Ogled – Nikola Kolja Krstić

Izvor: Novi magazin

Stiskajući mikrofon Shure SM58 vlažnom rukom koja blago podrhtava zbog adrenalina koji je očekivan kada se govori pred tolikom svetinom, imao je u planu da kaže: „Kada se ljudi bune protiv gvozdenih zakona prirode, dolaze u sukob sa istim principima kojima duguju svoje postojanje kao ljudska bića. Njihovo delovanje protiv prirode dovešće ih do sopstvene propasti. „ 

Naš govornik iz redova iznad, koga možemo zamisliti kao bilo kog ekološkog aktivistu u Srbiji – nije to u govoru rekao, jer da jeste, citirao bi 314. stranu Firerovog Mein Kampfa, koji obiluje ovakvim i sličnim mistifikovanjima prirode i prirodnih zakona, nasuprot nehumanoj urbanizaciji i industrijalizaciji. Zapitao sam sebe mnogo puta, pa evo i baš na ovom mestu: kako je moguće da tako često ekološki aktivisti u Srbiji ispaljuju parole koje bi se, najblaže uzevši, mogle nazvati populističkim? Da li ekološki aktivizam podrazumeva populizam? Da li je moguće privući pažnju publike, a da to nije radikalizmom i senzacionalizmom? Da li je korisno koristiti se populizmom da bi se širokim masama približila problematika životne sredine koja se direktno tiče našeg zdravlja? Odgovori koji slede nisu plod analize, nego moje subjektivne percepcije kao direktnog aktera procesa iz koga se srpski ekološki pokret ovaploćuje. Njegovo konačno otelovljenje nije sasvim izvesno – naime, procesi stvaranja ovog pokreta kao jednog i nacionalnog nisu uvek jednosmerni i linearni. Naprotiv, deluje da je razvoj ekološkog pokreta u zapećku, i da se zbog niza strateških grešaka taj pokret dehomogenizuje i vraća na margine društvenih i političkih procesa, odakle je i došao na političku pozornicu.

Ekološke organizacije sa lokala, poznati eko-aktivisti, nevladine organizacije, inicijative građana i ekološki osvešćeni pojedinci, čine nešto što bi se moglo nazvati ekološkim pokretom u Srbiji. Taj ’’pokret’’ je mlad, nedefinisan, heterogen, vrednosno nesnađen, ideološki nezreo, strukturalno i organizacijski u ’’porođajnim mukama’’, sa upitnim ljudskim kapitalom. Čak i takav, najpotentnija je snaga u političkoj perspektivi Srbije, za šta je delimično zaslužan on sam, jer je nametnuo sveže ideje i nove ljude, a delimično i sam politički sistem u Srbiji, koji je truo, inertan i bez cirkulacije elita, čega su građani zasićeni. Ipak, postoji zamka koju ekološki pokret mora izbeći, a u koju je prilično zagazio. Ta zamka se zove populizam. 

Zbog osobenosti autoritarnog političkog sistema u kome živimo i ograničenog medijskog prostora koji imamo, ekološke organizacije i aktivisti su tražili najbolji način da ostave autentičan i efektan utisak, a opet alternativan u odnosu na postojeću mekanu političku scenu. Jedan od načina za to je bio posegnuti za militantnom estetikom i simbolikom. (Ekološki ustanak, Marš sa Drine, Mlavska vojska, EkoStraža, Pokret Tvrđava, i sl.). Uz militaristički narativ je prirodno išla vaninstitucionalna borba na ulici, u vidu protesta, blokada i performansa. 

Komunikacija je često agresivna i negativistički obojena, fatalistička i senzacionalistička, a u osnovi demagoška i populistička, i to je problem celog ekološkog pokreta u Srbiji. Radikalizam daje kratkoročne rezultate, ali dugoročno vodi u autistično zatvaranje u sopstveni balon istomišljenika. Takav pristup je prirodno otvorio put harizmaticima, a stručne i profesionalne organizacije stavio u drugi plan. Pojmovni aparat koji se koristi je prilagođen širokim masama, začinjen psovkama u javnim nastupima, i tabloidnim objavama na društvenim mrežama, uz performersko delovanje kroz institucije. Političke okolnosti nisu išle na ruku ekološkom pokretu, jer su u poslednje vreme dominantne teme Kosovo, rat, sankcije, inflacija, a aktivisti nisu znali da se snađu u takvom narativu.

Ekološke organizacije ideološki lutaju od desnog do levog populizma. Od jakog pozivanja na crkvu, ikona i litija, do levičarskih poziva na obaranje kapitalizma i komunističkih pesama iz španskog građanskog rata. Ideološki centar popunjavaju populistički pragmatici, uglavnom nesnađeni političari, koji nakon dugogodišnje političke karijere u kojoj nikada nisu pomenuli ekologiju, sada u tome prepoznaju šansu da se politički povampire. Vrednosni okvir u kome ekološke organizacije u Srbiji deluju ne postoji, kao ni konsenzus oko zajedničkih vrednosti koje ih okupljaju. Upravo nedostatak ove vrednosne komponente onemogućuje srpske ekološke organizacije da izrastu u jedan moćan nacionalni ekološki pokret, koji ima svoju strukturu, vrednosni pravac, ljudstvo, resurse i komunikaciju koja se bazira na činjenicama, a ne parolama. Organizacijama nedostaje programski sadržaj van sfere ekologije, u smislu odnosa prema ekonomskim pitanjima, pitanjima poreske politike, demografije, kulture, kao i konkretni stavovi po pitanju nacionalnih političkih tema, koje se upadljivo izbegavaju.

Centralističke tendencije su kamen spoticanja u uspostavljanju eko-pokreta u Srbiji, što je paradoksalno, jer nam je potreban centralizovan pokret. Nacionalni ekološki pokret će se uspostaviti jedino ako se bude razvijao iz lokalnih zajednica, kao građanski i autonoman, uz puno poštovanje svake ekološke organizacije iz cele Srbije

Strateška greška je načinjena 2021. godine, kada je 60 lokalnih inicijativa osnovalo Ekološki ustanak, verujući da je to platforma za buduće utemeljenje nacionalnog pokreta, ali je taj sveopšti građanski bunt ciljano pretvoren u „one issu“’ pokret, sa punim fokusom na Rio Tinto, i zanemarivanjem mnogih ekoloških problema koji sada postoje i devastiraju Srbiju, a koji dolaze od kineskih kompanija u Boru, Smederevu, Majdanpeku i Zrenjaninu. Naravno da je Rio Tinto u perspektivi važna tema, i da je potencijalna ekološka i koruptivna bomba, ali boriti se protiv nečeg što ne postoji, a okretati glavu od onog što sada ubija ljude – nije dugoročno dobra taktika. Od ovih reči izuzimam ekološke aktiviste iz doline Jadra koji se predano bore protiv otvaranja rudnika litijuma, koji bi njihov kraj nepovratno zagadio, onemogućivši razvoj poljoprivrede i turizma u tom delu Srbije.

Centralističke tendencije su kamen spoticanja u uspostavljanju eko-pokreta u Srbiji, što je paradoksalno, jer nam je potreban centralizovan pokret. Do takvog pokreta se ne može doći tako što će se beogradske organizacije i političari ponašati prema lokalnim inicijativama kao da su kusur, gušeći ih i uvlačeći u neiskrene nacionalne političke projekte kojima je jedini cilj osvajanje mandata u skupštini. Nacionalni ekološki pokret će se uspostaviti jedino ako se bude razvijao iz lokalnih zajednica, kao građanski i autonoman, uz puno poštovanje svake ekološke organizacije iz cele Srbije. 

BIOGRAFIJA

Nikola Kolja Krstić rođen je u Smederevu, gde je završio osnovnu i srednju školu. Diplomirao je na smeru za politikologiju Fakulteta političkih nauka u Beogradu, stekavši zvanje diplomirani politikolog. Koordinator je smederevskog Pokreta Tvrđava od 2018. godine. U julu 2023., dobio je međunarodno priznanje Global Impact Award, koje dodeljuju Međunarodni institut Meridian i Stejt department, za lokalne lidere širom sveta koji su prepoznati na globalnom nivou.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.