Život i delo: Semjuel Beket Punoća praznine

Piše: Anđelka Cvijić

Negde moramo znati da čoveka nijedno posmatranje ne zastrašuje kao samoposmatranje. Kad se čovek suoči sa samim sobom on gleda u ponor, rekao je Semjuel Beket u nekom od intervjua pre tačno pet decenija, i to je verovatno ono što bi i na najbolji način predstavilo delo ovog pisca, jednog od najznačajnijih u svetskoj literaturi 20. veka. Suočavajući se sa sopstvenim demonima i posmatrajući ljude oko sebe u želji da njihove demone vidi na delu, Beket je, prema mišljenju mnogih, i izašao iz 20. veka i stao uz najveće od najvećih u istoriji književnosti, uz Petrarku, Dantea i Getea, inače svoje omiljene pisce.

Koliko je naša kultura upoznata sa životom i radom Semjuela Beketa? Osim kad je reč o najširoj publici, po drami Čekajući Godoa, da li je važnost ovog pisca poezije, drame, romana, eseja, prevodioca, pozorišnog i filmskog reditelja dovoljno uočena, prepoznaje li se njegov umetnički rukopis u našem stvaralaštvu… Pitanje je na mestu jer postoji uverenje da i pored toga što je dosad objavljeno od Beketovih dela, što u knjigama i sporadično u časopisima, i šta je od drama igrano u pozorištima bivše Jugoslavije, o ovom Ircu asketskog izgleda i prodornih plavih očiju ne zna se onoliko koliko u svakoj kulturi u svetu, makar ona bila ogledalo i najmanje zemlje, on zaslužuje. To pokušava da izgladi knjiga Beket. Čovek i delo, prva biografija na srpskom jeziku o piscu slavnog Godoa iz pera Borivoja Gerzića, koju su zajedničkim naporom objavili Zlatno runo i Milstone iz Beograda. Pre Gerzića u Srbiji je 2002. objavljen trobroj časopisa Gradac iz Čačka (143 / 144 / 145) Beket, koji su priredili Milojko Knežević i Branko Kukić, a 2010. beogradski Službeni glasnik, povodom dvadeset godina od piščeve smrti (1989-2009) objavio je zbornik Beket (priređivač Predrag Todorović). Zbornik je prerađeno i dopunjeno izdanje temata o Beketu u časopisu Treći program Radio Beograda iz 1985, koji je i emitovan na talasima tog programa.

TEGOBA I TESKOBA TRAGANJA: Borivoj Gerzić, pisac, prevodilac, lingvista i autor Rečnika anglo-američkog slenga, Rečnika engleskih fraza i idioma i Rečnika srpskog žargona, odlučio se da knjigom o Semjuelu Beketu i njegovom stvaralačkom opusu ukaže na svu tegobu i teskobu koja je ovog autora naterala na traganje za tračkom nade koji čoveku ne dopušta mirenje i gubljenje vere u život. Gerzićeva biografija Beket. Čovek i delo rađena je brižljivo, sa osećanjem punog poštovanja za pisca i diskretnim odnosom prema njemu kao nekom ko, s jedne strane, ima divovsku umetničku snagu, pronicljivost i intuiciju da prodre u suštinu ljudske egzistencije, dok sa druge strane ostaje samo čovek, nesavršen i poročan, sa slabostima kao i ljudi čije najtamnije strane proučava.

Semjuel Beket (Dablin, 1906 – Pariz, 1989) odmalena je bio naklonjen umetnosti i jezicima, govorio ih je više i prevodio. Sa 24 godine prvi put je pročitao Šopenhauerov Svet kao volju i predstavu, privučen “intelektualnim opravdanjem patnje” koje je Šopenhauer opisao rečima da su i svet i život pakao, da su ljudi i mučenici i đavoli, a da “sve što čovek može da uradi jeste da nađe neko skrovište”. Prema pisanju njegovih biografa na koje se Gerzić oslanja, iako će kroz svoje delo ponavljati tu tezu da je svet pakao, Beket ipak neće pristajati na Šopenhauerov pesimizam.

Čitao je ne samo ovog filozofa. Preciznije, celog života Beket je gutao literaturu. U njegovoj biblioteci posle njegove smrti bile su knjige grčkih mislilaca, Ilijada, Danteova Božanstvena komedija, Petrarkina poezija, Bokačov Dekameron, sabrana dela Šekspira, Tasov Oslobođeni Jerusalim, Makijavelijeva Istorija Firence, poezija Kitsa, Bajrona, Vijona, Rableov Gargantua, romani Džejn Ostin, koju je posebno voleo, Spinozina Etika, Montenjevi Eseji, Dostojevski, Gogolj, Čehov, Kafka, kompletan Prust, Arto, Selin, Sartr, Jaspers… Počeo je da piše pod uticajem Prusta i Džejmsa Džojsa, s kojim je bio dugogodišnji prijatelj, dugo tražeći sopstveni izraz, što će potvrditi i njegova bogata prepiska koja uglavnom nije uništena.

REKORDER U ODBIJANJIMA: Slao je svoje rukopise izdavačima i redovno bivao odbijen. Po broju odbijanja sigurno je prvak u 20. veku! Svojeručno je sastavio listu od 42 izdavača koji su odbili rukopis njegovog romana Marfi. Razlog je bio prozaičan: svi su u njemu prepoznavali veliki literarni talenat, ali ne i komercijalni uspeh. Kako je imao smisla za humor, Džordžu Riviju, pesniku, izdavaču, prevodiocu i svom prvom literarnom agentu jednom je napisao: “Upravo prekucavam Malon umire, da bi izdavači imali šta da odbiju”. Četiri decenije kasnije kazaće da ga teši saznanje da je toliko mnogo ljudi imalo pogrešno mišljenje o njegovim tekstovima, dok je sve vreme on bio u pravu.

Beketu, koji se iz Irske preselio u Francusku i do smrti najviše živeo u Parizu, najkreativniji period stvaralaštva bio je od 1946. do 1948, kad je stvorio neka od svojih najvažnijih dela, na prvom mestu dramu Čekajući Godoa, koja je uspeo da napiše za tri meseca na francuskom od oktobra 1948. do januara 1949. Godo, njegovo najpopularnije i najčuvenije delo, izvedeno je premijerno u Parizu 5. januara 1953. u režiji Rožea Blena u malom pozorištu Babijon; deo publike počeo je da zviždi, zavesa je spuštena, ali se po Parizu pročulo da je reč o kontroverznoj predstavi, pa je publika nagrnula… Kritika je Godoa uglavnom prihvatila, Beket nije prisustvovao premijeri, smatrajući da je to nedovoljno dobar komad. Kako god bilo, Godo će do dan-danas ostati njegova najizvođenija predstava, a naslov Čekajući Godoa ući će u svakodnevni govor u celom svetu kao sintagma nečega što se uzalud čeka.

Ova Beketova drama počela je u Beogradu da se priprema u januaru 1954. u Beogradskom dramskom pozorištu u režiji Vasilija Popovića (kasnije će uzeti pseudonim Pavle Ugrinov) i scenografiji Stojana Ćelića. Premijera je održana 10. aprila, ali će, beleži Gerzić, biti skinuta sa repertoara – “Miroslav Krleža se pojavio na poslednjoj probi 5. aprila i potom, izgleda, rukovodstvu pozorišta ukazao na nihilizam Beketovog komada. Uprava je potom, strahujući od reakcije vlasti, rešila da se premijera odigra bez gledalaca. Međutim, o ovome se pročulo i radoznala publika skupila se 10. aprila pred ulazom u pozorište demonstrirajući protiv odluke Uprave (neki su uspeli da uđu uvukavši se kroz otvorene prozore i odgledaju predstavu skriveni iza sedišta). Popović je zbog ove predstave ostao bez posla.

U BUNILU: Prva beogradska premijera Godoa ipak će, podseća Gerzić, biti održana 31. maja u poluilegali, u velikom ateljeu slikara Miće Popovića na Starom sajmištu (u to vreme hrabra odluka). Scenu su pripremili Mića Popović i Mario Maskareli, a glumci, kao i u Beogradskom dramskom pozorištu, bili su Ljuba Tadić, Bata Paskaljević, Mića Tomić, Rade Marković i Rastislav Jović. Tokom predstave počela je oluja, nestalo je struje, pa je predstava odigrana uz sveće. Ljuba Tadić će kasnije svedočiti da se sve dešavalo kao u bunilu, baš kao što je i u Godou sve u bunilu.

Izvođenje Beketove drame u Beogradu bilo je prvo izvođenje u celoj Istočnoj Evropi, i posle pariske premijere četvrto u svetu. Kasnije će, 1956, biti prebačeno na scenu starog Ateljea 212 u zgradi Borbe, da bi u novoj zgradi bilo uspešno igrano do 1985. Sve ostalo je, kako što se uobičajeno kaže, istorija… u kojoj je vrednost umetničkog dela Semjuela Beketa potvrđena i najvećim priznanjem Nobelovom nagradom za književnost 1969.

Beketova biografija iz pera Borivoja Gerzića pisana je po preciznom rasporedu: u segmentima su date godine važne za život i stvaralaštvo ovog pisca i bitni meseci u njima. Sve drugačije odvelo bi u romansiranu biografiju, od čega je Gerzić bežao. Ali dodatna vrednost ove knjige jeste u tome što je njen autor, paralelno sa zbivanjima u Beketovom životu, mapirao sve najvažnije što se u tom periodu dešavalo u svetu i, s razlogom, u našoj zemlji, bivšoj SFRJ. Tako će se čitalac podsetiti ne samo nastajanja umetničke avangarde već i političkih i društvenih događaja od (izdvajamo nasumice) oslobodilačkog pokreta Irske, dolaska Hitlera na vlast, Staljinove smrti, osnivanja NATO i Varšavskog pakta, otkrivanja strukture DNK, sletanja Nila Armstronga na Mesec, ali i Andrića, Crnjanskog, Dubrovačkih letnjih igara, Sterijinog pozorja, Bitefa. Jednom rečju, u biografiji Beket Borivoja Gerzića pred nama se otvara političko-društveno-kulturno-istorijska mapa Evrope i sveta, u kojoj je neizbrisovo ime Semjuela Beketa. I to se ne može promeniti; ako se nove generacije možda danas i ne pitaju ko je Godo, one intuitivno osećaju da i njima, kao i onim prethodnim, podjednako preti ta beketovska punoća praznine, istovremeno ih obavezujući na život.

Semjuel Beket, taj verujući i sumnjajući pisac, arogantni i velikodušni čovek, pripadnik francuskog Pokreta otpora i skromni potpisnik brojnih peticija protiv nepravdi u svetu, muškarac koga su žene privlačile, ali je i bežao od njih, koliko god se i sam plašio života, voleo ga je. A kao dobar Irac, treba i to dodati, uživao je u žestokom viskiju. Umro je u staračkom domu u Parizu i sahranjen je na groblju Per Lašez. Prema svedočenju irskog pesnika Džona Montagjua, koji ga je posetio pred smrt, pored kreveta mu je uz boce s kiseonikom do kraja stajao primerak Danteove Komedije. “Ja sam svoje završio”, rekao mu je Beket, “samo što to toliko dugo traje”. A kad ga je Montagju upitao da li je na tom putovanju bilo ičeg vrednog, Semjuel Beket je odgovorio: “Malo. Malo”. Posle toga dokrajčili su bocu viskija.

Semjuel Beket, taj verujući i sumnjajući pisac, arogantni i velikodušni čovek, pripadnik francuskog Pokreta otpora i skromni potpisnik brojnih peticija protiv nepravdi u svetu, muškarac koga su žene privlačile, ali je i bežao od njih, koliko god se i sam plašio života, voleo ga je

Beketova biografija iz pera Borivoja Gerzića pisana je po preciznom rasporedu: u segmentima su date godine važne za život i stvaralaštvo ovog pisca i bitni meseci u njima. Sve drugačije odvelo bi u romansiranu biografiju, od čega je Gerzić bežao. Ali dodatna vrednost ove knjige jeste u tome da je njen autor, paralelno sa zbivanjima u Beketovom životu, mapirao sve najvažnije što se u tom periodu dešavalo u svetu i, s razlogom, u našoj zemlji, bivšoj SFRJ

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.