Srbijom vladaju drugari Alana Forda

Autor: Stefan Slavković, NIN

Ne znam za vas, ali mene su doslovce preplavili neki mir i spokoj od kada sam video da su dvojica Grunfova malom rokadom zamenila funkcije ministra policije i direktora BIA. I generalno me relaksira ta alanfordovska atmosfera. Samo je za ministra zdravlja mogao biti postavljen Jeremija, ako je već Sir Oliver ministar finansija. Ali sam znao da će Bob Rok ostati premijer, jer je Broj Jedan procenio da tu nema greške. Nedostaje još samo Pinokio kao ministar za informisanje, ali on ionako nije iz te priče.

Godinu na izmaku mnogi građani Srbije ispratiće kako su je i započeli – s povećom kesom kokica u rukama. Jedino što će se film nastaviti, a kokica možda i ponestane – da li zbog nestašice kukuruza, putera, ulja, para u novčaniku… mogućnosti su neograničene. Kao, uostalom, i količina unutar Srbije zaraćenih strana, jer – izuzmemo li na trenutak smrtno ozbiljan rusko-ukrajinski sukob koji bukti na istoku Evrope – ni sukoba kod nas u 2022. godini nije manjkalo, od onog između opozicije i vlasti, preko onog između opozicije i opozicije, vlasti i vlasti, ekoloških aktivista i vladajućih struktura, sve do bitke za nacionalne frekvencije. Mnogim takvim sukobima bilo je katkad teško oceniti ozbiljnost, a onda su na Kosovu i Metohiji ponovo niknule barikade. Taman da godinu pred nama dočekamo u oprezu.

Tek da 2022. godinu ne bismo zaokružili u tragičnom tonu, rekapituliramo je s humoristom, glumcem, satiričarem i muzičarem Dragoljubom Mićkom Ljubičićem. Pitanje je koliko je pomoglo – odmaklo se do tragikomedije s elementima farse – ali možda bude bolje dogodine.

Čini se da je godina na izmaku počela još u novembru i decembru 2021, kada je više desetina hiljada ljudi na ulicama objavilo rat iskopavanju litijuma u dolini Jadra. Vlasti te proteste danas, godinu dana kasnije, tumače kao rat stranih agenata protiv interesa Srbije, i to dok se priča o Rio Tintu ponovo stavlja na dnevni red. Kako ga vi vidite?

Nekad davno, još za vreme SFRJ, u udžbenicima Opštenarodne odbrane i društvene samozaštite koristio se izraz „specijalni rat“ i označavao je one neprijateljske aktivnosti jedne zemlje prema drugoj, koje ne podrazumevaju upotrebu oružja, već služe da oslabe protivnika preko ekonomskih, obaveštajnih, propagandnih i drugih operacija. E, pa stiče se utisak da mi ovde imamo varijantu specijalnog rata koji ne vode dve države, nego država protiv svojih građana. A Rio Tinto je samo jedna od specijalnih bitaka u tom specijalnom ratu i još se ne može sa sigurnošću reći ko će pobediti.

Taj konkretan protest je pokazao da je, kad su se poklopili pravi povod za bunt i na osnovu njega formulisan jasan, svima razumljiv zahtev za ispunjenje nečega, bilo moguće bar na trenutak zaljuljati ovu teško smenjivu vlast, iako se ona posle toga relativno brzo stabilizovala. Naravno, kad-tad dođe do pada svake vlasti, jer nas tome uči istorija, ali brzinu pada ove naše trenutno niko ne može da predvidi, dokle god se ovako potemkinovski održava strogo kontrolisanim medijima s nacionalnom pokrivenošću. A priznaćete da su joj često išle naruku i međunarodne okolnosti.

Može li vlast koja više radi u interesu stranih kompanija nego sopstvenih građana ikoga optuživati da je strani plaćenik?

Što ne bi mogla? Ako je ova vlast išta pokazala, to je da nema toga što ne može da kaže ili uradi, ako joj se hoće. Naravno, prethodno je bilo potrebno obezbediti sve preduslove da nema drugačijeg stava i mišljenja, to jest da ono ne bude dostupno najširoj populaciji. Na tome se radilo od samog početka, pre deset godina, vrlo uporno i temeljno. Ne bi ta vlast opstala ni izbliza ovoliko dugo, da joj pozicija nije gusto armirana svim tim udvoričkim medijima, a pre svega mislim na davno kidnapovane televizije s nacionalnom frekvencijom, na koje se svakodnevno nadovezuju buljuci tabloida. Potonje ćete prepoznati po tome što spolja podsećaju na normalne novine, a razlika je što bi većina tabloida mogla da nosi jedno isto ime, „Službin glasnik“, koje ne treba brkati sa „Službenim glasnikom“. E, u tim i tako uspostavljenim i kontrolisanim medijima možete posle šta god hoćete, pa i optuživati građane – koji bi samo da normalno žive, rade, dišu, piju neotrovnu vodu i jedu istu takvu hranu – da su strani plaćenici, domaći izdajnici, ološ, ili nešto slično od te galanterije.

Stvarni rat na istoku Evrope prelio se pomalo neočekivano u srpsku zbilju. Hoće li Srbija dok gleda malo u Brisel, malo u Moskvu, a bogami i u Vašington – greškom upucati sebe, ne u jednu, nego u obe noge?

Ne bi bilo prvi put u poslednjih trideset i nešto godina da dignemo ruku na sopstvene noge. Želeći da budemo optimisti, mislili smo da je nemoguće ponoviti seriju gluposti iz devedesetih, ali izgleda da je moguće. Ovde su skoro svi lideri, pre ili kasnije, poželeli da budu Tito posle Tita. I ispali su providni i tragično-smešni u tim pokušajima. A ti trapavi pokušaji imitiranja titovske nesvrstanosti, folirantskim osmehivanjem i klanjanjem u svim pravcima, nisu održivi na duže staze. Isuviše smo u metainformatičkom vremenu, gde se sve brzo saznaje, još brže algoritamski klasifikuje i munjevito plasira dalje, tako da konzumenti informacija ne stižu da utvrde šta je prava a šta lažna vest. Jer evo, već ju je stigla i prestigla druga, treća, peta, stota… I taj proces se samo ponavlja, skoro kao to naše pucanje u sopstvene noge.

Nažalost, od početka decembra prisustvujemo i rastu tenzija između Beograda i Prištine. Na šta prvo pomislite kada čujete pominjanje mogućnosti novog rata na Balkanu? I da li se ovo što živimo poslednjih godina može nazvati mirom?

Možda bi se moglo nazvati mirom sa nezalečenim čirom i populističkom šmirom. Ali da bi do novog rata na Balkanu ponovo došlo, neophodno je da bar jedna strana dovoljno zdušno želi rat, da postoji taj „optimum ratnog entuzijazma“. Tu pre svega mislim na pravi oružani rat, kao ovaj u Ukrajini, gde dve strane svakodnevno pucaju jedna na drugu i gde ima mnogo vojnih i civilnih žrtava. Sve druge vrste ratova se na Balkanu već uveliko vode, ili su u fazi kratkotrajnog primirja. To su: medijski rat mangupskim saopštenjima, pretnjama i huškanjima, carinski rat, rat registarskim tablicama, rat protestima, barikadama, sporadičnim eksplozijama i povremenim individualnim žrtvama, kao i bleferski rat podizanjem dronova, aviona i borbene gotovosti.

Pre više od tri godine, za NIN ste rekli da „politička kampanja ovde traje bez prestanka i da se reči `rat’, ’izdaja’, ’atentat’, ’lopov’, ’fašista’ koriste da bi se pažnja javnosti skrenula sa nekih realnih životnih problema s kojima moramo da se rvemo“. A taj period je sa ove vremenske distance bio zaista „zlatno doba“, bez inflacije, nestašica, straha od najgore zime u poslednjih 70 godina… Pa, kojim rečima vlast sada može skrenuti pažnju javnosti sa tih problema?

Kojim god rečima poželi, samo ako im dodeli dovoljno medijskog vremena. Izgleda da ne razumeju baš svi šta se može postići dovoljno skupom, jakom i dugom medijskom kampanjom, a mnogi misle i da su na propagandu imuni, te da ne mogu biti tek tako izmanipulisani. Evo, da ne pričamo samo o nama, ovako medijski sluđenima, podsetimo se samo šta se desilo u Britaniji, gde je jedna duga, temeljna i izrazito agresivna populistička kampanja uspela da ubedi dovoljnu većinu da izglasa Bregzit, obećavajući im brda i doline čim se otkače od EU. A danas mnogi smatraju da je to bilo pogrešno, da je Britanija mnogo više izgubila nego što je dobila. Dakle, da bi se skrenula pažnja i okrenula celokupna javnost za nešto ili protiv nečega, potrebno je samo nekoliko stavki i sve pripadaju medijskoj kampanji: dovoljno para, dovoljno vremena i dovoljno ubedljivosti, sa jasno postavljenim, svima razumljivim ciljem, kako bi poruka bila što jasnija i čitkija toj jako širokoj ciljanoj grupi. Odnosno – onima koji su najpodložniji pažljivo smišljenoj i realizovanoj medijskoj manipulaciji.

Ako je Srbija ekonomski tigar, treba li ga malo ukrotiti, budući da stalno napada – građane Srbije, čiji standard pada, a predsednik i ministar finansija im objašnjavaju da im plate i penzije u evrima rastu? I kako je naša vlast uspela da obori i vrednost evra?

Meni se čini da je najbolji recept za obaranje evra tako što ga fiksnim kursom vežete za dinar i ne date mu da mrdne! A zemlje evrozone su odavno vezale svoju kilavu valutu za naš atletski dinar, verujući na reč našem predsedniku da smo mi ekonomski tigar, da smo vodeća ekonomija u Evropi, da je ovde Zlatno doba, da nam nikad nije bilo bolje i da je za sve što globalno ne valja kriva bivša vlast. I taman kad pomisliš da smo ekonomsko-tigrasto-stabilna zemlja i da je Zlatno doba zaista u toku, odeš u samoposlugu i dobiješ batine po džepu. Osećaš se kao da te napao i rastrgao isti taj ekonomski tigar. A biće da je to taj isti koji se jesenas maskirao u crnog pantera, ne bi li nam svojim povremenim crnim pojavljivanjem skrenuo pažnju sa činjenice da smo i mi sve zavijeniji u crno.

Ali ako Srbija nije ekonomski tigar, s kojom životinjom bi se mogla uporediti?

Srbiju bih pre ekonomskog tigra uporedio sa ekonomskom kokoškom, skraćeno e-kokoškom, ne samo zbog njenog kratkog pamćenja, nego i zato što joj svako ko prođe uredno ukrade jaja. Ali ostavimo malo pokradenu državu na stranu i dajte da vidimo na kakvo to stvorenje liči ova vlast… Ako je zamislimo kao deo životinjskog sveta, sastojala bi se od jednog groteskno formiranog, nakrivo nasađenog, prebrzo iždžikljalog tela sa mnogo sluzavih ruku, ili nogu, nalik lepljivim pipcima, sposobnim da se zavuku svugde gde nešto može da se zgrabi i konzumira, a da se potom brzo izmigolje odatle. Dakle, to je jedna šuma savitljivih i grabljivih udova, na koje se oslanja jedna predimenzionirana glava, s licem smorenog mučenika, koji ne jede i ne spava. To biće podseća na nekakvu hobotnicu, ali ne na ovu običnu, nego neku hibridnu, zlokobnu, kakvu bi od maštovitijih pisaca možda najbolje opisao Borhes, a od reditelja vizuelizovali Ridli Skot, Džejms Kameron, ili Giljermo del Toro.

Niste li bar malo ponosni kad u provladinim medijima pročitate da u Velikoj Britaniji siromašni ljudi jedu hranu za pse i da obroke podgrevaju svećom, dok u Srbiji nema šta nema? Ili se zapravo većina ljudi u ovoj zemlji prave Englezima?

Malo je reći da sam ponosan, ja sam ushićen našim imanjem, a njihovim nemanjem. I jedva čekam da čujem na vestima da su te zapadne demokratije konačno otkrile vatru i točak, pa da uz onaj đavolski grohot konstatujem da smo mi to otkrili još za vreme cara Dušana, jedući zlatnim escajgom! Mislim na vatru i točak, jer sticajem okolnosti demokratiju još uvek nismo otkrili.

Kažu da istina prva strada u ratnim okolnostima – da li zato borba za prve četiri, a sada i petu nacionalnu frekvenciju izgleda kao beskrajno navlačenje konopca? I stičete li utisak da je vlastima i REM-u do pete frekvencije stalo kao do devete rupe na svirali ili trinaestog praseta?

Naprotiv, mislim da je pojedincima iz te vlasti jako stalo da otvore svako svoju televiziju s nacionalnom frekvencijom, na kojoj bi mogli dodatno da se dive svom vođi i tako mu ukažu još malo medijske pažnje, koje njemu nikad nije dovoljno. Toj temi sam posvetio pedesetak minuta specijalne emisije na svom JuTjub kanalu. Zove se „Kome smeta frekvencija peta?“, pa koga zanima detaljnije – izvol’te tamo.

Ako ste se ikada ičega i plašili, zar sada ne možete da budete potpuno spokojni i da mirno spavate, svesni da je ministar policije Bratislav Bata Gašić, a direktor BIA Aleksandar Vulin? Zar ste mogli i da sanjate da ćete biti u sigurnijim rukama?

Ja ne znam za vas, ali mene su doslovce preplavili neki mir i spokoj od kada sam video da su dvojica Grunfova malom rokadom zamenila svoje velike funkcije. I generalno me relaksira ta alanfordovska atmosfera u vlasti. Samo sam mišljenja da je za ministra zdravlja mogao biti postavljen i Jeremija, ako je već Sir Oliver ministar finansija. Ali sam znao da će Bob Rok ostati premijer, jer je Broj Jedan procenio da tu nema greške. Fali im još samo Pinokio kao ministar za informisanje, ali on ionako nije iz iste priče.

Godinu je obeležio i jedan konflikt niskog intenziteta unutar vladajuće partije – između Šapića i Vesića, ali je relativno brzo splasnuo.

Umalo da to bude epska borba, koja kao da stiže direktno iz Holivuda, sa potpisom Marvel studija, „Popločani drvoseča protiv gospodara nasipa“. I nemojte sumnjati da će tu biti i nastavaka sa puno akcije i neizvesnosti, jer ta dvojica arhineprijatelja se tek zagrevaju.

Davno, davno, pre više od tri godine rekli ste da je „zadivljujuće koliko se sveta loži na soliranje predsednika i koliko je na neki perverzan način ljudima dopadljivo to njegovo preskakanje iz Supermena u žrtvu, te dve njegove glavne uloge koje se neprekidno smenjuju, prema dnevnim potrebama“. Kako je moguće da sve te reprize svaki put mnogi gledaju kao premijeru novog filma sa istim glumcem? Da li to više govori o glavnom akteru ili o samoj publici?

Poznato je da ovde postoji kult repriza i da se on gaji i neguje već decenijama, bar ako je suditi po tim najpopularnijim serijama koje se po ko zna koji put repriziraju. Zar je onda čudno što narod reprize ne prepoznaje kao nešto loše, nego ih rado konzumira bezbroj puta. Drugo je pitanje da li vlast podjednako voli baš sve reprize, ili bi radije da gleda samo neke od njih. Jer ako sebe smatraju „Srećnim ljudima“ što su na vlasti, to je zato što znaju da je to najlakši način da imaju „Bolji život“. A s obzirom na to da neki „Vruć vetar“ duva u poslednje vreme sa svih strana, pitanje je koliko ljuljanja njihova „Bela lađa“ može da podnese. Zato imaju samo dve brige: da u međuvremenu što duže i redovnije „Stižu dolari“ i da ne budu pre vremena „Otpisani“.

Naposletku, očekujete li da se neke figurativne ratne sekire u Srbiji zakopaju u novoj, 2023. godini? Ili će se mlatarati i nekim novim?

Želeo bih da nisam u pravu, ali ne očekujem da će doći do zakopavanja starih, već pre očekujem mlataranje novim ratnim sekirama. Najgore je što će u tom slučaju, kao i obično, kola da se slome na građanima Srbije, koje izgleda nijedna od tih „sekiracija“ ne može da mimoiđe.

Članak je prenet sa portala NIN.