Luka Filipović: Solidarnost, poslednji gambit i kraj istorije ohlokratija

Izvor: Novi magazin

Istorija nas uči da su važne promene spore ali dostižne. Kao što se Rim nije mogao izgraditi preko noći, nije se mogao ni isto tako brzo srušiti, već je propadao godinama, a njegov konačni pad je bio neizbežna formalnost. Istorija pamti značajne političke reforme i velike društvene promene (iako se naši istoričari njima retko bave). Bez dubokih promena, svaka smena vlasti može se svesti na promenu farbe kojom je okrečena fasada na kući sa trošnim temeljima. Ali u istoriji još nije poznat trenutak kada su mladi ljudi rizikovali živote u otporu nadmoćnoj sili, prevalili stotine kilometara u zimskim noćima, izdržali mesece pod opsadom, a da nisu pritom naterali značajan deo društva da se, barem na trenutak, zapita kakvi su to temelji na kojima je izgrađena stvarnost. Velike žrtve, herojski podvizi i mali, ali značajni gestovi solidarnosti često nisu odmah dovodili do značajnih promena, ali nisu ni lako padali u zaborav. Oni su zidali temelje. Kada se jednom pokrenu, točkovi istorije su nezaustavljivi. Pred njima ne padaju samo vlade, već i sistemi. 

Ako tražimo političke promene, toliko drage onima koji zanemaruju stanje društva, zar nije dovoljno to što su studenti odbili da priznaju autoritet „institucije ceremonijalnih ovlašćenja“ i tražili da institucije rade svoj posao? Studenti su promenili prećutno podrazumevane okvire političke borbe. Čak i kada diskusiju o promenama koje se dešavaju izuzmemo od materijalne stvarnosti, kao trajni rezultat ostaje nam pokušaj raskida sa tradicionalnom nadmoći autoritarizma, stalnog obnavljanja neformalnih mehanizama kontrole, i nasilja. Ipak, istovremeno se dešava i mnogo dublja promena koja prožima celo društvo. Nakon decenija individualizacije, dezintegracije i dehumanizacije, ovo društvo konačno ponovo pronalazi samo sebe.

Ako tražimo političke promene, toliko drage onima koji zanemaruju stanje društva, zar nije dovoljno to što su studenti odbili da priznaju autoritet „institucije ceremonijalnih ovlašćenja“ i tražili da institucije rade svoj posao? Studenti su promenili prećutno podrazumevane okvire političke borbe

Sociolozi Bouls i Gintis započeli su istraživanje društvene kohezije sa idejom da dokažu kako su saradnja i poverenje u druge, bez koga se ne može zamisliti poverenje u institucije ili bilo koju drugu društvenu i/ili pravnu konstrukciju, bili ključni faktori u evoluciji ljudskog društva. Sada svedočimo kako se solidarnost vraća na velika vrata. Senke velike društvene promene prisutne su u načinu na koji lokalne zajednice dočekuju studente u gotovo svakom mestu kroz koje su prošli na svojim marševima. U gestovima solidarnosti koje čine taksisti, bajkeri, veterini, bake koje žive na ivici siromaštva, a iznose hranu da je podele onima kojima su noge krvave, ali nastavljaju da pešače, ako treba na rukama. U samoj činjenici da smo prošle subote prisustvovali najvećem protestu u srpskoj istoriji. Svetlost koju smo videli na Slaviji je vatra oko koje se okuplja zajednica, ideja o ljudskosti koja se vraća iz dugog progonstva, simbol društva koje se, kao feniks, diže iz pepela. 

A što se tiče trenutne vlasti, njena smena već spada u domen neizbežnih promena. Naravno, pokušaće se stvaranje „nove stvarnosti“, u kojoj se svaki dan dešavaju protesti, ceo prosvetni sistem je u blokadi, ali se ništa ne menja. Računaće se da će ogromna energija, jednom oslobođena, spontano izgoreti i ugasiti se, pa će ljudi prihvatiti večni „povratak uvek istog“. Biće to „poslednji gambit“ samozvanog velemajstora u političkom šahu. Ali upravo u društvenoj promeni koja se dešava leži neizbežnost propasti ovakve strategije – moguće je ignorisati zahteve, čitave pokrete sa ili bez jasne političke agende, kao što je i moguće nasiljem suzbiti pobunu, ali nije moguće ignorisati duboke društvene promene. Kao što voda uvek nalazi put kroz kamenje, tako i trajne promene kolektivne svesti ne mogu da ne ne izazovu trajne promene u društvu. Onda su i političke reforme koje nastaju kao posledica ovakvih promena trajne, jer dolaze iznutra, i oslikavaju težnje društva da svesno menja svoju stvarnost.

Ohlokratija, odnosno vladavina ološa, predstavlja najgori mogući oblik oligarhije. U ovakvom sistemu oligarsi nemaju čak ni onu dobro poznatu potrebu, toliko dragu antičkim filozofima i mnogim konzervativnim intelektualcima danas, da svoj, nasleđeni ili oteti položaj, brane fantazijama o aristokratskoj vrlini ili meritokratiji. Oni su ponosni na činjenicu da vladaju po načelu – jer mi se može. To naravno, čine uz pomoć takvog shvatanja etike u kome je dobro, u metafizičkom smislu, ako ja komšiji otmem zemlju i stoku, a zlo ukoliko on to učini meni. U društvenom smislu, ohlokratija je onaj najperverzniji stadijum evolucije stare neoliberalne ideje da ne postoji društvo, već samo individualac koji besramno grabi za zadovoljenjem svih svojih nagona. Ona je anti-socijalno uređenje, u kome je pojedinac „dobar“ u onoj meri u kojoj se neće ustezati da gazi zajednicu i sve norme ljudskosti kako bi ostvario svoje ciljeve. 

Upravo ta sila borbe protiv samih pojmova etike i društva je ono što vezuje najbogatije i najmoćnije predstavnike vlasti sa onim bahatim vozačima koji kolima naleću na ljude, „lojalistima“ koji potežu noževe i bacaju kamenje, ili sa plaćenim batinašima koji se pretvaraju da brane lažne studente. Nije ta sila, naravno, karakteristika samo ove vlasti, ona već više od tri decenije uzima dušu pojedinaca, a preko njih i celog društva, koje otuđuje i tako pokorava, milimetar po milimetar. Međutim, oni koji su pali pod uticaj ove sile postaju najnasilniji i najbezobrazniji upravo u trenucima kada osećaju da su ugroženi, i kada vide da je kraj njihovog vakta blizu. Oni ne mogu razumeti procese dugog trajanja, ali vide da se u ovo društvo ponovo vraća ona sila ljudskosti i solidarnosti od koje strahuje svaki kutak njihove podsvesti. Ono što ih plaši samo im izgleda nepoznato jer su previše dugo verovali da nikada više neće videti kako naizgled slomljeno društvo obnavlja snagu zajednice. Šteta je što se, osim za potrebe ispoljavanja lažnog patriotizma, sluge finansijskih interesa domaćih dahija i stranih kolonizatora nisu puno bavile srpskom istorijom, naročito istorijom dva svetska rata. Onda bi znali da je to, između ostalog, naša tradicija. 

Ovo čemu sada prisustvujemo, to je, dragi moji, moralna revolucija. To je kolektivna katarza koja se dešava kroz spoznaju solidarnosti, na kojoj počiva sam pojam ljudskosti. To je obnova društva. Zato će nam sutra sve nepravde biti manje prihvatljive nego što su danas. Zato ćemo, postajući bolji ljudi, biti prinuđeni da gradimo i bolji sistem. Da menjamo sve što ostane isto i nakon prvog u nizu, inicijalnog oslobođenja, kakvo dolazi nakon onih političkih promena koje će morati da prate smenu vlasti. Ali mnogo trajnije promene dešavaju se izvan onoga o čemu će pisati istoričari. Varnica koja je upaljena u Srbiji tokom poslednjih meseci ne može da bude ugašena ni zvučnim topovima ni topuzima, ni pretvaranjem da ne postoji. Ona će sagoreti i ovu i svaku sledeću tiraniju. Ona će izbaviti svet iz mraka. 

 

Luka Filipović je naučni saradnik Instituta za savremenu istoriju u Beogradu. Autor je knjige „Evrokomunizam i Jugoslavija 1968-1980“. Objavio je više naučnih radova i članaka iz oblasti istorije radničkih pokreta, otpora neoliberalnim reformama, evolucije partijskih ideologija i razvoja odnosa marksističkih partija Evrope i sveta

 

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.