Raskoš i čarolija njujorškog literarnog sveta

Piše: Dubravka Lakić, Politika

Kako je lep i privlačan taj književno-izdavačko-agentski svet, koliko samo talentovane raskoši ima u njemu i kakve se sve intelektualne čarolije u njemu tvore!

Naravno, reč je o njujorškoj literarnoj sceni, ne bih nikako mogla da zamislim toliko romantike, kulture u izražavanju i međusobnom ophođenju da je kojim slučajem reč o onoj našoj, uglavnom galamdžijskoj. U taj njujorški svet literature povela nas je Džoana Rekof, po čijim je memoarima kanadski reditelj Filip Falardo snimio film „Moja godina sa Selindžerom”, s kojim je sinoć svečano počeo 70. Berlinski festival. Na najbolji mogući način. Ovaj film, u kojem Džoanin lik tumači prelepa i talentovana Margaret Kveli, a njenu šeficu Margaret, legendarnu književnu agentkinju starog kova, uvek blistava Sigorni Viver, idealan je za festivalsko otvaranje. Sve je u njemu lepo i intrigantno, naročito taj (i spolja i iz unutra) izolovani svet tog „književnog pustinjaka” – Džeroma Dejvida Selindžera (1919–2010), kojeg filmski gledaoci vide baš onako kako ga je i sama Džoana tokom 1995. godine jedino i videla – s leđa. Ali, kao lična sekretarica njegove verne književne agentkinje Margaret, ona se sa njim bar redovno čula telefonom. I upravo je on bio taj koji ju je podsticao da ne zaboravi da je pre svega pesnikinja i pisac, a ne neko ko će svoj život zarobiti odgovarajući na pozive i pisma piščevih obožavatelja, koja do njega nikada i nisu stizala…

Romantizovani svet Selindžerovog okruženja Filip Falardo je pretvorio u krajnje za gledanje privlačan film, koji i bioskopskom gledaocu može lako da priraste za srce jer mu omogućava da se oseti dobro i pozitivno. Zbog toga ga je za prikazivanje u Srbiji i otkupila kuća „Dexin Film”.

Inače, „Moja godina sa Selindžerom” je film iz programa Berlinale specijal, u kojem je juče viđen i dugometražni dokumentarni film „Plivaj dok se more ne pretvori u plavo”, višestruko nagrađivanog kineskog reditelja „šeste generacije” – Đa Žangkea. Ovaj majstor poetskih slika sada se okreće kineskoj provinciji Šansi i kroz priču o okupljanju književnika i studenata književnosti na tradicionalnom Festivalu literature u svom rodnom gradu Fenjiangu, tvori filmsku simfoniju od 18 poglavlja. Pre svega posvećenih ogromnom uticaju koji je u ovom području Kine imao veliki pisac i aktivista, ujedno i slikar Ma Feng, ali i svedočanstvu tri ključna književnika iz Šansija koji su i dalje aktivni. Žangke je i na filmskom festivalu koji je pre četiri godine osnovao u Pingjau, u susedstvu Fenjianga, jednu od nagrada nazvao Fengovim imenom.

Ovaj novi Žangkeov film je i posveta kineskim umetnicima koji su ostavili traga u 70 godina (od 1949) dugoj istoriji nove Kine, ali i posveta njegovim zemljacima koji su burnu istoriju i promene osećali na svojoj koži. Ujedno, autor ovim filmom zaokružuje trilogiju o umetnicima i kineskoj umetnosti, započetu još 2006. sa filmom „Dong” i nastavljenu filmom „Beskorisno” (oba su bila prikazana u Veneciji)…

Juče je u Berlinu otvoren i novouvedeni takmičarski program Susreti, zamišljen kao kontrapunkt glavnom takmičarskom programu, i to sa filmom „Malmkrog” Kristija Pujua („Sijeranevada”, „Aurora”, „Smrt gospodina Lazareskua”…), reditelja koji se smatra osnivačem „rumunskog novog talasa”. Puju je ovaj film sada radio u koprodukciji sa Srbijom (producentske kuće „Sense” i „Sinamon film”), BiH i Severnom Makedonijom (produkcijska kuća sestara i brata Mitevski) i uskoro će se naći i na beogradskom Festu (7. marta).

Reč je o istorijskom, dramskom i kostimiranom filmu od 200 minuta, o priči o veleposedniku koji u svoj letnjikovac poziva prijatelje da se uz bogatu trpezu igraju i razgovaraju o antihristu, progresu, moralu i različitim vizijama sveta, religije i istorije. Sinematički izdašno, istorijski potkovano, provokativno i oštrim kriticizmom ispunjeno Pujuovo filmsko delo, zasnovano je na tekstu ruskog filozofa Vladimira Solovjeva…

Tekst je prenet sa portala lista Politika.