Ne mogu mi ništa

Piše: Boško Jakšić, Politika

Kada je Slobodan Milošević Zapadu pokazivao od šake do lakta i uzvikivao „Malo morgen”, prošli smo onako kako smo prošli. Sada Aleksandar Vučić evropskim parlamentarcima poručuje da su „izgubljeni u vremenu i prostoru” zato što su se usudili da kritikuju njegovu vlast.

Da li je otvaranje fronta protiv zapadne zajednice, kojoj je Srbija deklarativno posvećena, najava konfrontacije samo zato što Evropski parlament (EP) izražava žaljenje zbog nedostatka napretka u mnogim reformama i nazadovanja oko pitanja ključnih za pristupanje EU?

Ili je ovaj stepen radikalske arogancije u odgovoru na kritike sračunat da „hrabrošću” zadivi ovdašnje birače dok bi se predsednik već nekako pobrinuo da ga Evropljani još jednom razumeju?

Biće da se Vučićeva kalkulacija zasniva na pogrešnoj premisi: na toleranciji Evropljana koja mu je značajno pomogla da poslednje decenije gradi autokratski sistem koji nema nikakve veze sa pravnom državom, snažnim institucijama, ljudskim i medijskim slobodama.

Stvari se menjaju. Sramnoj zapadnoj epizodi, koja je omogućila cementiranje autoritarne vlasti propraćene novim nacionalizmom, izgleda da se približava kraj. Nova američka administracija vratila je u fokus svoje spoljne politike ljudska prava i demokratiju i u koordinaciji sa evropskim partnerima ozbiljnije će se suprotstavljati belosvetskim autokratama na čijoj je listi i predsednik Srbije.

Dok ministar Aleksandar Vulin koristi priliku da izveštaj EP nazove „slikom licemerja” i predlaže da Srbija preispita svoju politiku prema EU, Zapad uzvraća sve češćim i određenijim porukama koje kod predsednika Srbije izazivaju noćne more jer od ocena sa Zapada zavisi da li će se otvarati nova pregovaračka poglavlja i da li će po novoj metodologiji biti pristupa evropskim fondovima.

Možda će Beogradu još za neko vreme biti omogućeno da se u vreme zaoštravanja odnosa Zapada sa Rusijom i Kinom približava Moskvi i Pekingu i da se udaljava od vrednosti liberalne demokratije koje predstavljaju temelj ujedinjene Evrope.

Onda slede novi pojačani pritisci, moguće i sankcije režimu. Ukoliko ne dođe do zaokreta, unija će posle više od decenije pregovaranja jednostavno dići ruke od Srbije, a od Zapada odbačeni Vučić morao bi da potraži utočište kod svog prijatelja u Kremlju – koji će jako dobro znati da naplati sve godine srpskog geostrateškog tumaranja i prihvatiti lidera naprednjaka kao zalutalu, ali dobrodošlu ovčicu.

To su sagledive geostrateške posledice Vučićeve najblaže rečeno nediplomatske poruke da su se evroparlamentarci „izgubili u vremenu i prostoru”. Pre će biti da vladar Srbije živi u nekom svom alternativnom svetu i da se, poput nekada Miloševića, gubi u vremenu i prostoru sveta koji se na naše oči menja.

To što Srbija prošle godine nije otvorila nijedno novo pregovaračko poglavlje očigledno je u Beogradu shvaćeno kao deo „zavere” kojoj pripada i najnoviji izveštaj EP koji mora da je ozbiljno uznemirio vlast kada reaguje tako „na nož”.

Mađarski desničari iz SNS-u prijateljskog Fidesa pokušali su da blokiraju pominjanje najaktuelnijih srpskih afera – „Savamale”, „Krušika”, „Jovanjice” i „Telekoma” – ali uzalud. Evropa zahteva isto ono što očekuje i srpska javnost: objektivne istrage koje će utvrditi istinu i pokazati spremnost za borbu protiv kriminala i korupcije – koja očigledno ne postoji.

Beograd o aferama nastavlja da ćuti, a uzvraća providnim pokušajem zamene teza prikazujući kako Evropljani „ogoljenim lažima” pokušavaju da diskredituju srpske lekare koji se bore protiv pandemije. Netačno, samo su iskazali sumnju u autentičnost podataka, i u tome se ne razlikuju od značajnog dela srpske javnosti.

Odnos prema Evropskom parlamentu odavno je prebačen na konfliktni kolosek. Vlast pokušava da ga svede na dva „srbomrziteljska glasa” – Tanje Fajon i Viole fon Kramon – zaboravljajući da iza izglasavanja rezolucija koje kritikuju Srbiju stoji više od 500 drugih poslanika. Zanet praksom u svojoj zemlji, predsednik skupštine se čak usudio da traži izuzeće poslanice Fajon iz tima koji treba da posreduje u dijalogu srpskih vlasti i opozicije.

Šta tek reći kada se odbacuju kritike zbog deficita medijskih sloboda. Isprazno zvuče reči premijerke koja se, kao i ostali, gotovo zaprepastila kada je čula da se evropski parlamentarci bave „tričarijama” kakve su napadi na medije i organizacije civilnog društva u srpskoj skupštini. Još pomišlja da će joj neko na Zapadu i mnogi ovde poverovati kada kaže: „Zaista, nekako, dajemo sve od sebe. Mnogo smo radili.” Radili, ali ne i uradili.

Iako izveštaj EP pohvaljuje „ozbiljno shvatanje dijaloga Beograda i Prištine”, Vučić poručuje da će „u inat” nastaviti da radi na delegitimisanju kosovske nezavisnosti. Da li je taj opevani inat novo poginuće u najavi? Vučiću preti da kod Angele Merkel podeli sudbinu koja je zadesila Borisa Tadića.

Niko ne zna šta je u glavi šefa države koji je jednom saopštio svoj favorizovani plan za rešenje kosovskog konflikta – korekcija granica, teritorijalno razgraničenje, podela, kako god da se zove – ali od tada ne znamo da li ima neki rezervni plan. Ako je „u inat” deo Plana B, onda teško nama.

Unija će svoju buduću politiku prema Srbiji graditi na bazi izveštaja EP kao i izveštaja Evropske komisije. Vlast u Beogradu, nespremna kao i uvek na bilo kakvu kritiku, bira kurs konfrontacije. Sve dalje od demokratije.

„Ništa mi ne mogu”, izazovno, samouvereno ali neutemeljeno poručuje Vučić „nesrećnicima” koji se pozivaju na izveštaj EP. Eho tih reči vraća u vremena kada su izaslanici iz Rusije i Finske Slobodanu Miloševiću, njegovom nekadašnjem šefu, izdiktirali tekst koji će označiti kraj njegove vlasti.

Tekst je prenet iz štampanog izdanja Politike.