Na mom radaru Ana Dukić

Izvor: Novi magazin

Grad u pustinji

Pre tačno godinu dana sam se vratila iz Dohe, grada u pustinji u kojem sam živela i radila godinu dana. Bila je to prava avantura, pripreme za svetsko prvenstvo, svetsko prvenstvo, navijanje za „naše“, nerviranje zbog „naših“, radost zbog drugih „naših“. Kada sam sletela na Beogradski aerodrom padala je kiša. Na pasoškoj kontroli radnica viče na putnike jer joj se nije dopadala brzina kojom se kreću. Veoma mlada devojka iza mene kaže: „Eto, čim sam stigla u Srbiju odmah neko viče na mene.“ Osetila sam tu rečenicu u stomaku, u Kataru me nikada niko nije ni popreko pogledao. Kiša je padala i naredne dve nedelje. U aprilu je pao sneg. Ne volim ni kišu ni sneg. Osećala sam se kao da me moja rođena zemlja mrzi, da mi vremenske prilike šalju poruku, negoduju zbog mog prisustva. Nestala je lakoća koju sam osećala u stranoj zemlji, potpuno različite kulture, u kojoj vlada šerijatski zakon. „Šta ti je tačno tamo bilo lakše nego ovde?“, često me pitaju. Sve. Najviše zbog osećaja sigurnosti i slobode. Zvuči paradoksalno, zar ne? Da se sama žena oseća sigurnije i slobodnije u stranoj zemlji, za koju važi da ženska prava ne postoje, nego u svojoj rođenoj. I dalje mi nedostaje pustinja i taj osećaj lakoće. 

Nesuđena gastarbajterka

Pročitala sam podatak da se godišnje iz regiona u Nemačku preseli preko 50.000 ljudi. Pre nekoliko nedelja sam bila u Štutgartu. Upoznala sam devojku koja je tamo rođena, poreklom je iz Bosne, a san joj je da se preseli u Hrvatsku na more. Pre nekoliko godina imala sam ozbiljnu ponudu od firme iz Nemačke, uslovi su bili pristojni, nudili su podršku prilikom relokacije u Berlin. Odbila sam. Često razmišljam o tome da li sam pogrešila. Situacija se od tada dosta promenila, kažu u Nemačkoj je velika kriza, štrajkovi, otpuštanja. Kažu, nije Nemačka što je nekad bila. Najčešće se ljudi više kaju zbog stvari koje nisu uradili nego zbog onih koje jesu. Možda ću se zauvek kajati. Ipak, hladno je tamo, tešim se. 

Podstanarska tuga

Stanujem kao podstanar u Beogradu više od 20 godina. Stan u kome sada živim ima španski zid, a ja baš mrzim španski zid. Kupovina sopstvene nekretnine mi je doskoro bila nemoguća misija, uvek je neki deo slagalice nedostajao. Kada sam konačno došla u situaciju da mogu da razmišljam o stambenom kreditu, cene i kamatne stope su otišle u nebo. Pratim novinske naslove i analize, ali ništa mi nije jasno. Da li je sada pravo vreme za kupovinu nekretnine ili je sada najgore vreme za kupovinu nekretnine? Da li će cene rasti ili sledi nagli pad? Da li će kamatne stope padati ili to niko ne može da predvidi? Stanodavac, da ne kažem gazda, nam je najavio da ćemo morati da popričamo o povećanju cene, kaže, znate i sami kakva je situacija. Znam, situacija je takva da baš mrzim ovaj španski zid.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.