Stan

6. January 2021.
Četiri godine nakon što smo napustili Srbiju i tri godine od kako legalno možemo da radimo u Kanadi, moj partner i ja smo kupili stan. Lep stan od 85 kvadrata, beton i cigla, iz perioda kada su se u Kalgariju gradile najkvalitetnije stambene zgrade.
Foto-Boban-Stojanovic-03
Foto: Bojan Stojanović

Piše: Boban Stojanović

U ovaj smo se poduhvat upustili sasvim slučajno. Adam je morao da iskoristi nekoliko dana godišnjeg odmora, pa je kalkulisao šta i koliko treba uložiti u investiciju zvanu stan u vlasništvu. Pogledali smo nekoliko ponuda na sajtovima većih agencija. Ujednačena vizuelna estetika sajta kao i mnoštvo informacija koje su se nalazile u opisu ulivale su nam poverenje. Jedan stan nam se učinio prilično zanimljiv i poslali smo upit. Sećam se da je bila nedelja, negde oko sedam sati uveče. Nakon pola sata stigao je odgovor i bili smo povezani sa agentom. Narednog utorka smo se sastali i pogledali stan. Znali smo da je to ono što tražimo. Usput smo pogledali još nekoliko stanova u istom kraju, tek da ne bi bili najčudniji kupci ikada, oni koji su pogledali jednu nekretninu i rekli – to je to. Kada smo se odlučili za kupovinu u igru su ušli i drugi ljudi: broker, advokat, čovek koji je prošao kroz sva dokumenta vezana za stan i momak koji je, doslovno, prošao kroz ceo stan i proverio da li su svi utikači ispravni, dokle dobacuje toplota iz grejnih tela, kako dihtuju prozori, kakve su cevi u kupatilu i da li svi aparati u stanu rade kako treba. Ova poslednja dvojica su uredno poslali izveštaje u pisanoj formi, sve sa slikama i komentarima, kao i uputstvima šta treba da uradimo. Sa advokatom se nismo sreli do dan pre prenošenja stana na naše ime. Kada smo konačno upoznali Džona, on je sa nama prošao kroz tridesetak dokumenata, objasnio nam šta je koji papir, zašto je važan, gde i šta potpisujemo i tome slično. Kao rezultat svega ovoga, 4. decembra prošle godine postali smo vlasnici naše prve nekretnine u Kanadi.

U ovoj priči dve stvari su važne. Prva je da smo sve ljude koji su bili uključeni u proces kupovine angažovali na preporuku agenta za nekretnine. On nas je uvek pitao: Da li imate vašeg brokera? Advokata? Kako nismo poznavali nikog, a nije nam se dalo gubiti vreme na čekanje i raspitivanje, pitali smo ga za preporuku. Tako je nekoliko gore pomenutih ljudi, nepoznatih i neproverenih ljudi, postalo deo naše velike životne investicije.

Druga važna stvar je da sam tokom tih mesec dana koliko je trajao proces kupovine stalno čekao da nas neko prevari. Moja je paranoja išla do toga da, ako bi neko rekao da će me pozvati za pet minuta, ja bih skoro pa štopovao vreme i sekund nakon petog minuta dobijao potvrdu kako je taj neko đubre pokvareno koje je našlo na meni da zarađuje. Sekund nakon tog saznanja usledio je poziv. I sve tako. Sve je bilo kako treba, u najboljem redu. Niko nas nije prevario. Niko ništa nije podmetnuo. Nije bilo pečata, nije bilo onoga da moram da odem negde da bih uzeo neki papir, pa pošto je to negde u nekom podrumu, onda moram da nosim čokoladu i 200 grama kafe, pa kad ni to ne upali, onda da tražim vezu u opštini Rakovica. Ta opština mi je inače triger za stres. Sećam se kada sam svojevremeno nosio završne izveštaje za našu organizaciju koja se zvala Queeria centar, na vratima je bio papir sa odštampanim *Predaja za firme na slova: Q, W, X, Y, Z“ a ispod slova, u malenim zagradama, bilo je dopisano: kju dablju, iks, ipsilon i krajnje neočekivano – z. Neobično je kad te niko ne prevari, jer kome onda psovati majku i kako jednu tako važnu stvar izneti sa lakoćom. Život nema smisla bez napora, stresa, prevare i samodokazivanja sopstvene promućurnosti u razbijanju ličnosti agenta za nekretnine.

Nakon što smo kupili stan i zakazali selidbu krenuli smo sa pakovanjem. Nismo želeli da ponesemo krevet i dušek. Iz menadžmenta zgrade su nam rekli da za tako velike stvari moramo da pozovemo službu koja ih odnosi. To su servisi koji dolaze istog dana i pokupe šta treba. Pozvao sam i rekli su mi da to nešto košta. Meni se navedena suma činila velikom. Onda sam isplanirao da jedne noći, dok svi spavaju, snesem delove kreveta i taj ogromni, king size dušek i ostavim ga pored zgrade. I, onda sam, potpuno filmski, video sebe sa neke distance, kako teglim taj dušek u neko zlo doba noći i pitao sebe šta ja to radim. Onda sam pozvao servis, oni su došli, ja sam platio, i stvari su bile odvezene. Prevara sistema je ovde postala teret.

Kada mi se dese ovakvi momenti, pitam se kako ja dolazim do toga i kako je ovo društvo, uopšte, dospelo do tog nivoa? Sebe smatram tek jednim pristojnim čovekom i imigrantom koji je voljan da razume društvo u kome je. Ja nisam ni poseban, ni spektakularan, nisam ni neko ko čita sva uputstva i pravila. Jednostavno, pratim kako društvo oko mene diše i trudim se da dišemo zajedno. I to ide u tom pravcu: postoji neki red, taj red ima svoje objašnjenje i svoj smisao, ima i svoju logiku i zaista se osećam loše ako sve to ne poštujem. I, osećam se bolje. Riznica mog kanadskog života je siromašna sa „zajebao sam sistem, brate“ biserima, ali nedostatak takvih vrednosti ostavlja prostora da se riznica popuni drugim stvarima.

Na kulturu života u Kanadi mogu da dam puno komentara, pa i zamerki, ali ono što neosporno vidim i osećam je da me to isto društvo čini boljim čovekom. Kada plaćam, znam za šta plaćam. Kada pitam, dobijem odgovor. Ako imam zamerku, dobijem objašnjenje. Ako sam u problemu, nudi se rešenje. Svaki moj angažman se prepoznaje, a veštine koje posedujem se nagrađuju. I to mi prija. Ne treba da tražim i vapim za potvrdom drugih, društvo je nabaždareno da daje takve povratne poruke. Tek sam ovde, pomeranjem od 9.000 kilometara, razumeo šta znači kada se kaže „dati nazad zajednici u kojoj živiš“.

Što sam više Kanađanin u praksi, postaje mi lakše da živim. Adam i ja zarađujemo dovoljno da platimo sve račune, hranimo se lepo, jurišamo na vredne stvari u takozvanim „štedljivim“ prodavnicama, u kojima nalazimo vredno skandinavsko staklo i japanske kokeši lutke, mogu da se posvetim svojoj maloj internet prodavnici u kojoj prodajem taj „ulov“, nekolicini originalnih umetničkih slika, knjigama o enterijeru i lepim čajevima iz Starbaksa. Eto, tako je malo potrebno da se čovek oseti ok. Samo treba da se pomeri.

Tekst je prenet sa portala Peščanik.

Share