Na mom radaru Tatjana Milošević

Izvor: Novi magazani

NAŠA DECA

Moj sin završava srednju školu naredne godine i dobija mogućnost da na izborima bira i bude biran i tako postaje odgovoran za zemlju u kojoj živi. Zapitala sam se kakvu zemlju mu ostavljamo? Koliko god da sam mislila da su naši roditelji mogli bolje, oni su nam ostavili zemlju u kojoj je vlast bila smenjiva na izborima. Građanski demokratski potencijal je bio toliko značajan da su menjani izborni zakoni u dogovoru sa opozicionim strankama, na posao u državnim institucijama, školstvu i zdravstvu se dolazilo, uglavnom, na osnovu konkursa na kojima je bilo bitno gde ste studirali i kolika vam je bila prosečna ocena, a ne partijska knjižica. Šta im danas ostavljamo: devastiran šumski fond, zagađene reke, deponije u prirodi, devastiranu ekonomiju, škole i zdravstvo, društvo u kome moraš da budeš vuk da bi preživeo. Vrednosti na kojima ih vaspitavamo nisu stigle sa Marsa. Mi, pripadnici generacije X, smo se zatvorili u svoj siguran balon u kome dominiraju posao, porodica i prijatelji, a poslednjih desetak godina smo sve prepustili milenijalcima od kojih se naša deca uče životu i čije vrednosti, tako drugačije od naših, prisvajaju. 

GREŠKE U MIŠLJENJU

Ovih dana je aktuelna kampanja za fer izbore FERKA, a domaćini u Gornjem Milanovcu smo bili mi iz UZINAT-a. Često čujemo: „Ako izborni uslovi nisu savršeni, sigurno nećemo uspeti da promenimo vlast“, „Ako je predsednik države na čelu liste na lokalnim izborima, opozicija će sigurno izgubiti“, „Nikada se ovde neće ništa promeniti“, „Ako se ne učlanim u stranku na vlasti, nikada neću naći posao i moj ceo život će biti potpuno promašen“. Ovakva razmišljanja temelje se na emocijama, ali malo ili nimalo na razumu i blokiraju nas u nameri da pokušamo nešto da promenimo. Pristajanjem da skupljaju sigurne glasove i glasaju za vladajuću stranku da bi im dete dobilo posao, roditelji pristaju da svoje odraslo dete ubace u kolo političke prostitucije gde će se uvek tražiti još i još. Time pristaju da nema konkursa na kojima će pobediti najbolji, glasaju za stranačke učitelje, profesore, lekare čije kvalifikacije i znanje nema više ko da proveri, za sudove u kojima ne vladaju pravo i pravda, za ministre sa lažnim doktoratima. Sila koja to može da promeni smo mi sami, to sunce koje će izaći, iako se čini da je sada, možda, najmračniji trenutak.

NADA UMESTO BESPOMOĆNOSTI

U eksperimentu na psima u kavezu, rađenom 60-ih godina, psiholozi su pokazali da kada se psi kontinuirano izlažu ponavljanim elektroškovima koji su van njihove kontrole, nastavljaju da se uzdržavaju od bilo kakve radnje i kada mogu da ih izbegnu: ne napuštaju kavez čak i kada su vrata širom otvorena. Kako se to može „prevesti“ na ljude? Kada se osoba nađe u nekoj situaciji, bilo da je dobra ili loša, zapita se zašto se to dešava. Naučena bespomoćnost objašnjava ljudska ponašanja koja bi, inače, mogla izgledati čudno ili kontraproduktivno, a njeno razumevanje pruža puteve za uklanjanje ili smanjenje njenih negativnih uticaja – od toga se možemo odučiti. Ulaganje napora za preuzimanje odgovornosti za svoje postupke, misli i osećanja, čak i kada deluje beznadežno i zastrašujuće, je ključ. Naučena nada, umesto naučene bespomoćnosti, može pomoći pojedincima da ograniče efekte iscrpljujućih i naučenih barijera u svom svakodnevnom životu.

Tekst je prenet sa portala Novi magazani.