Udvorištvo predsedniku sve bizarnije

Piše: Zorica Miladinović. Izvor: Novi magazin

Anegdota kaže da je Josip Broz Tito nekih 60-ih bio u lovu u Sloveniji. I pucao u patke. Kako nijednu nije uspeo da pogodi, neki od funkcionera u pratnji je primetio: „Gle čuda, mrtve ptice lete!“

Nema garancija da je anegdota tačna, ali je izvesno da je prepričavana kao ilustracija polubožanskog statusa „najvećeg sina naših naroda i narodnosti“ u SFRJ i jedinog doživotnog predsednika na ovim prostorima. I mada se nijedan ovdašnji kult ličnosti ne da porediti s Titovim, aktuelni predsednik Srbije Aleksandar Vučić, prema (ne)retkim ocenama, pretenduje da ga nadmaši, po cenu da bude i patetična imitacija. Patetici, osim njega samog, prilično fanatično doprinose i njegovi sledbenici.

ZATVOR ZA KRITIČARE: Članica Privremenog organa Socijalističke partije Srbije u Nišu Ana Grozdanović, inače poznata influenserka sa više od 110.000 pratilaca, predložila je nedavno da se svaki negativan komentar o liku i delu predsednika Vučića kažnjava zatvorom. Do tada su ovakve i slične predloge davali uglavnom pripadnici Srpske napredne stranke i stranaka sa izborne liste koju SNS predvodi.

„Zamolila bih svoje političke kolege koji sede u poslaničkim klupama da dignu glas i izbore se za zakon kojim bi se kaznio svako ko ostavi loš komentar prema predsedniku države. A o ostalim ozbiljnijim planovima protiv predsednika još ozbiljnije kazne. Da se dokoni nauče pameti, da se predsednik na svaki način mogući zaštiti jer je ovo sve planski, da bi mu crpeli energiju u trenutku kada su velike odluke pred njim! Ti hrabri momci će taman pročitati tamo koju knjigu, malo se edukovati, trenirati, čime će biti zadovoljniji sobom i razmisliti o svom ponašanju ubuduće“, navela je ona na Instagramu.

Ovakva primisao izazvala je brojne komentare, među kojima i onaj da takvo zakonsko rešenje već postoji, u Severnoj Koreji. Prema dostupnim informacijama, u toj zemlji svako nepoštovanje predsednika i njegove porodice predstavlja „bogohuljenje“, a iznošenje mišljenja koje se razlikuje od zvaničnog političkog stava kažnjava ponovnom edukacijom u političkim zatvorima. Mediji su javili da je, recimo, jednoj ženi izrečena kazna zatvora jer je u požaru spasla svoju decu umesto portreta vođe.

Niški odbor SPS se ipak ogradio od ovakve inicijative, navodeći da ona ne predstavlja njegov zvanični stav, sve dok o tome ne odluče najviši organi partije. Reč je o ličnom stavu, iznetom na privatnom profilu, na šta ona, kao i svaki drugi član stranke ima pravo, rekli su lokalni socijalisti.

VUČIĆ, DOŽIVOTNO: Skoro u isto vreme, tokom prošlog meseca poslanica SNS-a Draginja Vlk je na sednici Narodne skupštine predložila da Vučić bar formalno „zaliči“ na Tita tako što će postati – doživotni predsednik.

„Nebrojeno veliki broj mojih prijateljica i daljih rođaka mi je poslalo poruku nakon obraćanja predsednika da su izuzetno zadovoljni. Pitali su me na koji način možemo da produžimo mandat našem predsedniku da vlada doživotno“, rekla je poslanica Vlk u svom obraćanju u Skupštini.

Kada je njen predlog u delu poslanika izazvao smeh, odgovorila je da ne zna šta je smešno. „Mislim da su popustili lekovi, ali sad će sledeća doza“, poručila je predlagačica. Njen, kao i predlog Grozdanović su, inače, protivustavni.

„KOLEKTIVNO SEĆANJE“ NACIJE: Sličnu egzaltiranost u pogledu Vučića iskazali su i brojni drugi državni i partijski funkcioneri. Na dugom spisku ulizištva prednjači između ostalih Aleksandar Vulin, aktuelni direktor BIA i bivši ministar policije, koji je umeo da kaže da se Vučić „upisao u kolektivno sećanje nacije“ ili da je „apsolutno najbolji politički predstavnik koga imamo, a često sam protiv svih“. Jedini je koji može da sačuva Srbiju, svakog drugog bi dosad slomili. I da; „mnogo je bolji čovek“ od Vulina, po Vulinovom priznanju.

„Vučić je poslednji slobodni lider u Evropi i njegova hrabrost i upornost u zaštiti Srbije se cene. Slobodan vođa, slobodnog naroda, donosi odluke koje su dobre za Srbiju i ne prima naređenja. Ne znam koji drugi političar bi izdržao ono što izdržava Vučić, ali znam, da je Vučić poklekao pod pritiscima, danas bi Srbija bila na kolenima“, zablistao je direktor BIA nedavno.

U oštroj konkurenciji umeo je da se istakne i Goran Vesić, aktuelni ministar građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture, koji je zaključio da se Srbija danas nalazi „pod istim ili ne manjim iskušenjima nego Srbija Svetog Save“, a da Vučić „vodi Savinu diplomatiju“. Zoran Babić, bivši direktor Koridora Srbije, ustvrdio je da Vučić „svakodnevno bolje zna i ima uvid u rad svakog od nas pojedinačno nego mi sami“. Lično ushićenje zapečatio objašnjenjem da mu se divi „fizički i mentalno i bilo kako“ jer je on, Vučić, izrazito dugo sedeo u skupštinskoj klupi bez odlaska u toalet.

Maja Gojković, ministarka kulture, istakla se između ostalog izjavom da je Vučić „poslednji bastion odbrane Republike Srbije“, dok je bivši ministar Zoran Đorđević otišao korak dalje, te zaključio da je on „naš adut i rešenje svih problema“. Poslanik Marko Atlagić je pokušao da parira raskošnom izjavom da je predsednik Srbije „veliki sprski državnik, veliki srpski reformator, motor modernizacije Republike Srbije, a iznad svega veliki srpski patriota i rodoljub, za razliku od ovih iz Saveza za Srbiju, a ujedno i poslednji i jedini slobodni lider u Evropi“.

Poslanik Nebojša Bakarec mu je doskočio ocenom da je Vučić „nezamenljiv lider“, sve pozivajući kolege da mu požele da dobije Nobelovu nagradu za mir. Milenko Jovanov, šef poslaničkog kluba SNS, umešao se u konkurenciju dosetkom da „sa Vučićem na vlasti svaki građanin ima budućnost“, dok je Zvezdan Terzić kontemplirao da se „osećalo nekako da njegov (Vučićev) duh lebdi nad Marakanom“…

„Nije (Srbija) u svojoj istoriji, od svog postojanja imala boljeg vladara, predsednika. Njemu bi se divili, pravo da vam kažem, i car Lazar, i Karađorđe, i Miloš Veliki, čija će imena za vjeki vjekova biti utkana u nove auto-puteve. (…) Zašto bi se Lazar, Karađorđe i Miloš ponosili Aleksandrom Vučićem? Zato što bi on u njihovo vreme bio ravan njima, ali je pitanje da li bi oni u današnjim turbulentnim vremenima, kakva su, mogli da se mere s njim“, sažeo je sve komplimente u jedan glumac Lepomir Ivković, koji je učestvovao u kampanji SNS.

PROSTAČKI: Među stručnjacima, kritičarima i u delu javnosti može se čuti ocena da je Vučić gradio ovakav kult ličnosti tako što je uništio institucije i preuzeo njihova ovlašćenja, uz agresivnu medijsku propagandu. Logično je da u takvom ambijentu njegove pristalice smatraju normalnim da su utrkuju u podaništvu.

Vučić se pritom ne libi da lično doprinese sopstvenom kultu ličnosti, samohvališući se uspesima koje ume da pripiše sebi. Mediji su povremeno, od 2014. do 2016, beležili i njegovo poređenje tih uspeha sa onima iz Titovog vremena. „Imali smo više spoljnopolitičkih aktivnosti nego Josip Broz u najboljih pet godina velike Jugoslavije“ ili „Srbija je danas uvažavana i poštovana više nego Titova Jugoslavija“, njegove su reči. „Vlada Srbije je u protekle dve do tri godine uradila onoliko koliko svojevremeno i Josip Broz Tito u bivšoj Jugoslaviji“, govorio je.

„Josip Broz Tito jeste imao izgrađen kult ličnosti, ali SFRJ je bila prosvećena autarhija, a on to prestao organizovano da radi već od pedesetih. Svi ostali na ovim prostorima, a Vučić nije jedini koji to radi, nisu Titu ni do potpetica“, kaže Đokica Jovanović, sociolog kulture i univerzitetski profesor.

On kaže da se Vučićev kult ličnosti ne može porediti s Titovim između ostalog zbog toga što je Tito imao rezultate koji su bili vidljivi i u svetskim okvirima, dok je Vučić uništio sve čega se dotakao. Vučićeva idolatrija ne može se porediti ni sa Staljinovom. Vođa Sovjetskog Saveza jeste bio zlikovac, zbog čije strahovlade je plaćena nedopustiva cena, ali je modernizovao Rusiju, izvukao je iz srednjovekovne carevinske baruštine i od nje napravio svetsku silu.

„Aktuelni predsednik Srbije je došao na talasu politike Slobodana Miloševića, a po pitanju izgradnje kulta ličnosti ne treba abolirati ni sve druge vladare od Miloševića do danas. Vučićev kult ličnosti je po pojavnom obliku primitivan i prostački, ali njegova struktura je opasnija. Ona predstavlja proces dubinskog razaranja društva i države“, kaže on.

Prema njegovim rečima, kult ličnosti je usko povezan s našom političkom kulturom i političkim nasleđem. Takav kult je gradio i kralj Aleksandar Karađorđević, ali ga je imao čak i Mihailo Obrenović, koji je zaista bio prosvetitelj. Nije ga negovao, ali mu je pripao sam po sebi jer je „naše društvo takvo“.

VLAST LIČNA STVAR, VOĐA SPASILAC: Naš sagovornik ocenjuje da Srbija jeste duboko patrijarhalno i tradicionalno društvo, ali da sva takva društva nisu ista, odnosno da ne moraju sva da budu iracionalna i sa samorazarajućim mehanizmima. Srbija je nezrelo društvo sa „infantilnim poretkom javne kulture“. Ovde se vlast shvata kao lična stvar, zbog čega ljudi i kažu za svog vođu: „zna on šta radi“. Bez hrabrosti, ali i želje da to preispitaju.

„Deo ovdašnjeg kulturnog i političkog stava je da većina građana na nosioca kulta ličnosti gleda kao na spasitelja. Vučić je, tako, mesija koji spasava decu iz snega ili pada u trans zbog brige o svima nama, pa moramo da ga razumemo. Nebitno je što sve to deluje kao loša gluma i šmiranje“, kaže Jovanović.

On ukazuje da je jedan od velikih problema kulta ličnosti između ostalog što ima sentimentalnu dimenziju. Tako i Maksimilijan Karl Emil Veber, inače Vučićev omiljeni sociolog, pravi jasnu razliku između harizmatske i racionalne vlasti, u kojoj nema tog sentimenta. Racionalni „vladar“ odlazi sa funkcije bezbolno i ide ulicom kao svaki drugi građanin, dok kod harizmatskog vođe nije tako.

„Ako bi Vučić ovog momenta demisionirao, ne bi krenuo proces razaranja njegovog kulta ličnosti, a kada bude počeo, ne bi išao brzo. U Sovjetskom Savezu, recimo, još od Hruščova traje rušenje kulta ličnosti Staljina. I nije završeno. Upravo zbog tog sentimenta – diktator se voli, a i zbog toga što takav kult podgrevaju razne političke i ideološke formacije“, kaže Jovanović.

Kako dodaje, aktuelni predsednik Srbije sistematski podstiče stvaranje kulta ličnosti, uz posebno insistiranje na podeli društva na „naše“ i „neprijatelje“. Na taj način mobiliše zajednicu oko sebe, glumatajući da je junak koji nas brani od neprijatelja. Tek kada bi neprijatelj bio stvaran, mogli bismo da vidimo koliko je naš mesija zaista hrabar, kaže Jovanović.

Autorka je novinarka Danasa

Trg kralja Aleksandra Vučića

„Mobilizacija zajednice“ bila je više nego očigledna, prosto je bola oči, u decembru prošle godine, kada je na staklenoj fasadi najvišeg hotela u Nišu, sa 15 spratova, postavljen bilbord sa likom Vučića, za koji su naprednjaci ponosno govorili da je „najveći na svetu“. Ljudi-pauci i vozila gradskog Parking servisa trkali su se sa vremenom kako bi ga postavili pred Vučićevu službenu posetu Nišu i Nišavskom okrugu.

Vlasnik hotela Ivan Spasić je tada kazao da je bilbord postavljen „kao znak dobrodošlice i zahvalnosti“ predsedniku, a na „inicijativu hotelijera i privrednika, i uz podršku građana i istaknutih sportista“. Do danas se ne zna ko ga je naručio, ko ga je platio i koliko je koštao.

Sam predsednik je kazao da nije video bilbord, te da ne zna ko ga je uradio i ko je vlasnik hotela. Ipak, bio je prilično nežan prema onome ko je za to zaslužan. Iako „nema potrebu za svojim plakatima i posterima“, već neuporedivo više voli slike onoga što su izgradili, „zahvalan je svakom ko je nešto pristojno napisao“ o predsedniku svoje države i rezultatima njegove politike. Ne vidi ništa loše u tome što je neko pokazao poštovanje zbog sedam fabrika koje su došle u Niš, novog Kliničkog centra, puteva, pruga, povećanja plata i svega drugog, naglasio je.

Bezmalo istog dana policija je pozvala na saslušanje Srđana Nonića, urednika medijskog portala Niška inicijativa i građanskog aktivistu, jer je tokom ekološkog protesta između ostalog na hotel Ambasador, odmah ispod gigantskog bilborda, zalepio mali plakat sa natpisom „Trg kralja Aleksandra Vučića“. Osumnjičen je da se „drsko i bezobzirno ponašao“.

Kult ličnosti ne trpi inteligenciju, duhovitost ili ironiju, mora biti prost i bezuslovan.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.