Živeo je brzo, voleo ljude i ostavio trag: Laza bi sutra napunio 23 godine (FOTO)
Autorka: dr Slavica Plavšić, Iz serijala „Zločin u Malom Orašju i Duboni“ – Da se ne zaboravi
Lazar Milovanović bi danas napunio 23 godine, a rođendan bi se slavio bučno i veselo nekoliko dana. Okupilo bi se društvo, rodbina, komšije i prijatelji. Svirala bi muzika dugo u noć, jer je Laza bio od onih ljudi oko kojih se život nekako prirodno okupljao. Ne zato što je on to tražio.
Nego zato što su ljudi voleli da budu pored njega. Voleli su njegov osmeh, njegovu energiju, njegovu dobrotu i onu retku osobinu da za svakoga ima vremena i da za svaki problem kaže:
„Neka, ja ću.“
Bio je vredan kao malo ko njegovih godina.
Dok su drugi tek pravili planove za budućnost, Laza ih je već ostvarivao. Kupio je njivu. Kupio je hektar šume. Planirao je nove zasade, nove voćnjake i nove njive. Voleo je svoju zemlju i bio odlučan da ostane na njoj. Nije sanjao da ode negde daleko. Želeo je da ostane baš tu, u svom selu, među svojim ljudima.
Radio je od jutra do mraka, ali je stizao i da se druži, da izlazi, da se raduje životu.
Njegova majka Ivana kaže da, kada se Lazar vraća kući, prvo se čuje muzika, pa tek onda auto. Laza je živeo brzo, hrabro i sa osmehom. Poslednji dan svog ovozemaljskog života proveo je sa Nemanjom, svojim komšijom i najboljim drugom. Kuće su im preko puta, zajedno su rasli, radili, pomagali jedan drugom i delili svaku radost.
Sa Ravnog gaja, te jezive noći, otišli su zajedno. Ležali su jedan kraj drugog u krvi, a danas, u večnoj tišini, počivaju jedan pored drugog na seoskom groblju.
Tri godine kasnije, mnogo toga se promenilo.
Ali nije ljubav.
U kući Milovanovića postoji jedno posebno mesto.
Lazina soba kao njegov mali memorijal.
Soba za sećanje, za razgovor, za tugu, ali i za radost.
Sve je ostalo na svom mestu. Njegova odeća, njegove sitnice, njegove uspomene. I njegova porodica koja ga svakodnevno posećuje. Majka Ivana i danas svakog jutra donese kafu u Lazinu sobu. Uveče ponovo uđe da mu poželi laku noć.
Kada stignu prvi plodovi iz voćnjaka i sa njiva koje je toliko voleo, najlepši među njima najpre odlaze svom Lazi.
Prve jagode, prve trešnje, šljive, višnje.Prve kajsije i prvo grožđe.
Sve ono što je sadio, negovao i planirao.
Na Uskrs u njegovu sobu stiže i prvo crveno jaje. Na njemu piše samo jedna reč:
Lazar.
Kao da je i dalje tu.
Kao da će svakog trenutka otvoriti vrata, uzeti jednu jagodu i zadovoljno pogledati rod koji je ostavio iza sebe.
Samo što Lazar nikada nije stigao da ih proba.
Jagode ove godine nisu rodile.
“Oko njih ima mnogo posla, a mi bez Laze to ne možemo,” kaže majka Ivana
Ali život i smrt, radost i tuga, u porodici Milovanović već tri godine stoje jedni pored drugih.
Lazin 18. rođendan obeležio je dolazak Zifta, prelepog crnog psa rase Cane corso, kojeg je Laza toliko želeo.
Zift je bio njegova senka, verni pratilac čiji je zadatak bio da ispraća i dočekuje Lazu kada se sa muzikom u automobilu vraća kući. Nakon tragedije, taj verni pas je više od godinu dana strpljivo gledao u kapiju, čekajući gospodara. Sredinom 2024. godine, Zift je uginuo.
Mlad, jak i zdrav, samo je zaspao u svom boksu. Nije to bila bolest; uvenuo je od tuge za svojim Lazom, shvativši da se zvuk njegovog auta više nikada neće prolomiti dvorištem.
Kao da je i on krenuo da pronađe svog najboljeg prijatelja.
Danas porodica veruje da su ponovo zajedno.
Negde gde nema tuge. Negde gde nema rastanaka.
Negde gde Laza opet pušta muziku dovoljno glasno da se prvo čuje pesma, pa tek onda njegov dolazak.
Pre tačno mesec dana, 7. maja, ovu divnu porodicu je obsjala blistava svetlost i najveća radost koja se može poželiti.
Biljana, Lazina sestra je postala majka.
Rodila se mala devojčica.
Prelepa, nežna i željno očekivana.
A njeno ime je- LAZARA!
Po ujaku. Po Lazaru.
Biljana nikada nije mnogo govorila o svom bolu.
Nije od ljudi koji svoje emocije dele sa svetom.
Ali možda nijedna reč nije mogla snažnije da kaže koliko joj brat nedostaje od imena koje je dala svom prvom detetu. Mala Lazara nosiće ime svog ujaka.
Ime mladića koga nikada neće upoznati, ali o kome će slušati celog života. O njegovim plavim očima. o njegovom osmehui njegovoj dobroti. O njegovim vrednim rukama.
O tome koliko je voleo svoju porodicu. I koliko je porodica volela njega.
Majka Ivana svedoči da su još neka rođena deca u okolini dobila ime Lazar.
To jeste dokaz da uspomena na njega živi i da meštani ne dozvoljavaju da se njegovo ime zaboravi.
Ali, ne smemo romantizovati ovu priču niti tražiti laku utehu. Mala Lazara donosi svetlost u dom Milovanovića, ali ona ne leči i ne menja ono što je nepovratno izgubljeno.
Laze nema. Njegovo mesto za stolom i u kući zauvek ostaje prazno. Lazar nikada neće osetiti ponos i radost titule ujaka. Nikada neće videti devojčicu koja nosi njegovo ime, nikada je neće uzeti u svoje vredne ruke niti je zagrliti. Njemu je oduzeta budućnost, a porodici je naneta rana koja krvari istom jačinom i danas, na njegov 23. rođendan.
Na Ravnom gaju, oko 17:30 časova, u vreme kada je Lazar došao na ovaj svet, porodica, preživeli drugovi i roditelji stradale dece okupiće se na Ravnom gaju.
Pustiće balone ka nebu. Plave za momke i jedan roze za Kiku.Biće i suza i mnogo uspomena.
Ali najviše će biti ljubavi.
To okupljanje je izraz prkosa zaboravu i društvu koje prebrzo okreće glavu. Ali kada se baloni izgube u oblacima, a gosti raziđu, roditeljima i sestri ostaje tišina Lazine sobe, jedna nepopijena kafa i svest o tome da se njihov anđeo, radnik i ponos, koga su na proslavama obasipali poljupcima i ljubavlju, više nikada neće vratiti kući.
Ali ljudi zaista žive dok traje sećanje na njih.
A Lazar Milovanović živi u svakom plodu koji je zasadio, u svakoj uspomeni koju je ostavio. U svakom osmehu koga se sete njegovi prijatelji.
I u jednoj maloj devojčici koja je tačno pre mesec dana stigla na svet i koja će zauvek nositi njegovo ime.
Srećan 23. rođendan, Lazo. Srećan ti nebeski rođendan. Tvoj prekinuti let i tvoje vredne ruke nikada nećemo zaboraviti.
