Ogled - Uroš Ćemalović

Ima i takvih putovanja koja vas – pored podrazumevanog pomeranja u prostoru – na neki čudan način vrate u prošlost, izmeštajući vas, bar u mislima, u neko drugo vreme, među druge ljude i u druge okolnosti. Ovakvo iskustvo može biti samo prolazan i lako zaboravljiv osećaj, nekada je zamamno i prijatno, ponekad samo probudi nostalgiju ili izazove kratkotrajnu neprijatnost, a u retkim slučajevima vam istinski otvori oči i navede vas na dugotrajnije, često bolno, razmišljanje o društvu u kome živite. Tekst pred vama ima za cilj da vas povede na jedno takvo putovanje. Ova rečenica je poslednja prilika da se iskrcate.

Uroš Ćemalović. Foto: N1

Izvor: Novi magazin

Tetkin drečavo zeleni Reno 4 je bio prava drumska zver. Izdržljivo i verno kljuse, sporo, ali robusno ubrzavanje, može da ponese dve sobe stvari, a još ima i onu ručicu kišobrana, najoriginalniji menjač koji ste do tada videli. Dobro, nije da ste baš preterano iskusni, na samom ste pragu magarećih godina, ali je zato tu osećaj da su svet i život pred vama, da vam pripadaju i da je dovoljno pružiti ruku. Ili preći granicu, po treći put u životu, ali prvi put kopnenim putem, na sredini zadnjeg sedišta (šta je to pojas?), sa kraljevskim pogledom, a sve to još i bez roditelja, samo sa tom dragom rođakom koja izgleda nije čula da su dva eurokrema dovoljna za desert, da deci (a nisam više dete!) raste rep od kafe i da u krevet treba ići u devet. Mađarska strana graničnog prelaza je skromna, ali čista, dolazi čovek sa nekom kockastom drvenom torbom okačenom oko vrata, udara pečate i eto nas u zemlji gde je gotovo sve drugačije. Na stranu jako čudan jezik, na kome je, prva dva dana, delovalo nemoguće prići bilo kojoj devojčici. Prodavnice su prazne, u jednoj smo našli samo šerpe svih veličina i toalet papir (u jednoj veličini), postoji i (kovani?) novac od nečeg laganog, puna šaka tih parica je dovoljna za sasvim dobru palačinku iz kioska u banjskom kompleksu. Ipak, glavni utisak su ljudi. Uglavnom deluju tužno, smrknuto i bezvoljno, obučeni su nekako drugačije nego kod nas, valjda je to zato što su im radnje tako prazne, dok im u džepovima jedva čujno zajedno zveckaju gvozdeni i aluminijumski novčići. Tetki su pričali da su neki Jugovići u prodavnici u predgrađu iz čiste zabave i bahatosti pokupovali sve šerpe, ostavivši zbunjenoj i poniženoj kasirki bakšiš u iznosu njene prosečne mesečne plate. I tako, posle sedam dana, povratak kući je nešto čemu se veoma radujete. Nazad u zemlju boja, slobode i prosperiteta (hej, vidi koliko ljudi u farmerkama!), a i zalihe jestivih čokoladica brzo su se potrošile.

Skoro četiri decenije kasnije, posle opsežnih i dugotrajnih priprema, nekadašnji dečak je opet na istom putovanju, ka istoj destinaciji. Tetka i drečavo zeleni „reno“, nažalost, više nisu među nama, ali su zato na zadnjem sedištu tu neki drugi, nešto manji nego ja u vreme iste prekogranične avanture, sa tri pojasa vezani (čokolada? – taman posla) i, blago njima, lišeni očevog tereta sećanja i potrebe da uviđa, poredi i onda zaključuje. Jer svako poređenje je bolno i dovodi do dugotrajnog i teško izbrisivog osećaja kolektivnog poraza i propadanja. Uz neke manje ograde i nužna uprošćavanja, može se reći da je Mađarska za Srbiju sada ono što je SFRJ bila za socijalističku Mađarsku pre četrdesetak godina. Zemlja prosperiteta, uređenih gradova i sela, sretnijih i nasmejanijih ljudi. Niko vam neće trubiti ako greškom zastanete ili promašite put. Deca se sa igrališta, na kojima ništa nije polomljeno, neće vratiti (baš potpuno) prljava i džepova punih pikavaca. Konačno, možda i ono najvažnije: neizbrisiv je utisak da su ljudi staloženiji, da je njihova komunikacija manje tenzična, da je društvo uređenije, predvidljivije i da građanima pruža bar neki nivo sigurnosti i nade. Čak je i vazduh drugačiji: u jeku zime, znatno je manje zagađen nego u gradovima slične veličine i konfiguracije u Srbiji. Uz sve to, cene u prodavnicama i restoranima su veoma slične, ponešto je i jeftinije u Mađarskoj, dok su prosečna primanja značajno veća (prema podacima dva državna zavoda za statistiku, prosečna neto zarada u decembru 2023. godine, preračunata u eure, u Mađarskoj je iznosila oko 1.100, a u Srbiji oko 810), uz svu, kažu stručnjaci, precenjenost dinara i (vrlo) fluktuirajući, slobodan kurs forinte u odnosu na euro.

Uz neke manje ograde i nužna uprošćavanja, može se reći da je Mađarska za Srbiju sada ono što je SFRJ bila za socijalističku Mađarsku pre četrdesetak godina

Ako vam ovaj putopisac možda deluje premlado i neiskusno (u vreme prvog putovanja), ili možda prestaro i gunđavo dok ovo piše, a pritom niste raspoloženi za detaljno izučavanje stručne literature o praksama kasnog socijalizma, pogledajte osam epizoda mađarske serije „Doušnik“ (A besúgó, 2022). Serija uverljivo i realistično dočarava operetski represivnu, ali za živote mnogih građana razarajuću prirodu kasnog gulaš socijalizma. Istovremeno – o čemu se možete iz prve ruke obavestiti čitajući odličan tekst uvek odmerenog, mudrog i iz prve ruke informisanog Ivana Ivanjija („Vreme“ br. 1730) – oskudno pismeni, prevrtljivi „otac nacije“, nekadašnji šef Agitpropa, pa potom disident po svom izboru, mirno živi u socijalističkoj Jugoslaviji, knjige mu izlaze u ogromnim tiražima i, baš u vreme kada naše društvo ulazi u svoj najmračniji period, postaje predsednik krnje, iz modernog sveta ostrakizovane „skraćene“ Jugoslavije. Ako se, dakle, slici o ekonomskim i društvenim razlikama dve države (posmatrane sada i pre oko četiri decenije) doda element političkih i građanskih sloboda, utisak o napretku Mađarske postaje još značajno jači. Iako se toj državi i sadašnjem stanju u njoj može štošta zameriti, put pređen u prethodnih tridesetak godina ju je nepovratno smestio u malobrojno društvo uređenijih i sretnijih mesta za život. I zbog toga svakome normalnom može da bude samo drago. Međutim, pitanje koje nas ovde zanima je: šta je sa nama bilo u međuvremenu.

Naša zemlja je, posle kratkog i brutalno prekinutog perioda napretka od kraja 2000. godine, ponovo počela da povećava svoje zaostajanje za onim delom Evrope kome pripada i Mađarska. Tako je, prema rečima Pavla Petrovića, predsednika Fiskalnog saveta, Srbija 2005. godine bila na nivou od 58 odsto razvijenosti zemalja srednje i istočne Evrope, a 2022. godine je pala na 56 odsto. Nivo političkih prava i građanskih sloboda opada, medijska scena nam je zatrovana mržnjom i glupošću, društvo puno podela i tenzija, obrazovanje poniženo, a zdravstvo još postoji samo zbog entuzijazma i čovekoljublja zaposlenih. Ako je za utehu, šerpe kupljene još krajem osamdesetih svedoče da dno može da bude duboko, ali da uvek postoji.

Biografija 

Autor je pravnik, rođen i odrastao u Beogradu, doktorirao u Strazburu. Bavi se odnosom prava i tehnologije, pravom intelektualne svojine i zaštite životne sredine, kao i zakonodavstvom Evropske unije u ovim oblastima.

Članak je prenet sa portala Novi magazin.