Svi muškarci i sve žene

11. April 2021.
U četvrtak je u Nedeljniku objavljena ispovest Merime Isaković, u kojoj ona opisuje svoje iskustvo sa seksualnim nasiljem.
melanie-wasser-j8a-TEakg78-unsplash (2)
Ilustracija. Foto: Melanie Wasser / Unsplash

Piše: Ana Jovanović

Ispovest je deo knjige na kojoj Isaković radi i po njenim rečima ona nije planirala da imenuje nasilnika iz ispovesti, osim u određenom slučaju. „Ako ikada čujem da si ikome naneo sličan bol, svima ću reći šta se desilo“, obećala je Merima Isaković i svoje obećanje je ispunila. Kao nasilnika je imenovala Branislava Lečića, optuženog za silovanje od strane Danijele Štajnfeld.

Slučaj Branislava Lečića još jednom je pokazao da se nasilnik nikada ne zaustavlja na jednoj žrtvi. Nikada nije samo jedna žrtva, nikada nije u pitanju „odstupanje“, već deo normalnog ponašanja nasilnika. Isto pokazuje i slučaj Miroslava Aleksića. Nakon hrabrog istupanja Milene Radulović početkom godine, javilo se još devojaka sa sličnim iskustvima. Isto se dešavalo i širom sveta. Kada bi se za nekog poznatog muškarca saznalo da je bio nasilan prema jednoj ženi, uskoro bi se javilo još žena.

Od početka godine je seksualno nasilje prema ženama postalo jedna od dominantnijih tema u Srbiji. I pored zaista ohrabrujućih reakcija i pružanja podrške ženama koje su preživele seksualno nasilje, bilo je dosta i poražavajućih reakcija: „zašto se nije ranije javila“, „zašto je ćutala“, „ovo radi zbog karijere“ i najstrašnijih „sama je kriva“. A negde na sredini su reakcije dobronamernih muškaraca, koji uz reči bezrezervne podrške dodaju i „ali nisu svi muškarci takvi“.

„Ne svi muškarci“ je odavno postao mim na internetu. To je uzvik muškaraca uvređenih činjenicom da ih neko posmatra kao deo grupe, a ne kao pojedince. Muškarci jednostavno nisu navikli na taj nivo odgovornosti i nisu navikli na taj nivo nevidljivosti dok su u isto vreme u centru pažnje. Osnovna privilegija pripadnosti dominantnoj grupi u patrijarhatu je to da ste u svakom trenutku odgovorni samo za svoje ponašanje, osim kada ni za to niste odgovorni (čuvena odbrana „nije mogao da se kontroliše“) i muškarci je maksimalno koriste. Pošto nismo navikli da očekujemo odgovornost od muškaraca i pošto nismo navikli da svojim zahtevima izazivamo neprijatnost muškaraca (kao grupe), kao odgovor na „ne svi muškarci“ koristi se „da, sve žene“. Ovo je pokušaj da se stavi do znanja da, iako možda nisu svi muškarci nasilnici, sve žene imaju iskustva sa muškim nasiljem. Možda ne direktno, ali sve žene, svakog dana žive u strahu od mogućeg muškog nasilja. Tu se vraćamo na odgovornost. Od žena, kao grupe, se očekuje da budu odgovorne za svoju bezbednost, te će tako od malih nogu slušati kako moraju da paze da ne prolaze mračnim ulicama, da uvek idu u grupama i slično. U suštini, od žena se na ovaj način očekuje da budu odgovorne za muško ponašanje.

Kao što sam napomenula, u Srbiji je tema muškog (seksualnog) nasilja nad ženama već mesecima jedna od dominantnih tema i na konkretnim primerima se jasno vidi da je jedan nasilnik odgovoran za viktimizaciju većeg broja žena. Ta situacija nije najbolji trenutak da se muškarci javljaju i objašnjavaju ženama kako „nisu svi muškarci silovatelji/nasilnici“. Sada je trenutak da muškarci ćute i slušaju šta žene imaju da kažu. Trenutak da se muškarci jave i dokažu kako „oni nisu takvi“ je kada se nađu u muškom društvu. Kada u muškom društvu neko od drugara, prijatelja, rođaka, poznanika ili pak totalnih stranaca kaže kako je „dobila šta je zaslužila“, ispriča vic o silovanju ili na bilo koji način stavi do znanja da su žene same krive za to što im se dešava i da su nasilnici možda u pravu, TADA je trenutak da se muškarci jave. Tada je trenutak da dokažu da nisu svi muškarci (potencijalni) nasilnici. Tada je trenutak da dokažu da nisu svi takvi. Tada treba da zahtevaju odgovornost od onih pripadnika svoje grupe koji staju na stranu nasilnika. Za sada, treba da ćute i slušaju.

Članak je prenet sa portala Peščanik.

Share