Kad roboti igraju moravac

Autor: Boris Dežulović, Srpska posla, Izvor: Novosti

Nemojte da pričate gluposti zbog naroda. Roboti i veštačka inteligencija su budućnost – rekao je predsednik Aleksandar Vučić prošle nedelje pred srpskim novinarima u dalekom i prijateljskom Šangaju, svečano između ostalih neverovatnih čudesa najavljujući i kinesku fabriku robota u Šapcu, u kojoj će da radi dvesta pedeset radnika.

Ukratko, ako je potpisani novinar dobro razumeo, zahvaljujući robotima u Srbiji će se otvoriti nova radna mesta. Jer šta? Jer neko mora i da pravi robote, je li tako?, tako je. I kad se nakon Šapca kineske fabrike robota otvore diljem zemlje, Srbija će da procveta. Šta će, međutim, da rade svi ti roboti koje Srbija proizvede?, upitao se onda potpisani novinar.

“Nemojte da pričate gluposti zbog naroda. Roboti i veštačka inteligencija su budućnost”, ponovio je predsednik. Roboti su budućnost, oni će da rade umesto ljudi. Na primer? Na primer šta? Na primer, gde će tačno da rade umesto ljudi? Na primer, u fabrikama: roboti su pouzdaniji, tačniji i jevtiniji od ljudi, rade dvadeset četiri časa dnevno i ne traže leba da jedu. Znači li to da će na kraju zameniti i ljude u fabrici robota u Šapcu? Dabome da znači, zato ćemo i da ih pravimo. Roboti će, dakle, sami sebe da prave? Tačno. Ja se izvinjavam, ali šta će onda Srbi da rade?

Šta će Srbi da rade?!, zaprepastio se predsednik pred novinarskom glupošću. Ništa. Ništa? Tačno. Mogu, na primer, da plešu. Evo, nemam pojma, moravac. Jeste, tradicionalno srpsko kolo iz Šumadije. Kao onih dvadesetak devojaka i mladića iz Nacionalnog ansambla narodnih igara i pesama Srbije “Kolo” koje je Aleksandar Vučić poveo u daleku i prijateljsku Kinu, pa ih odveo na Kineski zid da tamo u njegovu čast otplešu moravac i ostala tradicionalna srpska kola.

Koliko sutradan, međutim, predsednik je otrpeo blagi prijateljski šamar od svog brata Si Đinpinga: poveo ga kineski kolega u obilazak inovacionog centra kompanije Mint Fjučur Fektori, a tamo ga dočekalo pet humanoidnih robota, pozdravilo na tečnom srpskom i ladno ispred njega i srpskih novinara otplesalo besprekorni šumadinski moravac, dva koraka desno, jedan levo, jedan desno, dva koraka levo, jedan desno, jedan levo, svi kao jedan, kao Giga Moravac, pa noga pred nogu, desna, leva, opsa-sa, sinhronizovani u delić sekunde, kao severnokorejski slet, stani pa gledaj.

I Vučić, šta će, stao pa gledao: stajao tako srpski predsednik pred humanoidnim Srbima iz kulturno-umetničkog društva Mint Fjučur Fektori, stajao pa gledao, gledao pa shvatio, shvatio pa se lupio po čelu.

Celom Nacionalnom ansamblu narodnih igara i pesama Srbije, shvatate, on platio avionske karte do Šangaja i natrag, obezbedio im hotelski smeštaj, obroke i dnevnice, potrpao ih onda u autobus i odveo na Kineski zid – desetine hiljada evra platila Republika Srbija da se na Kineskom zidu zaigra moravac, kako bi se gospodin predsednik osećao kao kod kuće – dok kineski roboti besprekorni moravac igraju za dž: ne traže ni avionske karte, ni hotel, ni dnevnice, ni sendviča da jedu.

A Vučić u Kinu odveo ne samo članove folklornog ansambla, nego i celu delegaciju sa telohraniteljima, prevodiocima i novinarima, i direktora Kancelarije za informacione tehnologije i ministra odbrane i ministarku trgovine i ministarku privrede, pola vlade na čelu sa ministrom finansija Sinišom Malim odveo je on u Kinu, i ženu Tamaru doveo je iz Beograda da je gospođa Šoping povede u peking po Đinpingu – pardon, Peking, dabome, da je gospođa Peking povede u đinping po Šopingu, ja se izvinjavam – a sve mu to još bolje i jevtinije mogu i roboti iz Mint Fjučur Fektori!

“Roboti i veštačka inteligencija su budućnost”, prosvetljen je tako posljednjeg dana posete Kini pred novinarima objavio Aleksandar Vučić, najavljujući fabriku folkloraša i plesača u Šapcu. “Srbija ode u nebesa, u odnosu na sve druge u regionu, onog sekunda kad prvi robot izađe iz fabrike!” zaključio je predsednik, praćen oduševljenim klicanjem humanoidnih srpskih novinara.

I šta?

Nije Vučić ni sleteo na beogradski aerodrom, a već iz aviona ima šta da vidi: vračarskim se ulicama i uličicama sve od Slavije do platoa ispred hrama Svetog Save evo već cele dve nedelje valja nepregledna reka ljudi, stotine hiljada njih, do zaključenja ovog teksta već ih je više od pola miliona: satima i danima glavinja ta beskrajna kolona, strpljivo čekajući da se u Hramu pokloni pred srebrnim kivotom sa relikvijom Pojasa Presvete Bogorodice, prvi put nakon šest stotina godina donesenog u Srbiju iz manastira Vatoped na Svetoj gori.

Ne kažem, neupućenom posmatraču moglo je da izgleda kao da predsednika neko zajebava. Čovek u Kini sa kompanijom Alridž dogovorio celu flotu letećih taksija za posetioce Ekspa – stvar je gotova, “moramo da razgovaramo sa Evropom oko dozvola za letove, ništa ne sme da ugrozi vazdušni saobraćaj” – pa za dva meseca, već ovoga leta, najavio u Šapcu fabriku humanoidnih robota “kakve niko u Evropi nema”: nosi predsednik iz Kine, ukratko, najsvetliju i najmoderniju budućnost na svetskom tržištu budućnosti, a u Beogradu za to vreme pola miliona Srba baulja po Vračaru da se pokloni pred kutijom sa komadićem stare krpe za koji su im iz Svetog Sinoda objasnili da je delić pojasa koji je lično Presveta Bogorodica isplela od kamilje dlake i nosila za ovozemaljskog života, pa nakon Uspenja ostavila apostolu Tomi.

“Srbija hvata korak sa budućnošću”, egzaltirano tako Vučić govori na povratku iz Kine, “budućnost je stigla!”, uzbuđeno cvrkuće on dok Srbi metanišu i celuju kivot sa Bogorodičinim Pojasom nevinosti – ne, ne, molim vas, ja se izvinjavam, možda jeste neukusno, ali to da je Presveta Bogorodica bezgrešno začela ne tvrdim ja, nego Svjatejši patrijarh – a među njima i stotine hiljada srpskih žena, starica i devojčica, kojima je to jedinstvena životna prilika da vide Pojas, jer u sveže pristigloj srpskoj budućnosti ženama ne samo da je zabranjen pristup svetogorskim manastirima, nego ne smeju da im priđu bliže od pet stotina metara.

Barem dok uz pomoć osveštane trakice bezgrešno ne zatrudne.

Dobro, u redu, priznajem, ovo sad sam se preterano zajebavao. Ali malo je to kako se ja zajebavam prema onome kako se sa svojim predsednikom zajebava rođena Srbija, koja u svitanje Ekspa i eksponencijalnog napretka – sa sve blistavim staklenim tornjevima, laserskim svetionicima, supersoničnim vozovima, letećim taksijima, veštačkom inteligencijom, humanoidnim robotima i trista hiljada čuda – u igumanskom maršu stupa dubokim srednjim vekom. Džabe Vučiću sav trud: umesto od njega, spas – ili tačnije, “utehu, duhovnu snagu, dobro zdravlje, porod, potomstvo i mir”, kako piše u uputstvima – Srbi očekuju od trista hiljada “osveštanih trakica” koje su im podelili sveštenici: u osnovu, laktu platnene vrpce kupljene kod nekog od pouzdanih dobavljača kartela, koja je – kunu se u Hramu – dotakla čudotvorni Bogorodičin Pojas za spasavanje Srbije.

Ili barem tako, kažem, može da izgleda neupućenom posmatraču.

Jer kad predsednik kaže da “Srbija hvata korak sa budućnošću”, on misli upravo na tih pola miliona srboidnih robota u dugačkom redu od Slavije do Hrama i njihov skladni, sinhronizovani korak, leva, desna, leva, desna, svi kao jedan, pokloni se, oliži pod i levom rukom dotakni kivot, desnom se tri puta prekrsti, opsa-sa, kao kineski roboti kad plešu moravac. I nemoj da zaboraviš trakicu. Na tu vojsku srboidnih robota misli Vučić: na one koji će koliko sutra – jer “budućnost je”, razumeli ste, “stigla” – na izborima sinhronizovano kao jedan da glasaju za njega i SNS. “Roboti i veštačka inteligencija su budućnost. Srbija ode u nebesa onog sekunda kad prvi robot izađe iz fabrike!”

Tako je, kaže predaja, za vakta Aleksandra Vučića nastala Nebeska Srbija. Pre Uspenja uspela samo apostolu Tomi da ostavi Pojas nevinosti Presvetog Predsednika.

Pardon, ja se izvinjavam, nije Toma apostol, nego advokat. Jeste, Toma Fila, dabome.

I da, nije Predsednikov Pojas nevinosti, nego Predsednikova Presumpcija nevinosti.

Sve ostalo isto.

Tekst je prenet sa potala Novosti.