Geopolitika u doba korone: Razdvajanje Amerike i Kine

Piše: Milan Mišić

Za one koji i u tekućoj pandemiji prate pomeranje tektonskih ploča geopolitike, u središtu pažnje je, van svake sumnje, ono što se poslednjih meseci dešava između dve najveće ekonomije sveta Amerike i Kine. Glavna novost je uvođenje novog pojma u njihovim odnosima – to je “razdvajanje” (“decoupling”), odnosno demontiranje stanja stvari stvorenog tokom minulih nekoliko decenija dramatičnog uspona Kine i njenog svestranog povezivanja sa ekonomijom SAD.

Sve donedavno – praktično do useljenja Donalda Trampa u Belu kuću – to je bio najzapaženiji bilateralni aspekt šireg procesa globalizacije, rastuće isprepletanosti svetskih ekonomija (i kultura), započete posle završetka Hladnog rata, koji je omogućio dramatičnu ekspanziju međunarodne trgovine, investicija, tehnologije i informacija.

Dugo (prema nekima, i predugo) globalizacija je smatrana win-win situacijom, dakle ishodom povoljnim za sve aktere. Opšti dobitak je, naime, u drugi plan gurao pojedinačne gubitke, što je bilo najvidljivije baš u odnosima SAD i Kine. SAD su se i pre Trampa žalile na svoj trgovinski deficit, koji se poslednjih godina ustalio na oko 500 milijardi dolara, a tome su pre nekoliko godina dodate optužbe da Kina krade američku intelektualnu svojinu i na nefer način dolazi do američke tehnologije.

KIMERIKA: Ono što je u svakom slučaju nesporno, to je da su američka i kineska ekonomija postale u tolikoj meri međuzavisne, da je stvorena i u opticaj puštena nova reč “Kimerika”, dok je kovanica za njihove ukupne odnose, uključujući i njihovo rivalstvo, postala “prineprijatelji”.

“Razdvajanje” je oba pojma gurnulo u drugi plan, dok je pandemija bila razlog za eskalaciju negativne retorike koja se ustalila posle Trampove objave (pre godinu i po dana) ekonomskog rata uvođenjem carinskih barijera za kinesku robu (na šta je sa kineske strane uzvraćeno sličnim merama). Činjenica da se novi virus najpre pojavio u Vuhanu, 11-milionskom centru pokrajine Hubej i okolnost da vlasti u Pekingu svetu nisu odmah predočile prave dimenzije brzošireće zdravstvene krize, bile su razlog da Trampova administracija počne da (čak i na međunarodnim skupovima) insistira na definiciji “kineski virus”, pa i na zahtevima za “kinesku odgovornost” za zarazu.

“Dekuplovanje” je u ovakvom kontekstu dobilo na urgentnosti i dospelo u središte američkih preispitivanja, sa dve škole mišljenja: jedna insistira na “tvrdom razdvajanju” – da ono bude hitno i radikalno, dok je druga za “meku” varijantu raskida, i to samo tamo gde se to baš mora.

Zdravstveni aspekt krize u fokus je stavio za Amerikance neprijatne brojke i o dimenzijama zdravstvene zavisnosti od Kine, odakle im stiže čak 90 odsto antibiotika, vitamina C, ibuprofena i hidrokortizona, kao i glavnina komponenti za lekove koje proizvodi domaća farmaceutska industrija.

Iz Kine se uvoze i veštački zaslađivači za koka-kolu i slična pića, glavnina igračaka, pa i toaletni papir, 70 odsto obuće… Od komponenti iz Kine zavisi i američka automobilska industrija, a Peking je najveći strani kupac obveznica kojima se finansira deficit budžeta federalne administracije – reč je o svoti od 1,5 biliona (hiljada milijardi) dolara. Najzad, Kina je i glavni svetski snabdevač (97 odsto) elementima “retke zemlje”, koji su nezamenljiv materijal u nekim komponentama mobilnih telefona i kompjutera.

Kina Ameriku godišnje snabdeva i sa oko 70 milijardi dolara vrednim mobilnim telefonima, a vrednost uvoza u Kini proizvedenih kompjutera je 45 milijardi. Ajfon, preteča “pametnih” mobilnih telefona, koji je simbol američke superiornosti u informatičkim tehnologijama, projektuje se u Silicijumskoj dolini, ali se proizvodi u Kini, iz razloga koje je sigurno najbolje objasnio prvi čovek Epl korporacije Tim Kuk: “Proizvodi koji su nam neophodni zahtevaju alate savršene preciznosti i rad sa specijalnim materijalima. Ako bismo kod kuće okupili sve inženjere specijaliste za projektovanje alata, nisam siguran da bismo popunili jednu sobu, dok bi nam u Kini za to trebalo nekoliko fudbalskih igrališta”.

Prema jednoj analizi objavljenoj na portalu Asia times, čiji je autor američki ekonomista Dejvid P. Goldmen, Amerika “nema inženjere koji mogu da naprave pametni telefon”. Ovu konstataciju Goldmen obrazlaže činjenicom da u Kini u proseku godišnje diplomira šest puta više inženjera nego u SAD (podatak Nacionalne fondacije za nauku), dok je istovremeno kineski obrazovni sistem uspeo da se, kad je reč o STEM (science, technology, engineering and mathematics) oblastima poravna sa američkim, pre svega zahvaljujući desetinama hiljada doktoranata koji su se školovali na američkim univerzitetima. Prema Goldmenovoj analizi, Kina i Rusija zajedno, kad je reč o diplomiranim inženjerima, imaju prednost od osam prema jedan.

Odvajanje od Kine time što bi se ono što se odande uvozi zamenjivalo domaćom proizvodnjom, na primer mobilnih telefona, prema ovom ekspertu, za Ameriku ne bi bilo svrsishodno jer bi time, s obzirom na ograničene ljudske resurse, SAD zaostale u trci za vođstvo u četvrtoj industrijskoj revoluciji, u čijim su temeljima veštačka inteligencija i robotizacija.

Amerika je inače već izgubila utakmicu u proizvodnji čipova, prepustivši je Tajvanu, Južnoj Koreji i Kini, što je postalo i bezbednosni problem, budući da ne postoji način da se među 20 milijardi tranzistora, koliko ih sadrži najnovija generacija kompjuterskog čipa, otkriju takozvana “zadnja vrata” kojima (kineski) proizvođač može da špijunira svoje (zapadne) kupce.

PROGRAM 2025: Glavni optuženi u ovom pogledu je Huavej, kineska (i po svim karakteristikama multinacionalna) megakorporacija (sa godišnjim prometom od blizu 900 milijardi dolara i 200.000 zaposlenih), koja je svetski lider u telekomunikacionoj opremi. Pogotovo u novom 5G standardu za mobilnu telefoniju, što je povod Vašingtonu da, zasad uglavnom neuspešno, sve svoje saveznike, ali i druge na koje može da utiče, odvraća od saradnje sa ovim simbolom novostečene kineske moći.

Važan aspekt ovog zapleta je i kineski projekat “2025” – “nacionalno prioritetni” program slabljenja zavisnosti od SAD, odnosno strateška ambicija Pekinga da do 2025. zemlja postane samodovoljna u visokim tehnologijama i u mnogim aspektima postane svetski lider.

Koliko je to realno, ostaje da se vidi, s obzirom na to da ni Amerika u ovom – i u svim drugim aspektima – nije bez aduta. Neki su baš u činjenici obostrane međuzavisnosti koja “razdvajanje” čine praktično nemogućim, odnosno ostvarivim samo uz cenu koja nije prihvatljiva.

SAD u ovom momentu ostaju najveća ekonomija, mada je, kad se računa po metodi “pariteta kupovne moći”, Kina taj tron preuzela još 2018, kada je njen BDP od 25,3 biliona dolara bio veći od američkog, koji je te godine iznosio 20,5 biliona. Ovo, međutim, ne znači da su Kinezi bogatiji od Amerikanaca – kineska ekonomija proizvodi 10.817 dolara “po glavi”, prema 67.430 u Americi.

SAD ostaju i vodeća vojna sila i zemlja čija je “meka moć” – ne vojna sredstva uticaja – najveća. Na kraju, njen izuzetno važan i teško dostižan adut ostaje dolar, koji je još rezervna svetska valuta u kojoj se čuva više od 60 odsto deviznih rezervi sveta.

Suštinska razlika između dva rivala je, međutim, u političkim sistemima – SAD su demokratija zasnovana na ravnoteži i međusobnoj kontroli tri grane vlasti (predsednik, Kongres, pravosuđe), dok kineski kapitalizam sa elementima državnog socijalizma počiva na političkom monopolu Komunističke partije. Dok je svaki američki lider ograničen na dva uzastopna mandata, kineski predsednik, koji je i šef jedine dozvoljene partije (danas je to Si Đinping) u tom pogledu je nesputan.

Sem toga, čini se da Kina mnogo detaljnije planira svoju budućnost nego Amerika, za šta je glavni dokaz inicijativa “Pojas i put”, lansirana još 2013, koja je najveći poduhvat takve vrste u istoriji. Kina je planirala da za globalne infrastrukturne projekte u okviru ovog plana – luke, pruge i cevovode (koji joj omogućavaju uticaj u 68 zemalja, uključujući, u dobroj meri, i Srbiju) – godišnje ulaže po 150 milijardi dolara.

Kad se podvuče crta, razvod SAD i Kine ima male izglede da u dogledno vreme postane realnost. Oba aktera u klinč ulaze sa različitim kalkulacijama i političkim potrebama, od kojih su neke taktičke, a neke strateške. Mnogo toga pritom zavisi od ishoda pandemije i od rezultata predstojećih predsedničkih izbora u SAD (treba upamtiti izjavu budućeg Trampovog rivala Džoa Bajdena da “nigde ne piše da SAD i Kina moraju da budu u konfliktu)”, ali i imati u vidu prvi (zasad samo kvartalni) minus u kineskom rastu posle bezmalo pet decenija stalnog uspona – što sve upućuje da će “razdvajanje prineprijatelja” pre biti maraton nego trka na sto metara.

Zajedno su jači

“Posle ove krize, kad god bude to ‘posle’, odnosi s Kinom ne mogu niti bi trebalo da budu ponovo normalni”, konstatuje dosije objavljen na portalu liberalnog mesečnika Atlantik, uz objašnjenje da i pre pandemije nije bilo “normalnosti” jer su bilateralne veze bile na silaznoj liniji, što je Ameriku učinilo ranjivijom na koronavirus.

Atlantik, međutim, ukazuje da američko-kineska saradnja u oblasti infektivnih bolesti “nije globalna fantazija” jer je, pre nego što je Tramp demontirao njene mehanizme, bila veoma uspešna.

Kad je krajem 2002. Kinu pogodila epidemija SARS-a (iz takođe korona grupe virusa), ključnu ulogu u njenom obuzdavanju imala je zdravstvena administracija predsednika Buša mlađeg, koja je u epicentar epidemije poslala čak 40 američkih eksperata. Rezultat je bio da ta zaraza nije izašla iz geografskih okvira Azije.

Kad se 2009. pojavio novi virus N1H1, američki i kineski eksperti takođe su svestrano sarađivali – čim su Kinezi proizveli vakcinu, svoja saznanja su podelili sa američkim kolegama.

Kad je predsednik Obama bio u svojoj poslednjoj poseti Kini 2016, dve vlade su se dogovorile o zajedničkom finansiranju jednog afričkog centra za kontrolu i prevenciju epidemija, što je novi američki predsednik Donald Tramp zaustavio već u prvim mesecima svog mandata, radikalno smanjujući fondove za američki centar iste namene, kao i saradnju u ovoj oblasti s Kinom, što za rezultat ima da COVID-19 podjednako žestoko pogađa Njujork kao što je harao Vuhanom.

Pouka je, zaključuje Atlantik, da bi SAD danas morale više da sarađuju s Kinom u oblasti zdravstva, uprkos činjenici da su se okolnosti promenile: novoj realnosti da Amerikanci nisu više u poziciji da ojačanim kineskim partnerima diktiraju uslove te saradnje.

Tekst je prenet iz Novog magazina.