Aberdareva

Piše: Veran Matić

Nema pomaka. To bi mogla da bude ocena svih dosadašnjih napora vezanih za problematizaciju teme bombardovanja zgrade RTS-a pre 22 godine. Obećavajući iskorak predstavljala je međunarodna konferencija „Kraj nekažnjivosti za zločine nad novinarima“, organizovana od strane UNS-a i RTS-a u povodu obeležavanja dve decenije od ovog zločina tokom NATO bombardovanja.

Te godine je na javnom medijskom servisu premijerno prikazan dokumentarni film „Hronika najavljene smrti“, svojevrsni odmak od dotadašnjeg pristupa ovoj temi.

Tada sam pomislio da ima nade da u drugačijem kontekstu filmovi „Anatomija bola 1 i 2“, načinjeni pred dve decenije u produkciji nekadašnjeg B92, možda dobiju dostojne naslednike.

Makar dve decenije kasnije, i to od strane javnog medijskog servisa, koji je ovako nešto davno trebalo da uradi. Da ne govorim o memorijalnom centru za spomen obeležje u Aberdarevoj, koje se pominje samo na godišnjicu bombardovanja. Poslednji put pre dve godine. Od tada ni reči.

Mislim da je vreme da prestanemo da ćutimo. Naročito od kada je formirana Radna grupa za bezbednost i zaštitu novinara koja je na predlog Udruženja novinara Srbije u plan rada uvrstila i utvrđivanje odgovornosti međunarodnih faktora za žrtve bombardovanja RTS-a tokom NATO intervencije na Srbiju i Crnu Goru.

Ovo je kompleksna tema koja, ako želimo istinski pomak u ovoj sferi, zaslužuje dostojnu razradu i realizaciju. Ambiciozno postavljen cilj ne sme doživeti sudbinu dosadašnjih sličnih inicijativa, koje su, bez obzira na promene vlasti, ostajale na marginama interesa vremenski oivičenih spomen godišnjicama.

Potrebno je da vidimo političku volju članova Radne grupe iz Vlade koji će proaktivnim pristupom naših diplomatskih predstavnika u Briselu i Vašingtonu načiniti pomak u odnosu na NATO i Sjedinjene Američke Države koje treba da otvore arhive u vezi sa napadom na RTS. Ništa manje nije značajan ni pristup arhivama Vojske Jugoslavije i obaveštajnih službi bez kojih je nemoguće zaokružiti priču o stradanju nevinih žrtava u zgradi RTS-a.

Zato mislim da ovo može da bude novi početak u odnosu na istinu o tome šta se desilo u vezi sa bombardovanjem u Aberdarevoj. Svi oni koji su kritični prema suđenju i zatvorskoj kazni koju je izdržao nekadašnji direktor Dragoljub Milanović, mogu svoj konkretan doprinos da daju podrškom promeni dosadašnjeg pristupa ovom slučaju. Ako za to nema volje, onda i treba da se kao društvo zadovoljimo da se tom temom bavimo isključivo na dan pomena. Onda i ne treba da nas čudi što Evropska federacija novinara, Hjuman rajts voč i Amnesti internešenel meru njihovog interesovanja baziraju na našem odnosu prema ovoj bolnoj temi.

Bavio sam se temom bombardovanja RTS i ubistvom 16 medijskih radnika kao glavni urednik B92, izmedju ostalog kroz produkciju filmova „Anatomija bola 1 i 2“ koje je režirao i autorski uobličio Janko Baljak. Bilo je jako puno napada na nas zbog tih filmova. Bilo je puno optužbi da smo, uslovno rečeno, samo našu stranu izlagali kao krivce. Potom sam bio i tužen od strane Dragoljuba Milanovića….

Vodio sam neugodne debate u međunarodnim organizacijama koje su odbijale da ovo bombardovanje tretiraju kao zločin, ubijanje medijskih radnika… Imao sam izuzetnu saradnju sa Komitetom za zaštitu novinara u Njujorku i kada sam ih pitao zašto su toliko tvrdi, ispričali su mi da je malo nedostajalo da se ta organizacija pocepa neposredno posle bombardovanja, jer nisu mogli da usaglase svoj odnos prema ovom zločinu. I danas nemamo to priznanje kroz registrar koji vode.

***

Kada smo osnovali Komisiju za istraživanje ubistava novinara, imali smo fokus na slučajevima Dade Vujasinović, Slavka Ćuruvije i Milana Pantića. Činilo nam se to kao celina koju bismo morali da obradimo i učinimo sve da bi utvrdili zašto nije bilo uspešnih istraga. Tako je i koncipirana komisija, koju su iz naše novinarske zajednice činili i oni koji su bili bliski sa ubijenim novinarima, računajući na to da će biti neophodan veliki napor i odricanje u procesu koji sledi. Da ćemo biti napadani … I zbog toga su u Komisiji bili vodeći ljudi MUPa i BIA za koje smo pretpostavljali da imaju najviše podataka o tome šta se dogodilo sa istragama. Tako su formirane i radne grupe: vodili su ih oni koji su se tim istragama u nekoj fazi bavili, pa su onda bili skrajnuti iz nekog razloga, kao u slučaju inspektora Dragana Kecmana koji je na kraju potpisao i optužnicu za ubistvo Slavka Ćuruvije, a sada vodi i radnu grupu za slučaj ubistva Milana Pantića.

***

Porodice žrtava i CEAS tražile su od Vučića da se otpočne istraga vezana i za bombardovanje RTS i vladi se činilo najlakše da tu obavezu doda Komisiji koja, kao što sam rekao, nije imala kapaciteta da se bavi i tom temom. Ipak, počeli smo da radimo, ali je najveći prostor koji je zanimiv za istragu bio u vojsci, VBA i drugim sličnim telima. A mi nismo imali u sastavu nikoga iz ovog sektora. Bili smo prinuđeni na posrednu komunikaciju.

Pripadnicima BIA u našoj komisiji, kao i pripadnicima MUPa, bilo je evidentno značajno da se „sramota profesije“ opere kroz rešavanje ovih slučajeva. I zaista su se zalagali i unutar svojih institucija da se dođe do rezultata. Kada je reč o vojsci, nismo imali to „pogonsko gorivo“. Ipak smo u međuvremenu prikupili neke odgovore, tumačenja ali nikada nismo mogli da se približimo nekim krunskim dokazima, jednostavno smo dobijali odgovore da ne postoje.

***

Stekao sam utisak da nema volje u vojsci da se otvori dokumentacija o ovoj temi. Ali i na drugim nivoima. Kao da postoji određena vrsta duha žrtve: zna se ko je doneo odluku o bombardovanju RTS i odluku o ispaljivanju raketa tj. direktnom ubistvu. I ništa drugo i niko drugi nije upitan.

Kada se pokrene priča o tome da zgrada nije iseljena, zaposleni zaštićeni, najdalje se dolazi do činjenice da je direktor Milanović između ostalog i zbog toga osuđen i odležao 10 godina (iako sam se i tada vrlo često susretao sa ocenama da je to nepravda prema Milanoviću…)

Da ne ulazim u detalje: mislim da je ovaj slučaj velika posebna priča koju kao nezavisnu celinu treba i istražiti. Praktično mi kao društvo moramo da se suočimo sa svim mogućim bolnim saznanjima do kojih se može doći. Tek ako sami pokažemo potpunu otvorenost za suočavanje sa rezultatima istrage, paralelno treba raditi sa predstavnicima NATO pakta i zemalja koje su učestvovale u bomrdovanju Srbije. Mislim da bi to mogao biti posao međunarodnih organizacija za bezbednost novinara od EFJ, preko Amnesti Internešenela do OEBSa i drugih, kao i istraživačkih novinarskih timova. Biće vrlo teško doći do podataka, jer je bilo i puno spinovanja. I danas verujem da se niko više ne ponosi time što je učinjeno. Ovaj zločin ne zastareva tako da ćemo se boriti i protiv straha od sankcija, stereotipa o neprijateljima koji su za sve krivi, o nama koji smo uvek ispravni… Zbog toga treba učiniti sve što je moguće političkom voljom – milom, a imati i paralelni proces profesionalne solidarnosti novinarskih istraživača.

***

Na Radnoj grupi za bezbednost i zaštitu novinara UNS je dao nekoliko predloga o kojima će se razgovarati i sa predsednicom vlade. Ono što mislim da je važno je da je neophodno sve dobro promisliti i pronaći najbolji mogući način za istragu, koji neće biti ni populizam, patetika, neka nova polarizacija ili tek formalno odlaganje činjenja. Komisija je spremna da ustupi pregled komunikacija, upita i odgovora nekom budućem telu koje bi se bavilo ovim slučajem.

Mene je svakoga dana sramota kada prođem pored ruševina RTS, mesto zločina nije na dostojan način memorijalizovano, zaštićeno, što javni servis ništa nije učino da stvori instituciju sećanja ali i istraživačkog rada novinara i drugih koji bi se bavili ovim nesvakidašnjim zločinom, koji je otvorio nova vrata za nasilje prema novinarima širom sveta u kojem se briše razlika između vojnih ciljeva i medija, koji se olako pretvaraju u ratne ciljeve.

Nedostatak ni simoboličke memorijalizacije, zaštite lokaliteta – precizno opisuje našu nebrigu, naš nipodašavajući odnos i prema žrtvama i prema jasnom dokumentovanju svih aspekata događaja, izvlačenja zaključaka, učenja, a što je najvažnije, zadovoljavanja pravde kroz utvrđivanje neporecivih činjenica.

***

I ja sam i svi čanovi Komisije za istraživanje ubistava novinara daće svoj puni doprinos ako se pojavi i konstituiše iskrena želja za snažnim profesionalim kapacitetom i snažnom političkom voljom da se utvrde svi aspekti koji su doveli do pogibije 16 naših sugrađana i kolega u bombardovanju RTS i kada je reč o onima koji su doneli tu suludu monstruoznu odluku i onih koji nisu učinili elementarnu stvar da zaštite zaposlene.

Nadam se da će Radna grupa sa kabinetom predsednice Vlade i Ministarkom za kulturu i informisanje pronaći snagu za ovaj životno važan napor.