Nas može spasiti samo društvo zagrljaja koje ćemo sami uspostaviti, zagrljaja bukvalnih - onih međusobnih, ali i onih kojima bi država zagrlila svoje građane. Samo tako bi se možda mogle zaceliti tuge i rane kojima smo decenijama izloženi i zato već dugo visokotraumatizovani kao društvo. To je nedavno rekao reditelj Bojan Đorđev, govoreći o polarizovanosti našeg društva i tome koliko smo se, u ljudskom smislu, udaljili jedni od drugih.

Ljudi žive dok traje sećanje na njih. Dok postoje oni koji pamte svaki sekund Lazinog prekratkog života, svaki njegov korak, svaku želju i svaku misao. Dok pamte njegove nebesko plave oči, pitomu narav, beskrajno dobru dušu i nestvarno vredne ruke. Toliko toga je postigao za svojih kratkih 19 godina, da i nije bio za ovaj svet, prepun mržnje i zla. On je rođen za neki bolji, pravedniji svet, gde se ne mrzi, ne otima, gde nema bola i zla. Gde neki zli ljudi ne ubijaju najdivniju mladost.

Danas su osmaci završili školsku godinu. Ema, Andrija, Adrijana, Katarina, Sofija, Mara i Angelina nisu mogli danas da dele radost sa svojim roditeljima a sa njima ni čika Dragan i mlađe Ana i Bojana. “💔💔💔💔💔 “Ne znam kako se sada živi....to je nešto što mi deluje da bi možda moglo da nam bude put...ne znam kako drugačije... Ljubav i bol ruku pod ruku...” kaže Emina mama Nina Borović Kobiljski. “Pamet, razum i neke borbe su jedno...a kad čovek ostane sam sa sobom, šta će da ga uteši osim ljubavi?” 💔❤💔❤💔❤💔

Nikada nisam isključivao ili umanjivao doprinos kamermana i fotografa novinarskim radovima. Osećaj za sliku ima potpuno drugačiju dimenziju od one za reč, za opis, za tumačenje. Fotografija ima neporecivo najsnažniju verodostojnost kada je reč o prenošenju događaja publici. I „uhvaćeni trenutak“ zna da ima efekat koji se teško može proizvesti sa hiljadu reči.