Politika je postala medijski fenomen

Razgovarala: Jelena Aleksić

Dominantan manir je, nažalost, da se svi koji drugačije misle tretiraju kao neprijatelji i u tom pogledu mi imamo i lošu tradiciju i današnje stanje. U praksi se traži jednoumlje, i to je oblast u kojoj smo načinili najveći korak unazad kad su demokratski procesi u pitanju. Za drugačije mišljenje nema mnogo prostora sem u malom broju medija, koji opet idu u drugu krajnost kritikom svega, što takođe nije dobro.

Deset godina dijaloga Beograda i Prištine; žurba Brisela i Vašingtona da se kosovsko pitanje konačno reši; zastoj Srbije na putu ka EU i njen odnos prema Kini i Rusiji; suspenzija slobode govora i slobode medija i posledice podela u društvu; potencijalni sukobi, demokratija koja korača unazad i donacije vakcina, sve su to teme o kojima razgovaramo sa profesorom Fakulteta političkih nauka u penziji Ivom Viskovićem, svojevremeno ambasadorom Srbije u Berlinu. Intervju započinjemo aktuelnom posetom Miroslava Lajčaka regionu, ali i nedavnom, čini se, ad hoc posetom predsednika Srbije francuskom kolegi. Profesor Visković smatra da je Emanuelu Makronu bilo izuzetno značajno da se nakon razmene mišljenja Merkel – Bajden priključi vođenju dijaloga između Beograda i Prištine, pa se postavlja pitanje kako je, kada i zašto decenijski dijalog postao tako važan evropskim liderima i, naravno, šta ova utrka govori o odnosima velikih sila?

“Makron je lider velike zemlje, koja je u prošlosti bila i moćnija i značajnija, i nakon uspostavljanja kontakta Merkelove i Bajdena njemu je bilo vrlo značajno da svoju zemlju pozicionira u ravni s njima kad je u pitanju dijalog Beograda i Prištine. Jer, bez obzira na sadašnje stanje, Makron će, kao i svi francuski lideri, nastojati da Francusku predstavi kao važnog činioca u međunarodnim odnosima, pa i značajnijom nego što ona danas realno jeste. Sa druge strane, velike sile imaju razvijenu saradnju i, ono što je za aktuelnu situaciju važno, sposobnost da vode dijalog i pokušaju da sarađuju i u trenucima kada to izgleda gotovo nemoguće. Te zemlje nastoje da koliko-toliko usklade svoje interese i ne smatraju se neprijateljima, bez obzira na to što one nikada nisu niti će biti pravi prijatelji jer one druge velike sile uvek doživljavaju kao rivale, ali su istovremeno svesne značaja međusobne saradnje i koristi od partnerstva, kad god je ono moguće. Makron želi da se Pariz jednako pita oko dijaloga, barem koliko i Berlin, ako ne kao i Vašington.”

Znači li to onda da je ovde u pitanju partikularni interes velikih sila ili je reč o posebnom značaju dijaloga za EU?

Naravno, to govori o značaju pitanja koje je na dnevnom redu, to jest dijalog vlasti u Beogradu i Prištini. Jer, stvaranje bilo koje zone nestabilnosti u Evropi od direktnog je interesa i za Nemačku i za Francusku, pošto može da ugrozi poredak koji se stvara u Evropi, a to se suštinski svodi na prihvatanje vrednosti EU. Te dve zemlje su na čelu EU, njena kičma, i pitanje razrešenja situacije na Kosovu nešto je što ih direktno tangira. Sigurno ga ne smatraju pitanjem od drugorazrednog značaja, bez obzira na to što nije ni tako značajno kao pitanje stanja na Bliskom Istoku ili u Jugoistočnoj Aziji.

Gde je tu SAD?

I vodećim zemljama Unije i SAD u interesu je da se ova kriza završi, ali, po mom uverenju, više EU jer je u pitanju evropski prostor. Americi je to pak važno u okviru ukupnih geopolitičkih odnosa u svetu i njihovih odnosa s velikim silama poput Rusije i Kine, a donekle i EU.

Nakon odlaska Trampove administracije Lajčak otvoreno kaže da je ponovo uspostavljeno saglasje oko dijaloga između EU i SAD. Šta to znači za Srbiju?

Što se tiče nove američke administracije, očito je došlo do delimične promene stava, posebno po pitanju saradnje sa Unijom u rešavanju kosovskog problema. Tramp nije bio pristalica multilateralizma generalno, pa ni u ovom slučaju. Pokušavao je da deluje više samostalno, pa čak i unutar SAD je pokušavao da izbegne saradnju s nadležnim institucijama, na primer imenovanjem svog specijalnog predstavnika za dijalog zaobilazeći Stejt department i slično. Sada se Bajden vraća onome što je ranije bilo, pa i pokušaju da se zajedničkim stavom EU i SAD pojača njihov uticaj, drugim rečima, da se onemogući situacija da bilo ko u pregovaračkom procesu može da igra na razlike između SAD i EU. Ova situacija je, s jedne strane, povoljnija za pronalaženje rešenja nego kada je Vašington imao sopstveni stav. Sa druge strane, za nas je to donekle nepovoljnije jer će na nas pritisak biti jači nego na albansku stranu, ali će biti jak pritisak i na njih.

Da li je pitanje razgraničenja definitivno ostavljeno po strani?

Ono nije aktuelno i ne može se pojaviti kao rešenje koje bi bilo lako i jednostavno prihvaćeno jer Nemačka od početka o tome ima tvrd stav, a i Bajdenova administracija će se verovatno ponašati drugačije nego Trampova i verujem da neće pokazati razumevanje za takve ideje.

Upravo se navršava deset godina od početka dijaloga. Opšti je stav da je malo urađeno.

To je jubilej koji nije za ponos ni nama ni drugim učesnicima, ali – da budem sasvim iskren – mislim da je albanska strana više kumovala tome da do sporazuma ne dođe čak i u onim aspektima gde se moglo postići mnogo više. Rekao bih da su precenili svoju poziciju, smatrajući da im je podrška zapadnih sila, posebno SAD, mnogo jača nego Srbiji. Zato su mislili da to iskoriste za postizanje rešenja koje odgovara isključivo njima. To nije bilo realno niti je moglo biti prihvaćeno s naše strane, tako da dijalog nije bio “skrajnut” niti beznačajan Zapadu već su objektivno interesi dveju strana bili toliko suprotstavljeni i nepomirljivi da je bilo teško naći rešenje.

Vidite li vi ikakvo rešenje?

Ono se mora naći, ali će neminovno biti vrlo originalno, kakav je i problem. Nije jednostavno analogijom iz nekih sličnih međunarodnih situacija izvući rešenje. Albanci računaju da im situacija odgovara i da vreme radi u njihovu korist, ali nisam siguran da su u pravu. Jer, ono što njima treba jeste ne priznanje od Srbije nego članstvo u UN, a oni ovako ne mogu postati članica UN, a time ni mnogih drugih međunarodnih organizacija, što opet ukazuje da oni nisu država u punom smislu. Iako računaju na jake saveznike u zapadnim silama, čini mi se da previđaju da i ti saveznici mogu vršiti pritisak na njih da prihvate nešto što bi bilo razumno rešenje jer ovako kako je sada ne može večno trajati.

Kolike su zasluge aktuelne vlasti za to što Kosovo nije postalo članica nekoliko međunarodnih organizacija i koliko je zaista značajno to što pojedine zemlje u poslednjih nekoliko godina povlače priznanja nezavisnosti?

Činjenica je da su svoje priznanje povukle zemlje koje nisu među značajnijim u međunarodnim odnosima. Sa druge strane, one su, takve kakve su, računate u zemlje koje priznaju nezavisnost Kosova. Zato se povlačenje priznanja može donekle smatrati uspehom naše diplomatije, ali ono što bi bilo pravi uspeh jeste kada bi velike sile povukle priznanja, što je nerealno očekivati. Smatram da je od broja tih država za nalaženje rešenja mnogo važnije može li Kosovo da postane članica UN, a zasad ne može. I dokle god je tako, Srbija ima prednost.

A tu treba da zahvalimo dobrim odnosima Srbije sa Rusijom i Kinom, što je često kritikovano od EU. Pitanje je i da li se nabavkom vakcina od ovih zemalja Srbija razdužuje za nekritički stav prema ovim zemljama ili se ipak zadužuje?

Srbija je zahvaljujući dobrim odnosima s njima dobila vakcine, ali je to potrebno razdvojiti od kosovskog problema. Prvo, smatram da nema ništa od toga da bi se ove zemlje mogle uključiti u sadašnje pregovore, na šta Srbija često poziva. Drugo bi bilo ako bi se organizovala neka međunarodna konferencija, eventualno pod ingerencijama Saveta bezbednosti, gde bi i Rusija u Kina, kao stalne članice Saveta, imale svoje mesto. Međutim, pravo veta u Savetu bezbednosti koje mogu koristiti ove dve zemlje jeste ključna prednost za Srbiju jer one to zasad i čine. Bez toga bi svi naši napori bili uzaludni. U ovakvoj situaciji je Srbiji u interesu da ostane u dobrim odnosima sa Rusijom i Kinom, ali ne samo zbog kosovskog pitanja. Mi sa obe zemlje imamo razvijene ekonomske odnose, a činjenica je i da je u sektoru energetike Srbija zavisna od Rusije. Istovremeno, donacije i podrška ovih zemalja Srbiji često se precenjuju u medijima, naročito kada se govori o investicijama i pomoći Kine, koja nam je data uglavnom u vidu kredita.

Kako pomiriti stav da nam je spoljna politika neusklađena sa EU i interese koje Srbija ostvaruje saradnjom sa Rusijom i Kinom? Kako se to radi?

Radi se pažljivom analizom odnosa u svakom trenutku, politikom promišljenog diplomatskog reagovanja, a nikako ishitrenim reakcijama. Ali, bez obzira na moguće nepovoljne reakcije njihovih lidera i diplomatija, naša spoljna politika mora ići u pravcu postepenog odstupanja od tako otvorene podrške ili uzdržavanja od kritike nekih delovanja Rusije i Kine jer, ako želimo u Evropsku uniju, mi zaista moramo početi da usklađujemo našu politiku sa EU, čak i kada nama to ne odgovara jer je to slučaj sa svim članicama EU. Nije nimalo lako postupati bez greške u takvoj situaciji jer velike sile poput Rusije i Kine i te kako gledaju svaki naš potez i neće biti nimalo ćutljive ako bismo se otvoreno postavili protiv njihovih interesa. Mislim da u suštini nije pitanje da li se u nekom trenutku postaviti kritički ili ne nego kada i koliko. Mi svakako imamo još manevarskog prostora, ali bi javnost trebalo pripremati na to da put ka EU neminovno znači i usklađivanje spoljne politike.

Vakcine ?

Što se tiče pitanja o vakcinama, mislim da smo te vakcine zaslužili, a onda, podsetiću, da smo ih i platili. Dakle, nije u pitanju poklon, ali jeste svakako prijateljski gest koji se pamti u javnom mnjenju. Lično mislim da nećemo zbog toga biti ucenjeni da činimo nešto protivno našim interesima jer se, na kraju krajeva, tako ne postupa u diplomatiji Unije, a posebno u situaciji velike opasnosti po ljude, kakva je pandemija.

A donacija vakcina zemljama regiona? Koliko bi ovaj gest mogao ojačati susedske odnose, koji već duže nisu na zavidnom nivou?

Sa stanovišta diplomatije, to je ono što se radi u okviru javne diplomatije, odnosno uticaja na javno mnjenje u drugoj zemlji. I svakako je dobro jer šalje poruku da ste prijateljski raspoloženi. Nažalost, na prostoru Zapadnog Balkana postoji podozrenje o namerama suseda, i to ne samo Srbije prema komšijama već i među njima, ostalima. To obeležava ove odnose. Stvoreno je nepoverenje koje se prenosi sa generacije na generaciju i, u tom pogledu, čini mi se da je stanje gore nego što je bilo pre. Gest Srbije svakako je izuzetno značajan za nastojanja da se promeni raspoloženje javnosti u regionu prema nama i nešto što bi moglo biti dobar povod za postepeno poboljšanje političkih odnosa.

Danas će se od vlasti neretko čuti da je EU poprilično nefleksibilna po pitanju pridruživanja i otvaranja poglavlja, pa su sve jači zahtevi da EU “zažmuri” i ponudi Srbiji nešto više kao motivaciju za nastavak reformi. Kako vam zvuče ove ponude?

Članice EU smatraju da treba da se ponašamo tako da ispunimo njihove uslove, a ne da postavljamo svoje. Jer, preovlađujući je stav i u njihovom javnom mnjenju i među političarima da je Unija jedna vrsta kluba kojem pristupaš i moraš prihvatiti uslove, a ne postavljati svoje. Srbija i ostale zemlje Zapadnog Balkana su toliko male i toliko nemaju moći, da bi bilo nerealno očekivati da one postavljaju uslove za ulazak u EU. Ali, sa druge strane, gledano s političkog aspekta, mislim da bi popustljiviji stavovi EU nekada mogli i te kako koristiti. Jer, ovo što konstatujete je tačno i, nažalost, jedna od karakteristika stanja procesa našeg pristupanja Uniji da se sve moguće zloupotrebljava u dnevnopolitičke svrhe tako što protivnici ulaska Srbije u EU koriste taj “argument” kako bi Uniju predstavili kao ne-baš-tako-poželjno mesto za Srbiju.

Sa druge strane, mnogi su ovakvog uverenja zbog činjenice da EU toleriše suspenziju demokratije, slobode medija i kritičke javne reči od ovdašnjeg režima.

Ne mislim da je njihovo reagovanje baš tako loše kako konstatujete. Činjenica je da oni uglavnom ne reaguju otvoreno u javnosti ili, kada reaguju, reaguju – kako obično kažemo – diplomatski, tj. vokabularom koji više upozorava nego što osuđuje, ali to je uobičajeno u EU. Ne koriste se javna “prozivanja” ni prema kandidatima ni u samoj Uniji. To se radi internim razgovorima i kroz dokumente poput izveštaja Evropske komisije ili izvestilaca. Oni ipak ukazuju na slabosti koje pominjete, ali ne preteći nego upozoravajući. Ali vidi se da se i to menja u poslednje vreme i da je sve više direktnih kritika, što ipak pokazuje da oni uzimaju u obzir stanje u nekoj zemlji, a naročito po pitanju demokratije, ljudskih prava, medijskih sloboda i pravne države.

A kakvo je stanje demokratije u zemlji?

Nažalost, demokratija kod nas ne da nije napredovala nego smo se vratili nekoliko koraka unazad. Jer, Skupština u ovakvom sastavu nije realan reprezent političkih interesa i raspoloženja građana, i to je svima jasno. Sa druge strane, kao i oni koji su ranije imali ovoliku političku moć kao što sada ima vodeća stranka, mnogi pripadnici te stranke gube osećaj realnosti i smatraju da su svemoćni, što se uvek negativno održava na demokratske procese u zemlji. Konkretno, mislim da je najgore stanje u medijima. Posve je jasno da se pokušava otežati položaj nezavisnim medijima jer vladajuća većina smatra da su mediji karika od koje zavise kretanja u zemlji i njihova velika pažnja koncentrisana je na kontrolu nad medijima. Politika je postala medijski fenomen, a ne realni društveni proces i to na dugi rok neće biti nimalo dobro jer se objektivno zapostavlja uloga građana, političkih institucija i civilnog sektora, a forsira uloga političara koji imaju stalni pristup medijima i time mogućnost da nameću svoj stav, bez stvarne prilike da bude kritikovan ili osporavan od neistomišljenika.

Jedan ste od onih koji mesecima upozorava na opasnost od podela u društvu koje bi mogle eskalirati. O čemu govorite?

Kad imate ovakvu polarizaciju, to lako može dovesti do incidenata koji bi mogli biti “okidač” za nešto mnogo dramatičnije. Čini mi se da, bez obzira na to što ljudi na prvi pogled sve trpe, među njima postoji veliko nezadovoljstvo, i to preteće, nezadovoljstvo koje može da se pretvori u aktivno nasilno delovanje. Videli smo to na demonstracijama prošlog leta. A nasilje i sukobi su poslednje što bi nam trebalo jer smatram da se u demokratskoj državi društveni procesi mogu regulisati samo argumentovanom razmenom mišljenja, raspravom, a svako nasilje onemogućava ili razara takve procese. A nasilje ne mora biti samo fizičko. Nasilje je i stanje kad ne možete slobodno da iskažete svoje kritičko mišljenje.

Koje nasilje mi trpimo onda kad smo obeleženi kao izdajnici kad postavimo pitanje? Da li je to nasilje?

Na obe strane – i vlasti i opozicije – ima onih koji teže konfliktu, što je neodgovorno i opasno. Naravno, činjenica je da vlast ima instrumente moći i sile i da je njihova pretnja opasnija. Nažalost, dominantan je i manir da se svi koji drugačije misle tretiraju kao neprijatelji i u tom pogledu mi imamo i lošu tradiciju i današnje stanje. Netolerancija prema različitom mišljenju je nasleđena i njene pristalice smatraju da onaj koji je na vlasti ima pravo da procenjuje da li su mišljenja drugih dobronamerna ili zlonamerna. U praksi se traži jednoumlje, i to je oblast u kojoj smo načinili najveći korak unazad kad su demokratski procesi u pitanju. Sloboda govora, sloboda iskazivanja drugačijeg mišljenja jedno je od elementarnih prava u svakom društvu i svako ugrožavanje mora se žigosati, na njega se mora ukazati, a toga je sve manje jer ima sve manje mogućnosti da se stav otvoreno iskaže i da se kaže da ono u čemu živimo nije savremeno demokratsko društvo, pošto je većina medija kontrolisana ili samocenzurisana. Samim tim, za drugačije mišljenje nema mnogo prostora sem u malom broju medija, koji opet idu u drugu krajnost kritikom svega, što takođe nije dobro. Jedni su apsolutno za, a drugi apsolutno protiv nečega, dok onih “nijansi” koje čine život u javnim istupima i medijskim izveštajima gotovo da i nema.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.