Na mom radaru: Sara Pavlović

Izvor: Novi magazin

Odrastanje i pronalaženje sebe

Odlazak na studije, odvajanje od porodične atmosfere, promena okoline i neki drugačiji tempo življenja promenio mi je pojedine poglede na život. Gde vidim sebe? Da li je ovo fakultet koji želim da studiram i da mogu da vratim vreme da li bih nešto promenila? Mislim da ne. Mislim da ovo jeste život koji trenutno želim za sebe. Da li ću uspeti da izbalansiram privatni sa poslovnim životom da nijedan ne trpi? Da li ću dovoljno vremena provesti sa voljenim ljudima? Shvatam da rečenica „Danas nas ima, sutra nema“ ima mnogo jaču konotaciju nego što do nedavno imala u mojoj glavi. Bezbroj pitanja mi se vrzma po glavi, ali shvatam da je to neizbežan deo života. Vrata se zatvaraju i otvaraju, prilike koriste ili propuštaju, odluke koje donosim i iskustva sa kojima se suočavam me testiraju i pomažu u tome da odlučim kakav život želim za sebe. 

Putovanje – izlazak iz zone komfora

„Pre nego u svim knjigama na svetu, najbolje priče pronađene su između stranica pasoša“, citat koji me je naterao da preispitam da li dovoljno izlazim iz zone komfora ili se nesvesno prepuštam dosadi i rutinskom životu. Vreme je da se to promeni. Uskoro letim u Švedsku, u zemlju koji nikada ranije nisam posetila, među ljude drugačije kulture i običaja. To će biti moj prvi let avionom, zbog kog sam, moram da priznam, malo uplašena, ali u isto vreme uzbuđena. Šta mi to putovanje donosi? Možda novu prekretnicu u životu, ili promenu perspektive? Možda neku novu viziju? U svakom slučaju obećavajuće i lepo iskustvo. Volim putovanja. Ne ispunjava me život koji se svodi na kretanje u istoj sredini, rađenje istih stvari i posmatranje istih ljudi. Razgledanje znamenitosti, let avionom, degustiranje vina, nova kultura, novi mentalitet, upoznavanje ljudi, čitanje knjige u parku i ispijanje kafe u centru Stokholma.. pa zar to ne obećava? Svako novo putovanje mi budi neki osećaj preporoda, ali u isto vreme me tera na razmišljanje… Svako putovanje piše različitu priču i donosi nova sećanja. Kako je kazao Mark Tven: „Za dvadeset godina bićeš više razočaran stvarima koje nisi uradio nego onima koje jesi. Isplovi, zato, iz sigurne luke. Otkrivaj, sanjaj, istražuj!“

 Folklor je kao vožnja bicikla

Nakon šest godina pauze, odlučila sam se da ponovo zaigram. U Kosjeriću je održan tradicionalni godišnji koncert KUD-a „Maksim Marković“, u kom sam više od petnaest godina. Koncert je održan povodom četrdeset i pet godina postojanja kulturno-umetničkog društva, što je dodatan da učestvujem. Folklor je sastavni deo mog života i zauzima posebno mesto, na neki način me je izgradio, ostvarila sam interesantna prijateljstva i iskusila nezaboravne stvari. Bila sam malo skeptična. Da li ću se snaći, čim su se čuli prvi tonovi melodije, koraci su se vratili, kao da nikad nisu ni otišli iz glave. Neko je jednom rekao: „Folklor je kao vožnja bicikla, kada jednom naučiš da igraš, nikad ne zaboraviš!“ Izašla sam na scenu, obučena u narodnu nošnju sa dukatima oko vrata i odigrala koreografiju koju godinama nisam igrala. Doživljaj je neprocenjiv. Znate onaj osećaj mira, kada ste baš tu gde treba da budete. Ovo mi je trebalo, da napunim baterije, prisetim se nekog dela života koji je iza mene, nađem svoj izduvni ventil i krenem dalje. 

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.