Na mom radaru Petar Žarković

Izvor: Novi magazain

Istoričar i njegove dileme

Kada sam upisivao istoriju na Filozofskom fakultetu u Beogradu motivi su mu bili najiskreniji mogući. Rane dvehiljadite su bile prilično uzbudljivo političko vreme, pa je poznavanje i tumačenje prošlosti otvaralo vrata svakoj konverzaciji, naročito onoj koja se trudila da pruži smisao savremenim dilemama. Za moju generaciju „milenijalaca“ Slobodan Milošević je bio deo „loše prošlosti“ koju je trebalo „prevladati“ i „potući“. Naoružati se istorijskim „argumentima“ značilo je vladati savremenim političkim trenutkom, gde se mnoštvo različitih aktera u društvu svojski trudilo da raskine svaku vezu između prošlosti i sadašnjosti. Istoričar je uvek bio na pijedestalu javne debate. Spreman da ukaže, objasni, ali i da manipuliše, te naknadno konstruiše.

Dve decenije potom istoriju na Filozofskom fakultetu upisuje upola manje studenata. Ne radi se više o slučajnosti, već jasnoj poruci da veliki broj brucoša ne vidi perspektivu u ponuđenoj profesiji. Tržište rada postaje izraženiji okvir rasuđivanja, a ponuđeno ishodište studija, nauka ili prosveta, čini se suviše ograničavajućim za mladog čoveka. Ideja da svoj životni vek posvetite arhivima, bibliotekama ili školskoj učionici deluje anahrono u vremenu digitalnih tehnologija i informacija dostupnih na svakom koraku. 

Čemu još istorija

Da li je potreban istoričar kako bi vam objasnio događaje od pre više stotina godina, ili to možete učiniti sami pomoću video klipa i nepreglednog mora tekstova na internetu? Kakva je uopšte korist od istorijskog znanja, ako je ono toliko podložno promeni ili zloupotrebi?

Istoričari su sami zaslužni za postojanje negativne percepcije o njihovom „naučnom“ i javnom doprinosu. Još 2006. godine profesor Đorđe Stanković je upozoravao na potčinjenost autonomnog mišljenja „neformalnim lobijima javne moći“ i promovisanju „antinaučnosti“ u službi „tehnologije vladanja“. Da li istoričari uopšte pišu kao slobodni ljudi, kako mi je skoro napomenuo jedan prijatelj, ili svaki njihov narativ mora biti rezultat kolektiviteta kojem pripadaju? Pitanje vredno dobre debate, ali nje je sve manje u savremenoj Srbiji.

Savremeni izazovi

Savremeni izazovi ništa nisu manji nego u vremenu kada sam upisivao studije istorije. Stravični prizori u Ukrajini i Gazi, uspon ekstremne desnice u Evropi, i nerešena pitanja na Balkanu, zahtevaju pažljivo promišljanje i kritičku refleksiju. Istoričar je dužan da se postavi iznad preovlađujuće banalnosti i površnosti, i bude pažljivi korektor prevelikih očekivanja od potpunog i „istinitog“ saznavanja prošlosti. Iako su mnoge tvrdnje profesora Stankovića i dalje na snazi, pojava mnogih mladih kolega sa novim istraživačkim pristupima i teorijsko-metodološkim usmerenjima uliva nadu da je drugačija perspektiva istorijskog znanja moguća. Za boljitak srpskog društva, ona je preko potrebna.

Petar Žarković je naučni saradnik na Institutu za filozofiju i društvenu teoriju Univerziteta u Beogradu. Doktorirao je na odeljenju za istoriju Filozofskog fakulteta, Univerziteta u Beogradu, sa temom „Marko Nikezić i jugoslovenska spoljna politika 1952-1972“. Oblast naučnog istraživanja su mu: politička i društvena istorija socijalističke Jugoslavije 1945-1991, Jugoslavija i Hladni rat, i intelektualna istorija. U okviru Instituta član je Laboratorije za istraživanje socijalizma i (post) jugoslovenske studije (YugoLab).

Tekst je prenet sa portala Novi magazain.