Podkast „Tragovi“- Zao čas – Epizoda 3: Čaure

Novinar i voditelj: Stefan Marković
Novinarka: Jovana Tomić
Urednik: Vladimir Kostić
Muzika: Rade Sklopić
Snimanje i dizajn zvuka: Dejan Tomka
Produkcija: Centar za istraživačko novinarstvo Srbije (CINS) i Podkast RS
Advokat: Slobodan Kremenjak

TRANSKRIPT

[Kratka napomena za slušaoce: Ovaj podkast govori o masovnim ubistvima i sadrži detalje koji mogu biti uznemirujući. Takođe sadrži i vulgaran jezik.]

STEFAN (NARACIJA): Bila je noć. Oko 11 sati uveče. Put od Malog Orašja do Dubone je krivudav i neosvetljen. I sama Dubona je sablasno mračna.

Nakon horora u Malom Orašju, gde je Uroš Blažić ubio petoro i ranio četvoro mladih, ponovo je bio u svom mercedesu, ali nije bio u bekstvu. Išao je ka Duboni. Kod sebe je imao zastavinu automatsku pušku sa koje je bio izbrisan serijski broj, pištolj tetejac i tri bombe… i dovoljno vremena da se zapita šta je uradio.

Jer put između ova dva sela se pređe za nekih desetak minuta. Sasvim dovoljno da se pokaje. Ali pokajanja nije bilo.

Uroš je bio naoružan i spreman da nastavi da puca.

Tim istim putem, nešto ranije prošla je i jedna mlada crnokosa devojka. Teodora.

MIRJANA STEVANOVIĆ: Ja sam zvala Teodoru. Non stop je bila nedostupna i tako u nekoj agoniji, ne znate gde vam je drugo dete.

STEFAN (NARACIJA): Sećaš se Mirjane Stevanović iz prethodne epizode? Žena čiji je sin Nemanja ubijen u Malom Orašju? E pa, Teodora je njeno drugo dete. Mlađa ćerka. I ona je bila na Ravnom gaju, gde je Uroš pucao na mladiće i devojke okupljene oko logorske vatre.

Međutim, ona otišla je ranije. Odvezla se sa drugaricom pre nego što je Uroš došao.

Bez obzira na to, ni ona nije uspela da se mimoiđe sa ubicom. Jer ona je te večeri parkirala kola ispred školskog dvorišta u Duboni ka kojem je Uroš krenuo.

MIRJANA STEVANOVIĆ: Teodora je ostala u kolima i posle nekih 10 minuta Uroš Blažić je došao tu. Bio je bukvalno preko puta nje. Gde je ona videla sve šta on radi, da je on izašao iz auta…

STEFAN: Gde su bila njena kola?

MIRJANA STEVANOVIĆ: Njen auto je bio parkiran kod ležećeg policajca, ali u pravcu Malog Orašja. A njegov je bio parkiran do prodavnice sa druge strane ležećeg pandura.

STEFAN: Znači ispred školskog dvorišta?

MIRJANA STEVANOVIĆ: Da, da. I videla ga je kad je on izašao i kad je reko deci „lezite, pucaću!“

STEFAN: On je izgovorio to?

MIRJANA STEVANOVIĆ: Da. I ona kad je videla da on puca, ona je izašla iz auta. U tom trenutku je on nju pogledao i krenuo da puca na nju. Međutim, ona je pobegla, sad, u tu Donju Dubonu. Znači u neku kuću napuštenu.

STEFAN (NARACIJA): Teodora je uspela da pobegne od Uroša Blažića i da pozove policiju. Ali nisu svi bili te sreće. Troje mladih je ubijeno, a još četvoro njih je ranjeno.

Naš Zakon o oružju je strog, smatraju stručnjaci. Teško se dobija dozvola, procedure su komplikovane i skupe i vrlo lako oružje može da bude oduzeto.

Pa kako je uprkos tome, Uroš imao prilike da se naoruža automatskom puškom, pištoljem, bombama, a da mu u porodičnoj kući policija kasnije pronađe još gomilu oružja i municije?

Kako je i pored tako rigoroznog zakona, jedan trinaestogodišnjak mogao da ide u streljanu i legalno puca iz pištolja iz kojeg je kasnije ubio devet učenika i čuvara Osnovne škole Vladislav Ribnikar?

Kako je uopšte imao pristup tom oružju i tolikoj municiji?

I… zašto se ljudi uopšte naoružavaju?

DUŠAN STANKOVIĆ: Postoji ta kultura oružja u našem društvu i ljudi jednostavno misle da treba da ga poseduju iz različitih razloga.

STEFAN (NARACIJA): Kod nas se puca na proslavama.

PEVAČICA: Pa kaže: Volim momke koji piju rakiju (pucnji), volim ih, jer mirišu na Srbiju.

BABA: Jaooo! Što nemam jedan pištolj, nanu mu jebem!

STEFAN (NARACIJA): Srbija se odlično rangira u streljaštvu.

NENAD PETKOVIĆ: Naša reprezentacija, odnosno, Streljački savez Srbije, kotira se u prvih deset u svetu i u prvih tri do četiri u Evropi.

STEFAN (NARACIJA): Ima ga i u politici.

ŠEŠELJ: Ja imam tri pištolja, sa urednom dozvolom. Evo sad nemam kad sam s vama ovde, nemam pištolj, kad mislim da može da preti neka opasnost, ponesem. Ako mi zapreti opasnost, prvo pucam uvis, ako ne pomaže, pucam u noge, pa pucam u stomak, pa onda u glavu. Sve smireno. Hladnokrvno. Jer ja sam vrlo hladnokrvan čovek.

STEFAN (NARACIJA): Ali… na kraju dana, za vatreno oružje i ti i ja čujemo kada njime neko bude ubijen.

I to najčešće ilegalnim oružjem, baš kakvim je pucao i Uroš.

SAŠA PANIĆ: Koristio je municiju koju je koristio. Koja nije mogla da se kupi, koju je koristila samo vojska i policija. To nije imalo da se kupi.

STEFAN (NARACIJA): Sa druge strane, Kosta je na učenike i čuvara Osnovne škole Vladislav Ribnikar pucao iz legalnog pištolja svog oca. Iz pištolja kojim je pre toga pucao u streljani.

I sada, ovako kada razmišljam, pokušavam da pronađem još neku vezu između onoga što se desilo u Ribnikaru i onoga što se desilo u Malom Orašju i Duboni.

DUŠAN STANKOVIĆ: Da nije bilo prisutno oružje u oba slučaja možda bi do tih incidenta došlo, ali ne bi posledice bile ovakve. Ili bi bilo drugačije. Drugačije bi se završili. I to je ono što je bitno.

STEFAN (NARACIJA): Da li je odgovor, jednostavno, oružje, ili je to dostupnost oružja i naša rastuća opsesija njime? Da li smo ih mi Srbi oduvek voleli ili je ova opsesija nova pojava? Ako nije nova, zašto se stvari sada menjaju i postaju mnogo smrtonosnije?

UVODNA ŠPICA

STEFAN (NARACIJA): Ja sam Stefan Marković, a ti slušaš podkast Tragovi – Zao čas.

U ovom serijalu govorimo o masovnom ubistvu u Ribnikaru i onom koje se samo dan kasnije dogodilo u selima Malo Orašje i Dubona.

Epizoda tri – Čaure.

U ovoj epizodi govoriću o oružju. O tome kako su Uroš i Kosta znali kako da dođu do oružja i kako da ga upotrebe.

Koliko ima nelegalnog, a koliko legalnog oružja kod nas?

Da li je 13-godišnjem Kosti bilo mesto u streljani i kako je u njoj legalno pucao iz pištolja?

Da li je zahvaljujući tome i bio spreman da zapuca u školi?

I na kraju dana, kako i zašto neko uopšte zavoli oružje?

[Kraj uvodne špice]

STEFAN (NARACIJA): Ovo što čuješ je školsko igralište osnovne škole u Duboni. Šest meseci nakon što su njime odzvanjali pucnji.

Čas je fizičkog. Deca jurcaju. Neki igraju fudbal, neki stoje sa strane i posmatraju, navijaju, viču.

Ispred škole je policajac. Otkako se dogodilo ubistvo u Ribnikaru, ispred svake škole u Srbiji dežura policajac. Da proba spreči ako neko ponovo pokuša da uđe naoružan u školu.

Desno od ulaza je mural. Tri lepa mlada lica. Jedna devojka i dva mladića.

Pored, u stranu, dve izvrnute drvene klupe. Na njima su u noći 4. maja sedeli oni čija su lica sada na zidu. To su oni koje je nakon masakra u Malom Orašju, automatskom puškom ubio Uroš Blažić.

To su bili Dalibor Todorović i brat i sestra Milan i Kristina Panić.

STEFAN: Samo da uključim snimanje. Saša, za početak se predstavite.

SAŠA PANIĆ: Ja sam Saša Panić, otac Milana i Kristine Panić.

STEFAN (NARACIJA): Kada smo moja koleginica Jovana i ja stigli u dvorište Panića zatekli smo Sašinu suprugu Zoricu kako prostire veš. Bio mi je baš upečatljiv taj prizor – bela metalna sušilica za veš prekrivena crnom garderobom.

Njihov dom je zavijen u crno.

Ubijena su im oba deteta.

SAŠA PANIĆ: Nisam mogao da verujem šta mi se desilo. Bez ikakvog razloga, bez ikakavog objašnjenja. Prišao je s leđa, pucao je u njih. Ubio ih je. Mučki. Čak im se nije ni obratio samo je izašao iz kola i pucao.

STEFAN (NARACIJA): Pre nego što je uopšte stigao do školskog dvorište, Uroš je pucao na ljude koji su popravljali ogradu.

SAŠA PANIĆ: Seo u kola, nastavio put, do Dubone ima 10 minuta. Ne pokajaviši se, ne razmislivši, niti bilo šta. U međuvremenu, imao je on vremena da razmisli šta sam uradio. Staje. Ljudi rade kapiju, uhvatio ih mrak nisu završili, bilo je njih 6-7 majstora koji su radili tu. Izašao iz kola, pucao. Nije im se obratio.

STEFAN: Je l’ pogodio nekog od njih?

SAŠA PANIĆ: Jeste. Pogodio je ih je sve, samo što je pucao iz pištolja

ZORICA PANIĆ: Četvoro.

SAŠA PANIĆ: I ranio ih je. Nije niko poginuo. Posle 200 metara je školsko dvorište gde su naša deca sedela.

STEFAN (NARACIJA): U Zoričinom glasu i pogledu vidi se neopisiv bes.

ZORICA PANIĆ: Gledaš svoju decu na tri metra i ne možeš da im priđeš. Prosto ne veruješ da su mrtvi. Hoću da priđem. Hoću da vidim. Nisu mi dali.

STEFAN: Od koliko sati?

ZORICA PANIĆ: Od 11 uveče do ujutru do 4.

STEFAN: Vi ste sve vreme stajali…

ZORICA PANIĆ: Sve vreme molila, plakala, vrištala, psovala, šta nisam radila. Prvo sam probala lepo, onda sam se drala na sve njih i ne znam više šta sam pokušavala.

STEFAN: Šta su vam rekli?

ZORICA PANIĆ: Pa ništa. Ljudi rade svoj posao. Te policajce poznajem. To su momci koji su sa mojim Milanom radili. To su iz Mladenovca. Dečko me drži i plače sa mnom. Mislim, ne sme da me pusti. Ali moglo je to pre nego što smo mi došli da decu stave u hitnu i da ih odvedu. Mislim, čemu ta agonija celu noć. To me boli. Mislim ako nije moglo da se spase, zašto su ostali samo njih dvoje. Čemu to.

STEFAN (NARACIJA): Milan je bio policajac. U noći kada je ubijen zajedno sa svojom sestrom, nije bio na dužnosti. Ali je voleo taj posao.

SAŠA PANIĆ: To je maštao od detata da bude. Ispunio je želju. Hteo je da upiše sad u oktobru fakultet, da nastavi školovanje dalje.

STEFAN (NARACIJA): I kao i svaki policajac i Milan je imao pištolj. Ali ga nije čuvao kući. Njemu je oružje bilo sastavni deo posla, ali on prema njemu nije imao odnos kakav je imao ubica Uroš Blažić.

ZORICA PANIĆ: Pa Milan je donosio u početku pištolj kući i njegova sestra Kristina, ona je, zvali su se mališa. Ajde mališa, imam jedan posao za tebe. I onda ono koliko plaćaš i tu se dogovore, obično bude jedna hiljadarka ili 500 da mu usisa, da mu sredi sobu. I ja nisam volela što on donosi pištolj kući. I onda je on posle mesec, dva sa starijim kolegom sa kojim se radio dogovore se i on je dao od sefa ključ i ostavljao ga je na poslu. Bila mi je mirna glava, ne donosi pištolj kući. Sestra neće da uzme u ruke. I prosto ne mora da bude kući. Al dok sa druge strane, drugi roditelji drugačije uče. Daj što više i upotrebi ga na nedužnu decu. E tako. Neki roditelji ovako uče decu, neki drugačije. A na sve to, ja od njih ne osećam ni neko pokajanje. Ni sažaljenje. Ni saučešće. Ništa od njih ne osećam. Čak mislim da nam se ismevaju. Tako imam osećaj.

[REKLAMA]

STEFAN (NARACIJA): Sećaš se da sam u prošloj epizodi govorio o tome kako je Centar za socijalni rad Zvezdara davao mišljenje da je, između ostalog, Uroš porodičan mladić i kako je stanje u porodici zadovoljavajuće.

Evo, sada ću da ti citiram deo izveštaja Centra za socijalni rad Zvezdara iz februara 2020.

Ovako: Roditeljsko delovanje se može okarakterisati kao prihvatljivo, usklađeno i sa pozitivnim karakteristikama vrednosnog sistema.

E sada, slušaj ovo.

STEFAN (NARACIJA): Jovana i ja smo istraživali dublje porodicu Blažić. I tu mislim na njihove probleme sa pravosuđem.

Četiri godine pre pisanja izveštaja Centra za socijalni rad, protiv Uroševe majke pokrenut je postupak. Bilo je to zbog sumnje da je jednoj ženi ugrozila sigurnost.

Tada je njenom suprugu Radiši privremeno oduzeto oružje i to lovačka i malokalibarska puška.

Međutim, to oružje mu je vraćeno. I onda mu je ponovo oduzeto, kada se Uroš krajem 2021. potukao.

STEFAN (NARACIJA): Milanov i Kristinin otac Saša odgovornost za ubistvo svoje dece vidi i kod Uroševog oca.

SAŠA PANIĆ: Otac mu je to omogućio. Donosio oružje, odakle je donosio ne znam. Bio je vojno lice. Verovatno da nije donosio, ne bi on ni mogao da napravi takav masakr.

STEFAN (NARACIJA): Nakon osam sati potrage u koju su bili uključeni i helikopteri, ubica Uroš Blažić je uhapšen stotinak kilometara dalje od mesta masakra. U selu Vinjište kod Kragujevca. Na farmi svog dede i ujaka.

Nakon hapšenja, policija je u kući Blažića pronašla još dosta oružja i municije.

Jedan pištolj, jedan revolver, 241 metak različitog kalibra, skoro kilogram baruta, kao i različite delove za oružje.

Ali to nije jedina kuća Blažića i to nije jedino njihovo oružje. U njihovim drugim nekretninama pronađeno je još pištolja, pušaka, bombi, na stotine metaka i delova za oružje.

Zbog tog oružja uhapšen je Urošev otac Radiša. Osumnjičen je da ga je nabavljao nelegalnim putevima. Između ostalog i automatsku pušku, pištolj i bombe koje je Uroš imao kod sebe onog dana kada je pucao na mladiće i devojke.

Uhapšeni su i Uroševi rođaci kod kojih se skrivao u okolini Kragujevca, jer je policija i kod njih pronašla dosta nelegalnog oružja.

Naježio sam se kada sam video da se iz dvorišta Saše i Zorice, kojima je Uroš ubio oba deteta, u daljini vidi kuća ubice. Probaj da zamisliš to. Svaki put kada izađeš iz kuče vidiš kuću onoga koji ti je uništio život.

STEFAN: E, sad’ pokušavamo da pronađem kuću Blažića, koju čuva policija od odmazde meštana, međutim, nemam pojma da li smo na pravom putu.

JOVANA: Evo gore na brdu je kuća Saše i Zorice.

STEFAN: Da, iz njihovog dvorišta se, zapravo, vidi kuća ubice.

JOVANA: To su roditelji Milana i Kristine koji su ubijeni… A ovo je sad malo i nepristupačno. Sve vreme se spuštamo nizbrdo.

STEFAN: Da.

STEFAN (NARACIJA): Nije bilo lako da dođemo do tamo.

JOVANA: Otvaraj, otvaraj. Aj’ malo još. Dobar dan! Treba nam mala pomoć. Nismo odavde.

MEŠTANKA: Kažite.

JOVANA: Je l’ znate gde je kuća Blažića? Uroša i Radiše Blažića. Mi smo novinari.

MEŠTANKA: E, da se vratite, lale, vi ste prošli. Sad ćete da se vratite skroz istim putom.

JOVANA I STEFAN: Okej.

MEŠTANKA: E pa videćete sa desne strane, ima jedna kao mala i đeram. Videćete, ozidan, ovako. Tu svi zavataju vodu. I to je uzak put. Isto je drum. Pravo, uzbrdo. Njegova je poslednja s leve strane kuća.

STEFAN (NARACIJA): Poslednja kuća u selu u poslednjem selu na svetu, tako nam je rekao policajac koji čuva kuću. U trospratnoj kući kojoj u velikoj meri fali fasada, samo živi deda.

Međutim, Jovana i ja smo pronašli još jednu kuću Blažića. U selu Šepšin, odmah tu kod Dubone. Kuću koju je koristio Uroš.

To je spratna kuća, sa prostranim magacinskim delom. Prema optužnici podignutoj protiv Uroša, upravo na tavanu te kuće se nalazilo i oružje kojim je Uroš ubio devetoro mladih ljudi. A u podrumu je vežbao, tako što je pucao u džakove.

Policija je u ovoj kući pronašla i karabin sa optikom, pištolj, signalni pištolj, dva prigušivača, lovački nož, 164 metaka različitog kalibra, 13 lovačkih patrona, 12 čaura, 4 signalna metka, 25 komada karabinske municije.

Ali tu kuću policija nije uspela da sačuva. Izgorela je u požaru 2. avgusta, nepuna tri meseca od masovnog ubistva.

Ali otkud Blažićima toliko naoružanje?

DUŠAN STANKOVIĆ: Generalno ga ima dosta kod nas u našem društvu, i na Zapadnom Balkanu i u zemljama bivše Jugoslavije, zato što je deo nasleđa ratova iz 90ih.

STEFAN (NARACIJA): Ovo je Dušan Stanković, saradnik Beogradskog centra za bezbednosnu politiku. Inače je bivši policajac.

DUŠAN STANKOVIĆ: Ostalo je kod građana. Neki su ga nabavljali 90ih samostalno, neki su ga dovlačili iz vojske nakon povratka sa bojišta.

STEFAN (NARACIJA): Sećaš se da je Urošev otac vojno lice? Međutim, Dušan smatra da postoji tu još jedna stvar.

DUŠAN STANKOVIĆ: Postoji ta kultura oružja u našem društvu i ljudi jednostavno misle da treba da ga poseduju iz različitih razloga.

STEFAN: Koji su to razlozi?

DUŠAN STANKOVIĆ: Mnogi. Koji su nama možda i neshvatljivi. Meni su makar neshvatljivi i sa kolegama često kad pričamo o tome. Tako kolega Bojan najčešće navodi primer kad se rodi dete, pogotovu ako je prvo i muško, puca se u vazduh. Eto jednog primera koji je deo kulture oružja u našem društvu. Deo tog oružja koje je nasledstvo iz 90ih je postepeno legalizovan, deo je oduziman. Postojale su mnoge kampanje u poslednjih 20ak godina koje su dale manje ili više dobre rezultate u smislu predaje tog oružja i legalizacije.

STEFAN (NARACIJA): U preko devedeset odsto krivičnih dela načinjenih vatrenim oružjem, korišćeno je nelegalno oružje, bar tako kažu u streljanama. To znači da je to oružje nabavljeno nekim sivim kanalima i za njega nema dozvole.

To mogu da budu i ubistva i pljačke, kada neko pijan puca po kafani ili mlatara pištoljem po gradu. I uostalom i samo posedovanje takvog oružja je, logično krivično delo.

Jovana i ja smo tražili presude iz sudova širom Srbije koje se tiču ovakvih slučajeva. I… toga stvarno ima mnogo.

STEFAN (NARACIJA): Da bih ti ilustrovao koliko toga ima, od početka 2022. do maja ove godine u 21. višem sudu širom Srbije doneto je više od 250 presuda.

Pa koliko onda ima takvog oružja kod nas?

DUŠAN STANKOVIĆ: Procena ilegalnog je potpuno nepoznata i jedna tamna brojka koja će tako i ostati. I iz policije su u nekim svojim izjavama skoro tako i rekli da mi znamo za nelegalno oružje mi bismo ga oduzeli.

STEFAN (NARACIJA): Ono što se zna je broj legalnog oružja u Srbiji.

DUŠAN STANKOVIĆ: Mi sad znamo da su zvanični podaci 760.000 ili 740.000 2023, a da su 2017/18. oni procenili 1.200.000, 1.300.000 i znamo da se to, meni je iz prakse poznato da se ta brojka smanjivala. Da su ljudi vraćali oružje, da im ne treba, da više ne idu u lov, da ovo oružje iz 90ih se generalno vraća, da su strožiji zakoni, da se oduzima, strožiji su uslovi za posedovanje oružja i to jeste tačno.

STEFAN (NARACIJA): Ali za razliku od Uroša koji je pucao iz nelegalnog oružja, trinaestogodišnji Kosta je pucao iz registrovanog. Bilo je u vlasništvu njegovog oca.

DUŠAN STANKOVIĆ: Da nije bilo prisutno oružje u oba slučaja možda bi do tih incidenta došlo, ali ne bi posledice bile ovakve. Ili drugačije bi bile jednostavno. Drugačije bi se završili. I to je ono što je bitno.

STEFAN (NARACIJA): I zaista, Uroša i Kostu, bar na prvi pogled jedino i povezuje oružje.

Uroš je bio nasilan, pravio je probleme, idoli su mu ljudi iz krimi sveta, dok je Kosta bio ono što se kaže, dobar đak, nije se tukao, ni svađao. Ali se razlikovao i od većine svojih vršnjaka. Upravo zbog oružja.

[REKLAMA]

STEFAN (NARACIJA):Vidi, većina osnovaca starijih razreda razmišlja o tome koju će srednju školu da upiše, zaljubljuje se, pati, oseća se neshvaćeno, vise na telefonu, takve stvari. Mnogi od njih imaju i dodatne aktivnosti. Tipa, idu u muzičku školu, na glumu, treniraju neki sport fudbal, košarku.

Tako je bilo i sa Kostinim žrtvama. Sofija Negić je bila sjajna u fizici i hemiji. Katarina Martinović u baletu, Bojana Asović je imala dar za slikanje, Mara Anđelković za crtanje. Ema Kobiljski je imala perspektivnu odbojkašku karijeru. Adriana Dukić je volela ples.

I roditelji sa kojima sam razgovarao govorili su o tome šta su njihova deca volela i za šta su bila talentovana.

Prema rečima njenih roditelja, Angelina Aćimović je bila talentovana za modni dizajn.

NATALIJA AĆIMOVIĆ: Ona inače jako voli modu i bavila se modom, ne kao manekenka, nego kao kreator. I jako maštala da ode u Francusku.

ANĐELKO AĆIMOVIĆ: Znači, njeni radovi, crteži kao da je išla u školu crtanja, toliko dobri. Talenat za sve, to je neverovatno.

Andrija Čikić je bio neverovatan mladi pijanista.

SUZANA STANKOVIĆ ČIKIĆ: Njegov san je bio da svira u Karnegi holu, kad je bio mali. I to mu je zaista bio san. I onda jednom prilikom kaže, mama, da te pitam nešto: ako ja jednog dana stvarno budem svirao Karnegi holu hoćeš ti doći. Ja kažem, ako ti jednog dana stvarno budeš svirao u Karengi holu ja ću preplivati Atlantik, razmeš?

STEFAN (NARACIJA): Ana Božović je trenirala hip-hop ples. Njen tata Ivan, kaže da mu deluje kao da su sve žrtve bile divne i talentovane.

IVAN BOŽOVIĆ: Ja stalno, kad pričam s tim roditeljima, ja ne mogu da verujem, jer ja kad vidim vas i kad čujem o vašoj deci, to su sve bila divna deca. Ja ne mogu da verujem kao da su meci pogađali samo, ono, anđele.

Ali za razliku od njih, Kosta je, pored drugih aktivnosti, imao još jednu – sa ocem je išao u streljanu.

 IVAN BOŽOVIĆ: Ako mislite, ako vidite da vam dete ima neki problem ili mislite da… Onda, hoću da kažem, onda… Ne vodite ga na pucanje.

STEFAN (NARACIJA): I ono što je najgore, zakon mu to nije branio.

NENAD PETKOVIĆ: Pa tu je problem što je zakonodavac dozvolio maloletnim licima da koriste vatreno oružje.

STEFAN (NARACIJA): Ovo je Nenad Petković, generalni sekretar Streljačkog saveza Srbije. Tamo se spremaju vrhunski strelci, koji kasnije idu na takmičenja, Olimpijade, osvajaju medalje… Ali tamo postoji pravilo da oružjem velikog kalibra ne smeju da pucaju deca.

NENAD PETKOVIĆ: Ni vojničkim karabinom, ni karabinom, ni polu-automatskim oružjem, ni pištoljima i revolverima velikog kalibra.

STEFAN (NARACIJA): Ali to ne brani zakon, već pravilnik Streljačkog saveza.

Tako je Kosta sa ocem Vladimirom Kecmanovićem išao u streljanu, koja nije članica Saveza. Dakle, nema ni odgovornost da ne pušta maloletnike.

U optužnici protiv Kostinog oca piše da je Kosta u aprilu 2022. najpre pucao iz vazdušnog pištolja i puške sa optičkim nišanom koje su u vlasništvu njegovog oca. Učio je kako pravilno da drži oružje i kako da pravilno diše. Istog dana Kosta je pucao i iz pištolja glok. Naučio je kako da napuni okvir.

Dva ili tri meseca kasnije, ponovo se vratio u streljanu. Otac mu je dao pištolj češka zbrojevka. Isti onaj pištolj iz koga će kasnije pucati u školi.

U novembru 2022. Vladimir je Kostu odveo u Etno selo Gostoljublje, gde je u mete pucao iz vazdušnog pištolja. Mesec dana pre masakra, otac i sin su poslednji put bili u streljani. Kosta je tada pucao iz češke zbrojevke i iz pištolja marke ruger. Oba u vlasništvu njegovog oca. Oba pištolja koja je mesec dana poneo u školu.

NENAD PETKOVIĆ: Ako to dete, koliko znam je imalo 13 godina, to nije ni fizički, a ni mentalno zdravo da koristi takvo oružje.

STEFAN (NARACIJA): Samo 13 dana kasnije, prema optužnici, Kosta je pronašao pištolje i municiju koje je njegov otac držao u koferima za prenos oružja, spakovane u ranac. 1. maja, Kosta je prebacio pištolje i 92 metka kod sebe. 3. maj bio je prvi dan škole nakon Prvomajskih praznika. Umesto knjiga, Kosta je u ranac spakovao pištolje i molotovljeve koktele… U tih par minuta koliko je sve trajalo, ispalio je 66 metaka. 39 završilo je u učenike i čuvara Dragana.

NENAD PETKOVIĆ: Evo, taj mali. Mene je frapiralo. Imam toliko iskustva i sa decom i sa sportistima i tako dalje i tako dalje, da je on tako hladnokrvno, precizno i tako dalje i tako dalje. Ja teško verujem da bi naši izuzetno obučeni ljudi, ne samo među sportistima, nego specijalci raznoraznih naših vojnih ili policijskih službi mogli tako nešto da naprave.

STEFAN: A da nije pucao pre toga, da li bi mogao to mogao na isti način?

NENAD PETKOVIĆ: Teško.

STEFAN (NARACIJA) : Da bih razumeo zašto nekom toliko znači pucanje i sam sam otišao u streljanu. Dok sam držao pištolj, osećao sam adrenalin i strah… Možda i zbog ovog podkasta na kojem radim… a možda i zato što sam svestan da u rukama držim nešto što je strašno opasno.

Međutim, prave odgovore sam potražio na Filozofskom fakultetu. Tamo je katedra za psihologiju… I tamo se i bave pronicanjem u suštinu takvih stvari.

STEFAN: Zdravo.

DRAGICA: Dobar dan.

STEFAN: Stefan.

DRAGICA: Drago mi je, Stefane.

JOVANA: Jovana.

DRAGICA: Drago mi je. Dobro došli na Filozofski fakultet. Ja sam Dragica.

JOVANA: Mi smo prvi put ovde.

DRAGICA: E, onda zaista dobro došli.

STEFAN (NARACIJA): Jovana i ja smo na Filozofskom fakultetu razgovarali sa profesorkom psihologije Dragicom Pavlović Babić. Na zidu njene kancelarije su upečatljive slike stolica.

DRAGICA PAVLOVIĆ BABIĆ: Moje mišljenje je da je on sve vreme imao na umu situaciju iz streljane i da se se onda možda desio neki trenutak kada je on te papirne mete pretvorio u žive mete.

STEFAN (NARACIJA): Profesorka Dragica kaže da je u ovom slučaju najpre specifičan uzrast ubice, ali i njegov odnos prema oružju.

JOVANA: Šta je tu drugačije?

DRAGICA BABIĆ PAVLOVIĆ: Drugačije je to što je on rastao u neposrednom okruženju u kojem je oružje bilo tu, bilo je prisutno. Možda u nekim kutijama, sefovima, to sad ne znamo. Čujemo da nije bilo dobro čuvano.

STEFAN (NARACIJA): To je na neki način bilo otac-sin vreme. Neko ode recimo na pecanje sa ocem, neko na koncert, neko izađe na teren ispred zgrade i igra fudbal, a neko puca. Pritom, profesorka smatra da je samim tim što je Kosti oružje bilo dostupno, bilo mu je negde prirodno i da ga iskoristi.

DRAGICA BABIĆ PAVLOVIĆ: Nešto što je vama na taj način pri ruci vi to i tretirate kao nešto što je deo svakodnevice. Kao što vam je sto dostupan pa sa stolom nešto radite, stolica je dostupna pa na njoj sedite, tako vam je pištolj dostupan pa sa njim nešto radite. Šta radite, radite nešto što je prijatno sa tatom u slobodno popodne provedete vreme, to vreme se završi obostranim zadovoljstvom, vi u nečem napredujete to se pripisuje postignuću.

STEFAN (NARACIJA): Naposletku, profesorka Dragica smatra da je za razliku od većine dece, za Kostu oružje bilo pozitivna stvar.

DRAGICA PAVLOVIĆ BABIĆ: Prvo izloženost, to je nešto što je tu, pa kad je tu, to se i koristi. A drugo, jedna pozitivna slika o upotrebi oružja je kod njega bila negovana za razliku od druge dece koja verovatno nikad nisu u životu videlo pištolj, što je tipično za našu sredinu, da ipak nisi nikad u životu video pištolj, niti držao u ruci. Da si bio zastrašivan da je to nešto što nije igračka, nego nešto što može da donese veliko zlo. Nekako mislim da se većina dece vaspitava tako da ni ne misli o tome, a ako misli ne kodira to pozitivno. U ovom slučaju imamo izrazito pozitivno kodiranje.

STEFAN (NARACIJA): Ali zašto onda neko ko nije sportista ili lovac želi ne samo da puca u streljani, već i da poseduje oružje?

DRAGICA PAVLOVIĆ BABIĆ: Kad vam prodaju auto, ne prodaju lim, nego vam prodaju brzinu, snagu. Kad vam prodaju oružje, prodaju vam moć.

STEFAN (NARACIJA): Nakon ovih masovnih ubistava koja su se dogodila u samo dva dana, Ministarstvo unutrašnjih poslova je pokrenulo akciju predaje oružja, bez ikakvih posledica.

[Reklama za predaju oružja]

STEFAN (NARACIJA): Kao što kaže ova dramatična MUP-ova reklama, ako si imao neku pušku, pištolj, bombu, štagod što je neregistrovano, samo odeš u policijsku stanicu, predaš ga i niko te ne pita kako si ga nabavio i slično.

Bilo je priča da su ljudi, plašeći se da ne budu ipak privedeni, slali babe u policijske stanice da nose bombe i drugo oružja. Zamisli to.

Dušan Stanković iz Beogradskog centra za bezbednosnu politiku smatra da je akcija bila uspešna.

DUŠAN STANKOVIĆ: I sada  u ovoj kampanji imamo velike brojke. Imamo preko 100.000 komada oružja i minsko-eksplozivnih sredstava i preko 4.000.000 komada municije, dok u nekim prethodnim kampanja smo imali samo po 1.000 komada municije i oružja zajedno bez minsko-eksplozivnih sredstava.

STEFAN (NARACIJA): Dakle, preko 100.000 komada oružja, bombi i drugih naprava je predato. Deluje mnogo. Ali da li je dovoljno? Da li se osećaš sigurnije kada znaš da ne znaš koliko zapravo nelegalnog oružja ima.

DUŠAN STANKOVIĆ: Problem je što se pored tih poziva za predaju oružja nije radilo na promociji i na kampanji širenja svesti o posledicama prisustva oružja i o posledicama njegove zloupotrebe.

STEFAN (NARACIJA): Ali kada govorim o posledicama zloupotrebe oružja, moram da se vratim na treći maj.

U školu. Jer upravo prva masnovna pucnjava u školi 3. maja, bila je tačka koja je promenila sve. Tamo gde je Kosta ispalio 66 metaka. Trenutak kada je možda najbezbednije mesto, postalo stratište. Za sve nas, kao i za profesorku psihologije Dragicu Jovanović Babić ovo je bilo nešto sa čim se do tada nismo susreli.

DRAGICA JOVANOVIĆ BABIĆ: Nije da nisam znala za slučajeve čak sam i veoma pratila neke slučajeve masovnih pucnjava, pre svega u Americi, ali i nekih drugih pucnjava. Znala sam kako to izgleda. I nekako sve ove godine smo i živeli u jednom uverenju, s razlogom, da ako ništa drugo makar zanamo da nam je škola sigurna sredina i da tako nešto ne liči na naš obrazovni sistem. Iz tog razloga šok je bio još veći.

STEFAN (NARACIJA): Šok. Da. Još smo u stanju šoka. I čini mi se, a ovo govorim u svoje ime, da više škole nikada neću gledati istim očima. Više nisam siguran da su mi deca u njoj bezbedna…

[Odjavna špica]

U sledećoj epizodi govoriću o tome da li su nam škole bezbedne?

ALEKSANDAR VUČIĆ: Mi ćemo u narednih šesti meseci primiti 1.200 novih policajaca. To je prva mera i sa tim ćemo krenuti odmah.

NINELA BOŽOVIĆ: Ne, nama je škola bila… Kako da vam kažem, vi detetu date mobilni telefon i onda, mi gde živimo, pazi kako prelaziš bulevar, nemoj da ideš preko Taša, ni sa kim ne pričaj, javi mi se kad dođeš u školu…

Potražiću odgovor na pitanje da li su pedagog i psiholog mogli da primete da sa Kostom nešto nije u redu.

Koja je uopšte uloga školskih psihologa i pedagoga?

VERA SPASENOVIĆ: U jednom nedavno sprovedenom istraživanju u kome su učestvovali školski pedagozi pokazalo se da najveća teškoća sa kojom se suočavaju u svom profesionalnom delovanju je vezana za administrativne poslove, za koje oni smatraju nemaju svrhe, da ih opterećuju, da to nema nekog smisla.

Ali i ko je bio čuvar Ribnikara Dragan Vlahović koga su sva deca toliko volela.

RADICA VLAHOVIĆ JOVIČIĆ: I zaista je znao svu decu po imenima, po rančevima, skupljali su sličice.

STEFAN (NARACIJA): Ovo je bio podkast Tragovi – Zao čas. Moje ime je Stefan Marković.

Na istraživanju je sa mnom radila Jovana Tomić.

Uređivao Vladimir Kostić.

Epizodu su producirali Centar za istraživačko novinarstvo Srbije i Podkast RS. Muziku komponovao Rade Sklopić. Obrada i dizajn zvuka Dejan Tomka.

Hvala na slušanju.

[Kraj odjavne špice]

Članak je prenet sa portal CINS.