Na mom radaru: Dušica Luković Pejinović

DERBI

Rođenjem smo dobili pravo da mislimo i govorimo, to je razlika između ljudske i životinjske vrste. 

Čovek kao misaono biće ima visokorazvijen mozak koji mu omogućava da misao pretoči u reč, reč u delo a dela su nešto što nas oblikuje u ličnost. 

Činjenica je da smo samim dolaskom na svet dobili sve potrebno, a ostalo je stvar nadogradnje koja nas može dovesti do savršenstva. 

Čovek je dokaz da se može ići protiv prirode i ljudske sposobnosti zameniti zverskim (da oproste životinje). 

Kako smo došli do odricanja od svega ljudskog i postali beznačajna masa? Koja je sada već „tržišna cena“ poslušnosti i pokornosti? Na osnovu čega se ona kreira? Prazna glava vredi najviše jer se njome najlakše upravlja.

Oni su veoma toksični i šire se kao svaka epidemija, a vakcine nema i neće je biti u dogledno vreme. Kako živeti među toksinima koji su „metastazirali“ u svaku ćeliju društva? 

U praksi smo videli dve kategorije odbrambenog sistema: jedan, koji se odlučio na bezuslovnu predaju, i drugi, koji propagira bezuslovnu borbu. Prva je bez trošenja moždanih resursa i pokreće se na „novčani pogon“, a druga je utemeljena na dostojanstvu, svesti i savesti. „Derbi“ se igra već duži niz godina i čeka se pobednik. 

Pobedom prve kategorije dobija se sve ono što su nas učili da je sramotno, opasno, pogubno, kažnjivo… 

Pobedom druge kategorije dobija se pravo na izbor načina života u zdravom okruženju. 

BOŽIĆ U NAS 

Božić je praznik koji simbolizuje rađanje novog života i slavi se u krugu porodice, svečano i uz obilje verskih običaja. 

Kako kod nas sve valja pokvariti, tako smo i proslavu Božića obesmislili i pretvorili u nešto čega bi se i sam Sin Božiji postideo. 

Nije dovoljno pozdraviti nekoga sa „Mir Božiji, Hristos se rodi“ i poželeti mu sreću jer to nije dovoljno „srpski“. Mora jače, mora bolje. Mora se prangijati do te mere da autističnoj deci presedne i Božić bata koga čekaju da im donese poklone, a o stradanju životinja usled velikog stresa neću ni da pričam jer da nam je do njih stalo, ne bi ih ni bilo na ulicama, samih i napuštenih. Što su jače prangije i što je veći plamen, to si veći Srbin. Ne loži se samo Badnjak da se ispoštuje običaj, potrebno je doneti što zapaljivija sredstva da bi plamen dostigao nebeske razmere. Badnjak mora biti veći od komšijinog jer treba biti najveći patriota u kraju. I to je naš ponos, tako mi to radimo jer mi moramo u svemu biti drugačiji. Mi se moramo ponositi svime čega se pametan stidi. 

ZAMRLJAN PROZOR U SVET

Mesec i po dana je prošlo od izlaska na birališta, ne mogu reći na izbore jer njih zapravo nije ni bilo. Ovo je bila utakmica u kojoj se pobednik unapred zna. Nije to pobednik koji je dobio većinu već je rezultat kreiran voljom vlasti. To traje punih 12 godina i ne nazire se kraj. Po logici stvari, izbori se raspisuju da bi se promenila vlast, ovo je zemlja gde se neko setio da promeni narod jer je vlast je nesmenjiva kategorija. To je nešto što još nije viđeno i svakako zaslužuje Oskara za kreativnost i dovitljivost. Ovaj narod nije dobar, nije po meri vladara, nije poslušan, želi da ga smeni, ali neće moći… Iznajmiće on neki novi, bolji narod po povoljnoj ceni. Tržišna cena je bila 150 evra po glasu za strance, plus putni troškovi i pokoji sendvič. Za domaću robu plaćalo se od 5.000 do 9.000 u zavisnosti od kvaliteta. A oni koji to rade besplatno samo zato što su društveno odgovorna bića su u problemu. Godinama unazad pokušavaju da se izbore za zdrav i čist prostor, za sopstveni dah, a gledaju sunovrat svega u šta su verovali. Još dugo će nam, izgleda, jovane, marići, mitrovići, vučićevići, sarape, orlići, brnabići, šapići… biti prozor u svet u kojem nema svetlosti. Biće da smo pogrešili državu, a da toga još uvek nismo svesni.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.