Veran Matić – (Samo)regulatorni mehanizmi

5. Oktobar 2021.
Nedavno je objavljen prvi Indeks privatnosti u medijima u Srbiji koji rangira pedeset medija sa aspekta poštovanja standarda zaštite privatnosti. Raduje što je na visokom, četvrtom mestu veb sajt novosadskog Radija 021, istaknutog člana ANEM-a.
radio-021-novi-sad-1
www.021.rs

Piše: Veran Matić

Zaštita privatnosti je relativno nov koncept u Srbiji koji potvrđuje da većina ovdašnjih medija ne poseduje znanja niti ima razvijene procedure u vezi sa ispunjavanjem standarda koje propisuje Zakon o zaštiti podataka o ličnosti. Promene u oblasti poštovanja privatnosti korisnika dešavaju se u hodu i praktično usklađivanje sa standardima odvija se tokom medijske i tehnološke tranzicije. U tom smislu, metodologija istraživanja SHARE fondacije bazirana je na nekoliko parametara: standardima globalne tehničke i građanske zajednice, obavezama Zakona o zaštiti podataka o ličnosti, kao i etičkim načelima novinarske profesije u domenu zaštite privatnosti.

Senzacionalističko izveštavanje uočljivo je kada su u pitanju osetljive teme među kojima se izdvaja suicid. Umesto da se fokusiraju na preventivu, želja za većim rejtinzima, čitanošću, tiražima i profitom utiče da medijska pažnja postoji samo onda kada se dese tragedije. Tada je već kasno. Nažalost, i dalje se teme o prevenciji samoubistava označavaju u smislu da su „nezanimljive, neće to niko gledati, treba održati rejting da bi se emisija održala…“.

Ovakav pristup nije dobar i on mora da se menja. Da bi se promenio, nužan je drugačiji tretman odluka Saveta za štampu kao i dosledna primena Zakona o elektronskim medijima od strane REM-a. Nažalost, nije jedno ni drugo nije na vidiku. Tome doprinosi podeljena medijska scena u kojoj čak ni mediji koji se „trude da poštuju sve profesionalne standarde ne mogu do kraja da ispune tu misiju, jer nema „druge strane“, podataka iz državnih službi, izjava, reakcija i odgovora državnih zvaničnika kada se piše o njima ili njihovom resoru“.

Na ovo se nadovezuje uređivačka politika tabloida, koji su se tokom leta prosto utrkivali ko će u većoj meri prekršiti novinarski Kodeks objavljujući fotografije žrtava. Savet za štampu je jednoglasno osudio ovakve uređivačke poteze. Ove odluke nisu objavljenje u pomenutim tabloidima, jer oni ne priznaju nadležnost Saveta za štampu. Slična vrsta osporavanja postoji i kod onih medija koji se protive navodima iz Medijske strategije koji Savet za štampu treba da učine uticajnijim.

Ako je Kodeks novinara Srbije nesporan, pravo pitanje je čemu osporavanje odluka Saveta za štampu baziranih na nepoštovanju Kodeksa? Razumeo bih ove intencije ako bi neki novi Savet za štampu svoj rad zasnivao na novokomponovanom novinarskom Kodeksu. Znajući da nema ničega novog što bi moglo da se izmisli u domenu novinarske etike, siguran sam da nam ne trebaju novi Kodeks i novi Savet za štampu. Kao što nam ne treba ni državni Savet za štampu koji bi doživeo sudbinu Saveta za borbu protiv korupcije.

Dugo vremena unazad saplićemo se na samoregulatornim medijskim mehanizmima koji u svetu postižu neuporedivo bolji efekat u odnosu na nametnute profesionalne obaveze. Potrebno nam je da iskoristimo iskustva samoregulatornih tela, internih medijskih kodeksa, organa za reagovanja po pritužbama javnosti, kao i zaštitnika gledalaca i slušalaca.

Sve to već postoji u svetu i može da se preslika kod nas pod uslovom da za to postoji iskrena politička volja. Pošto za sada to nije slučaj, i dalje ćemo se vrteti u krug osporavajući postojeći Savet za štampu, uz opravdanu kritiku zbog nedovoljne regulacije elektronskih medija. Dokle i zašto? Nemam odgovor.

Share