Vukovar – molitva za sve žrtve

20. November 2020.
Šta ima novo na meniju uvreda, napada, kritika i osporavanja?
IMG-bc6a8de5b0401b6c0ecf9bdf8a62f795-V
Foto: javniservis.net

Piše: Veran Matić

Prošli put sam se većinski fokusirao na reakcije na društvenim mrežama.

Dijapazon se u međuvremenu proširio: napadaju sa desna, sa leva, iz centra, iz skupštine, opozicije, iz nevladinog sektora…

Prvo o političkim partijama: Sećam se da smo DSS uvek doživljavali kao salonske nacionaliste. Primećujem da se sada zalažu za vraćanje obaveznog vojnog roka. U skladu sa tim zalaganjem, nisam ni očekivao da će im se dopasti pomirenje sa bilo kime u našem susedstvu.

Napada me skupštinski poslanik i predsednik Saveza Srba iz regiona Miodrag Linta, koji poslovično koristi svaku priliku da napadne hrabre i požrtvovane gestove i aktivnosti Pupovca i Miloševića, koji decenijama žive i rade u Hrvatskoj i najbolje znaju šta im je činiti da poboljšaju status srpske zajednice.

Za razliku od Linte koji sa bezbedne daljine distribuira medijima pisane izjave i na nacionalnim televizijama sudi i deli lekcije svima nama.

Napadaju i bivša hrvatska premijerka Jadranka Kosor i nekadašnji srpski predsednik Boris Tadić, na tragu osude njegovog savetnika iz Predsedništva Mlađana Đorđevića.

Voleo bih da Tadić činjenično dokaže u čemu sam to „apologeta i sinekurista režima“ (ovu funkciju godinama obavljam bez naknade)  i „nekadašnji predstavnik građanskog društva“ (bivši predsednik pokazuje pretenzije ka svojevrsnom građanskom ostrakizmu). Nisko. Nefer. Ispod pojasa. Nedostojno bivšeg predsednika države.

Borisu Tadiću i Miodragu Linti se pridružio i deo nevladinog sektora. Zapitanost nad ovakvim njihovim stavovima pojačava činjenica da su se nevladin antiratni sektor, kao i mediji  u Hrvatskoj, gotovo unisono pozitivno odredili prema onome što se ove nedelje desilo u Vukovaru.

Niko nikada nije rekao da je „gest u Vukovaru dovoljan za pomirenje“, kako to insinuira Sonja Biserko ili Nataša Kandić, koja veoma dobro zna zašto sam u Vukovaru boravio dva puta tokom ove nedelje.

Negde se desio kratak spoj. Ne može se negirati činjenica da je Beograd ispunio većinu onoga što predviđa Deklaraciju o unapređenju odnosa i rešavanju otvorenih pitanja između Srbije i Hrvatske.

Otvorena je kuća Bana Jelačića u Petrovaradinu. Nagoveštava se da će u novoj srpskoj Vladi biti predstavnik hrvatske nacionalne manjine.

Vlada Republike Srbije osigurala je prostor u Beogradu za kancelariju Hrvatskog nacionalnog veća i njihovih kulturnih društava.

Ima neke simbolike u činjenici da se sediste HNV u Beogradu odnedavno nalazi u nekadašnjem stanu Zorana Đinđića, gde je bilo i sedište fonda Ružice Đinđić.

Verujem da ovo zna i Boris Tadić ali da, kao i deo javnosti, misli da je apologetstvo to i konstatovati.

Milorad Popovac je ispravno sumirao da sve ovo što se desilo poslednjih meseci i dana predstavlja korak ka daljoj normalizaciji srpsko-hrvatskih odnosa u kojima bi susret na najvišem nivou bio logičan sled u jačanju međusobnog poverenja.

Ova izjava dobija na značaju ako znamo koliko je sve teško i komplikovano i izgleda kao Sizifov posao u kojem napadi deluju kao deo svojevrsnog folklora.

Onog u kome te napadaju zato što praktično radiš ono za šta si se ceo život zalagao.

Share