Na mom radaru: Vladimir Simović

Izvor: Novi magazin

MRAČNO JE

Klaustrofobično. Tako deluje Srbija prethodnih meseci. Mračno je. Vazduh je težak, ustajao. Zidovi su memljivi i skučeni, deluje kao da vam se sve više pribijaju uz lopatice i grudi. Teško se diše. Slabo šta se i vidi. 

Izbori sa sobom nikada nisu nosili neku preveliku nadu za promenom, ali ona uvek tinja. Posle decembarskih izbora kao da je i ta iskrica sagorela. „Što sagori postaje noć.“ 

Stanje je sledeće. Siromaštvo je sveprožimajuće. Nekolicina se enormno bogati, primarno na račun pristupa javnim resursima. Profit je odavno postao važniji od ljudi. To se najbolje vidi na slučajevima pogibija radnika i radnica za koje niko nikada ne odgovara. Pretvorili smo se u smetlište, dok se istovremeno iz Srbije izvlače sva prirodna bogatstva. Izvlači se sve vredno – novac, resursi, pa i ljudi. Ostaje nam đubre. 

Deluje kao savršeni prostor za političku promenu. Ali nje nema. Zašto?

UNIŠTAVANJE

Srpska napredna stranka je temeljno uništavala javne socijalne servise. Nije ona sa tim počela, samo je proces usavršila. Socijalna pomoć je mizerna. Pristupačno lečenje više, praktično, ni ne postoji. Obrazovanje je daleko od besplatnog. Krov nad glavom je nesiguran. Plate nisu dovoljne za život, a radno vreme se proteže daleko od onih osam sati za koje su se radnici i radnice izborili pre više od jednog veka. Skoro sve je privatizovano i sve potrebe morate zadovoljiti na tržištu. Ako imate novca za to.

Srpska napredna stranka je uništila socijalnu državu, aktivno radi na održavanju velike većinu ljudi u siromaštvu, a onda je od sebe napravila socijalni servis. Sirotinji se daje milostinja – nekoliko hiljada dinara, lekarski pregled, pet metara drva – sve u zamenu za glas. 

Kada nemate primarno vam je da kako-tako namirite svoj stomak i stomak svojih najbližih. Sve velike priče vam tada deluju daleko. Važno je pregurati od danas do sutra. Previše je u prošlosti bilo grandioznih obećanja bez pokrića. Otupelo se. 

Opozicija kao da to ne razume, mahom misli da je dovoljno da se uperi prstom u koruptivne radnje i da će ljudi videti svoj interes u, ne nužno ni glasanju za njih konkretno, već generalno u glasanju protiv Vučića. Ali ne biva. Ljudi su toliko toga prevalili preko svojih leđa. Ne veruju više nikome osim onima koji im nešto direktno daju. Konkretno. Jer džaba sve ako ne možeš da kupiš hleb. Pravna država je jedna velika apstrakcija za prazan stomak. 

POSLEDNJA ISKRA

To je akutno stanje. I dok god neko ne proba da radi na tome, vrlo direktno, neposredno, da pridobije poverenje najsiromašnijih, što je najteže, jer ko se jednom opekao, a sirotinja se pržila decenijama unazad, neće biti ni promene. 

Ako je neka iskra posle decembarskih izbora opstala, ona mora da uradi sve da u ljudima koji nemaju više ništa probudi nadu da je drugačiji svet zaista moguć i da se za njega vredi boriti. „Treba zapaliti sve što može da gori.“

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.