene kulture a ne kao undergraund.  Undergraund kao do tada upotrebljavan pojam za marginalizaciju svega  drugačijeg, vaninstitucionalnog, izlazi iz skrajnutih tačaka (podzemlja) i  legitimiše se kao prisutno i značajno kulturno polje. O URBAZONI pišu  zvanični i opozicioni mediji, prilozi o akcijama se emituju na televizijskim  programima. Bio je to pionirski pokušaj, prva legitimizacija drugačijeg vaninstitucionalnog pristupa savremenom kulturnom stvaralaštvu u našem  društvu. URBAZONA je kao okupljalište neformalnih inicijativa, začetak  stvaranja identiteta nezavisne kulturne scene koja se kao takva formira  i etablira deceniju-dve kasnije.

Kroz Šišmiš, ali i u okviru URBAZONE, važna linija koja se kontinuirano  sprovodi je i briga i promocija „marginalnih“ rock bendova. Pored organizacije koncerata gdegod i kadgod je to bilo moguće, od 1995 do 1997. kao  poseban projekat URBAZONA TROROCK ETIKETA objavljuju se muzička  izdanja na audio kasetama (Džambasov, Crni Lilihip, Jazwah, Wild Pigs &  Horses, Supernaut, Physical Graffiti, Bada Dada, Ludolf Neum i Njegov  Paranormalni Džuboks…).

Njegov angažman je sve vreme insistiranje na savesti, kritici društva  i podršci pojedincu koji se suprotstavlja sistemu. Često je i sam eksplicitno reagovao na politiku i aktuelne apsurde. Dan uoči izborne ćutnje  za jedne od prečestih predsedničkih izbora devedesetih, u podzemnom  prolazu ispod Atine, još jednom od kultnih mesta tih godina, Manijaku,  izveden je performans “URBAZONA protiv UDBAZONE, kult (S)ličnosti“.  U formi „rat plakata“, parodije na oblepljen grad za neuspešne predsedničke izbore, u leto 1997. izvodi akciju pod sloganima „Ja znam da je ovo  životinjska farma, ali gde su meso, mleko i jaja“. Neposredno pred ovaj  događaj plasirani su i slogani „Sloboda da, slobodan jok“, „Bez kordona  i kurtona u 21. vek“.

Fleka razvija tri markirana pravca javnog uticaja: verbalnu komunikaciju, organizacija kulturnih događaja i podršku rock’n’roll-u, sa povezivanjem rock kulture i umetničke scene u širem smislu. On ubedljivo insistira na značaju individualnog, drugačijeg i posebnog, osvajanju slobode kao borbe za pravo na izbor. Fascinantnom koncentracijom, promišljanjem i delovanjem inicira paralelna društvena i umetnička (po)kretanja, stvara zajednicu povezujući ugrožene samomisleće pojedince (ne samo sa margine) i otvoreno se suprotstavlja zombizaciji.

Sticajem okolnosti, privatnim vezama preko YU Nindže, za fenomen Fleka zainteresovali su se članovi KLF-a. Tako 1995. godine nastaje kompozicija „The Magnificent” One World Orchestra (Bill Drummond i Jimmy Cauty, odnosno KLF) kao i radio džingl „This is Serbia Calling“. O ovaj eksplozivni susret domišljato opisuje Metju Kolin (Matthew Collin) u knjizi „This is Serbia Calling“. Rezultat saradnje je, pored jedne od najamblematičnijih emisija Šiš miša, projekcija dokumentarnog filma „K Foundation Burn a Million  Quid“ (1994.) na Trgu Republike septembra 1995.

Kao Guru, kultna ličnost, inspiriše filmske reditelje, postaje noseći lik  ili koautor u dokumentarnim i igranim filmovima. Flekina pojava inspiriše reditelja Darka Bajića i koscenaristu Aleksandra Barišića za glavnu ulogu,  Crnog, u filmu „Crni Bombarder“ iz 1992. Znatno kasnije, inspiracija je i  za lik koji se predstavlja šifrom „Slepi miš“ u romanu Miloša Živanovića  „Razbijanje“ . O Fleki piše i njegova nekadašnja bliska saradnica, Branka  Krilović u zbirci „Toliko od mene“.

Kao filmski i video autor Fleka je takođe za sobom ostavio značajna  ostvarenja u oblasti dokumentarnog filma. Saradnja sa Markom Hokerom  (Marc Hawker) rezultirala je kultnim filmom „Zombietown“ u kome je  koscenarista i glavni narator. „Zombietown je “rokumentarac” koji kroz  priče DJ-eva , saradnika Radija B92, prikazuje Beograd sredine devedesetih. Ovaj snažni dokumentarac je slika borbe za normalnost, priča o  snalaženju i čuvanju pojedinca u ludilu tadašnje Srbije.

Fleka je učesnik i u drugim dokumentarcima: „Akademija republika“ Zorana Vujovića i Dragane Kanjevac, „VICTIMS OF GEOGRAPHY“ Daga  Obria (Doug Aubrey), „Paralelni svet“ Janka Baljka. Nažalost, njegova  autorska video produkcija vezana za projekte realizovane tokom URBA ZONE, negde je nestala u vremenu i prostoru.

U izolovanoj Srbiji, Fleka kao fenomen probija uvedene sankcije, izla zi van zatvorenih granica. Kao sinonim provokacije i otpora izazov je za  mnoge medije. Inostrani novinari sa njim rade intervjue i o njemu objavljuj  tekstove RAI, Štern, Herald Tribune, The Independent …

Pored još intenzivnijeg Šišmiša, u skladu sa razvojem fizičke bolesti  koja ne ugrožava mentalnu superiornost, URBAZONA se uz podršku KC  REX, krajem devedesetih razvija u TROTOLETAK. TROTOLETAK je povra tak Mimo metama i ilustracijama objavljivanim ranih osamdesetih, ali još  sumblimiraniji, jači. Grafičke i tekstualne poruke TROTOLETKA tačno i  surovo targetiraju suštinske probleme. Njihov precizni kritički sadržaj  opominje društvo i pojedinca da se ne sme prećutkivati. TROTOLETAK se  štampa u formatu letka i deli, a paralelno se objavljuje u dnevnom listu  Danas tokom 2000. godine. Takođe, u formatu plakata, oblepljuje se po  periferiji Beograda tokom REX-ove akcije Flux 01 iz 2001.

Već iscrpljen od žestokog i vrednog života, Fleka poslednjih godinu – dve sarađuje sa REX-om na „DVE ILJADE SRBIJA – projekat za afirmaciju osuđene, odbačene i ograđene umetnosti“. U projektu zamišljenom kao putujuća trodnevna izložba, Flekin zadatak je bio da osmisli zvučnu kulisu – registar  prijatnih i neprijatnih zvukova i reči koje bi pretraživale memoriju posetilaca pred najavljenu eliminaciju podataka. Upravo je ovaj rad pod nazivom „Javni ilegalac“, kao finalizacija projekta najavljen u Centru za kulturnu dekontaminaciju (CZKD) za 6. oktobar 2000. godine (dan nakon početka velikih oktobarskih protesta). U njegovoj zapisanoj biografiji događaj je naveden kao poslednja samostalna izložba. U dokumentacijama postoji najavni letak, beleška o planiranom programu, ali ne zna se da li je izložba održana ili ne.  Simbolično je ova nepoznanica sažela dve osnovne karakteristike Flekinog umetničkog stvaralaštva, provokaciju i apsurd. Sebe je često nazivao  „Javnim Ilegalcem“ a tu naizgled besmislenu sintagmu objašnjavao: „Ona ukazuje na sav apsurd i izvrnuti smisao kojim je bila obeležena naša stvarnost. Svaki pokušaj pobune drugačijeg mišljenja, izazivao je neopisivo podozrenje u okruženju.“; „Umetnik je javni ilegalac. Umetnik kao proces, zračenje koje traje bez obzira da li je zapaženo ili zanemareno. Besmisao i apsurd, ironija i cinizam odlike su aktuelne stvarnosti, i istovremeno najbolja sredstva u raskrinkavanju i borbi protiv takve stvarnosti.“

Neposredno nakon 5. oktobra 2000, pet dana kasnije, medijima do stavlja kultni tekst „Prigovor savesti“. Ovo obraćanje javnosti sublimiralo je Flekino delovanje na kulturnoj i društvenoj sceni i definisalo suštinu problema našeg društva. Svakako nije mogao da predvidi dubinu gliba u kome smo se našli, ali, upozoravao je. Mi još uvek tonemo, utrnuli smo i to stanje traje. Ali traje i Fleka kao fenomen koji je prevazišao vremenske okvire.

Tekst je preuzet iz monografija „Miomir Grujić Fleka 1954 – 2003 JAVNI ILEGALAC“ u izdanju galerije Remont.