Politika kopiranja se bliži kraju

Piše: Ivan Krastev

Čineći ono što rade i drugi, možete sebi da spasete život. Naoružani pripadnici ekstremističke grupe Al Šabab upali su 2015. na koledž u Keniji. Uzeli su studente za taoce i pokazali milosrđe samo za one koji su mogli da dokažu da su muslimani tako što su recitovali glavne stihove iz Kurana. Oni koji nisu, ubijeni su.

Jedna studentkinja hrišćanske veroispovesti posmatrala je šta se dešava njenim kolegama, te je brzo memorisala stihove. Kako Mišel Bedeli tvrdi u (svojoj knjizi) “Imitatori i kontraši”, devojka je “sebi spasla život pomoću socijalnog učenja sakupljanjem informacija o tuđim izborima i njihovim posledicama”.

Ta logika imitiranja objašnjava glavni paradoks odgovora Evrope na epidemiju koronavirusa. Kriza je naterala društva da se povuku u nacionalizam umesto da međusobno sarađuju. Ipak, vlade istovremeno pokazuju neograničeni entuzijazam za kopiranje u osnovi istog paketa političkih mera u cilju sprečavanja širenja zaraze, uprkos činjenici da se društvene tradicije i stanje u državnim zdravstvenim sistemima prilično razlikuju između država članica EU.

Zašto vlade koje u početnim fazama krize nisu bile voljne da sarađuju, sada tako žude da usvoje iste političke pristupe?

NEIZVESNOST VS. RIZIK

Odgovor bi možda mogao da bude zbog izrazite razlike između politike u trenutku neizvesnosti i politike rizika, što je odgovor koji je dao američki ekonomista Frenk Najt u svom delu iz 1921. “Rizik, neizvesnost i profit”. Najt je tvrdio da iako je budućnost nepoznata, rizik je ipak merljiv. On se može proceniti korišćenjem podataka, pod uslovom da je i ranije bilo sličnih situacija. Sa druge strane, neizvesnost se bavi ishodima koje ne možemo da predvidimo ili za koje ne vidimo da slede.

Pandemija COVID-19 je momenat nemerljive neizvesnosti. U početnim fazama krize, kada masovno testiranje nije bilo moguće, vlade nisu mogle da procene šta će biti cena, a šta dobit mera kao što su socijalno distanciranje ili obustavljanje ekonomskih aktivnosti. Prema tom scenariju, najodgovornije bi bilo da se pretpostavi najgore i zauzme stav koji sa sobom nosi najmanji rizik. Preuzimanje rizika je uobičajeni posao demokratskih vlada. Borba s neizvesnošću je nešto sasvim drugo.

Usred takve neizvesnosti vlade moraju da pokažu spremnost za preduzimanje specijalnih mera, čak i ako nisu sigurne da daju rezultate. Istovremeno žele da izbegnu inicijative koje bi u retrospektivi građani, koji su i te kako svesni šta je učinjeno u drugim zemljama, mogli da dovode u pitanje. Raditi ono što rade drugi postaje od suštinskog značaja za uveravanje javnosti da je situacija pod kontrolom i za ubeđivanje da je neophodno ostati kod kuće, nositi maske, zatvoriti firme i strpljivo se povinovati bilo kakvim drugim merama koje su na snazi.

Zamislite na trenutak da je polovina zemalja u Evropi odlučila da ide u karantin, dok su ostale izabrale da izbegavaju striktne mere. Politički pritisak na vlade na obe strane da promene kurs bio bi gotovo nepodnošljiv. Zamislite, potom, da neke demokratske vlade uvedu vanredno stanje, a druge ne, saopštavajući uporedno broj zaraženih i broj umrlih od virusa.

Različiti odgovori bi u tom slučaju mogli da dovedu do gubitka poverenja. Tako je lako uvideti zašto vlade u Evropi imaju snažan podstrek da kopiraju mere koje su usvojile zemlje koje je pandemija prve pogodila, čak iako i dalje nisu uverene da su to najbolji mogući pristupi.

RIZIK ZA KONTRAŠE

Švedska je sada jedina vlada EU koja je odlučila da odbaci politiku “socijalnog distanciranja” i obustave ekonomskih aktivnosti. Kao takva, ona je najbolji prikaz rizika za kontraše. “Ljudi počinju da pitaju: ‘Da li su ostali glupi ili paranoični? Ili Šveđani rade pogrešno?’” rekla je za Gardijan Orla Vigso, profesorka komunikacija u kriznim situacijama na Univerzitetu u Geteborgu.

Ako švedske bolnice sada postanu preopterećene i broj smrtnih slučajeva počne da raste, Vlada u Stokholmu će, kao otpadnik od prihvaćenog stava, platiti veću političku cenu nego druge vlade u EU.

Ipak, iako je logika kopiranja funkcionisala prilično dobro dok su nacionalnim vladama manjkale pouzdane informacije o krizi izazvanoj koronavirusom i njenim posledicama po ekonomiju, situacija će se možda uskoro promeniti. Biće pogrešno nastaviti s kopiranjem većine dok politički odlučioci počinju da sakupljaju više informacija o širenju virusa COVID-19 u njihovim zemljama (drugim rečima, u situaciji gde se nemerljiva neizvesnost zamenjuje običnim rizikom).

Kada dođe do odlučivanja kada i kako zemlje treba da počnu da umanjuju stroge restrikcije i kako će obezbediti naknadu kompanijama i radnicima – Francuska, Španija i Italija sada počinju da razmatraju ove opcije, pošto njihova kriva zaraze ne beleži uspon – raznolikost tajminga i pristupa biće znak političkog zdravlja.

Ako broj smrtnih slučajeva u Švedskoj počne da raste, švedska vlada, kao otpadnik od prihvaćenog stava, platiće veću političku cenu nego druge vlade u EU

*Autor je predsednik Centra za liberalne strategije u Sofiji i član Instituta za humanističke nauke u Beču.

Prevod: M. Kojčić

Tekst je prenet iz Novog magazina.