Radivoje Gajić Rale, konstruktor neobičnih bicikala i simbol studentskih protesta: Masa puta ubrzanje jednako je sila, ili – svi će krivci odgovarati pred zakonom

Izvor: Moj Novi Sad

On je jedan od najprepoznatljivijih simbola studentskih protesta u protekle dve godine. Radivoje Gajić Rale vozi onaj čudni, visoki bicikl neobične konstrukcije na kojem se neprekidno vijorila zastava Srbije ili zastava “Studenti pobeđuju”, koja će sada morati da se koriguje u pobednički slogan – “Studenti su pobedili”.

Ovo je priča o Novosađaninu koji se zajedno sa novosadskim biciklistima i svim drugim građanima, predvođenim studentima, uporno i dugo borio da bismo predstojećeg 1. novembra mogli da stanemo na stradalište kod Železničke stanice i kažemo da smo izvojevali mogućnost da se kriminalcima koji su skrivili smrti 16 ljudi sudi po zakonima države Srbije.

Ko ste Vi Rale, iz kog ste kraja grada, gde ste rasli, s kim, u koje vreme, s kim ste se družili, čime se bavite, kako je počela vaša biciklistička priča s ovim neobičnim bajsom i šta radite kad ne vozite bajs, ukratko – koje su vaše pesme, a koji vaši snovi?

– Ja sam običan smrtnik, koji je privremeno na ovoj planeti. Rođen sam na Grbavici u drugoj polovini prošlog veka. Odrastao sam u Bloku. Družio sam se uglavnom sa starijom ekipom od koje sam skupljao informacije za život. Prvo sam počeo da vozim bajs, do koga sam dopuzao, a tek posle sam prohodao. Ceo život sam na točkovima, u nekom momentu sam vozio i moto trke. U mom slučaju strast za vožnjom sam povezao s ljubavlju za primenjenu umetnost i mehaniku. Pravim nesvakidašnje biciklove i sređujem old tajmere. San mi je da ljubav i sloboda vladaju na ovoj planeti.

Koje ste sve snove dosanjali vozeći se u ove dve godine sa studentima?

– Od 1991. se borim protiv rata, krvoprolića i nepravde. Osećao sam se sam i jedva sam dočekao da se pojave ljudi s kojima bih nastavio tu borbu. Rodila se generacija koja je dovoljno luda i smela da krene na put, bez obzira na posledice. Jedina vodilja nam je bila zajedništvo, želja za pravdom i istinom. Svako treba da preuzme odgovornost, nad svojim životom pre svega…

Imate li neku procenu koliko ste kilometara prošli?

– Ukupno 8.800 km, od Strazbura do sada.

Je li bilo nekih krajnje neobičnih susreta sa građanima dok ste pratili studente?

– Svi susreti su bili neobični na svoj način… Trebalo je snimiti dolumentarac o tim susretima. Ljudi me startuju za sve i svašta.

Je li bilo padova dok smo čekali da padne Vučić?

– Naravno da je bilo padova. Izdvojio bih možda pad na ženu koja nas je dočekala u Beču i trebalo da nas masira i oporavlja od puta. Srećom sve su bile sportske povrede.

Koja vam je vožnja bila najuzdbudljiva, a koja najopasnija?

– Sve su bile uzbudljive. Samo penjanje na bajs je uzbudljivo i podjednako opasno. Najopasnija vožnja je bila kad me je ćaci direktorka osnovne škole sa Klise namerno udarila autom. Tom prilikom sam leteo 10 metara na visini od tri metra, napravio salto u vazduhu i pao na kuk.

Kako se to završilo?

– Bio sam ugruvan, s podlivima na kuku i nogama, ali ništa nisam slomio.

Šta se vidi odozgo, što ne vide ovi “niži biciklisti”?

– Vidim sve bicikliste i sva dešavanja, kao Veliki Brat. Držim ih sve na oku. Strazbur sam video prvi (smeh).

Jeste li imali kakvih susreta s policijom? Ko je bio brži?

– Svi smo imali susrete s policijom. Bilo je pokušaja zaustavljanja i obaranja sa bicikla, ali me nisu stigli…

Sami ste kontsruisali bajs po sličnom modelu napravljenom u Njujorku 1890. godine koji su koristili banderaši. “Banderaši” su zaposeli našu zemlju – gde ste dočekali trenutak kad su pali s bandere, tj vlasti i kako ste se osećali tada: jeste li bili među onima koji su plakali od sreće ili onima koji su “izneverovali” šta ovo bi?!

– Banderaši iz Njujorka su palili uličnu rasvetu, tako da je teško napraviti paralelu s prošlom vlašću. Trenutak kad su pali sa vlasti sam dočekao na svom biračkom mestu, kao član mobilnog tima. Plakao sam od sreće.

Vučića je, fakat, srušilo 16 ljudi poginulih pod nadstrešnicom, to nikad nećemo zaboraviti. Na toj istoj stanici i danas stoje neki bajsevi… Ture Gvozdene konjice su i neka vrsta pomena na njih koliko i buđenja građanske svesti o važnosti svesti o hrabrosti i solidarnosti, ali i neposlušnosti kad treba. Možemo li danas dok stojimo pred železničkom stanicom reći da smo izvojevali mogućnost da krivci za zlodelo koje je rezultiralo njihovom smrću odgovaraju pred zakonom?

– Vučića nije srušilo 16 ubijenih ljudi pod nadstrešnicom. Taj događaj je bio zadnja kap u čaši punoj korupcije, lopovluka i kriminala. Studenti su pokrenuli promenu svesti u društvu da bi postigli kritičnu masu, koja će stati i reći: “Dosta”. Znači, kritična masa ga je srušila i kritična masa rešava sve. Jer masa puta ubrzanje jednako je sila. Svi krivci će odgovarati za svoja zlodela pred zakonom.

Mandatarima nove vlade biće potrebno mnogo znanja, strpljenja, odlučnosti, hrabrosti, drčnosti, ali i raznih veština da se obračunaju s kriminalnom hobotnicom. Šta biste posavetovali Srdanoviću, Saičiću, Bakiću, svim kandidatima, ali i studentima i građanima, kao vešt biciklista koji se penje na bizarnu visinu da bi vozio bajs? Možda im zatrebaju i neke takve spretnosti…

– Oni jako dobro znaju šta treba da rade, i vrlo su spretni. Šaljem im beskrajnu ljubav. “Tama bledi, zora rudi, Srbija se budi”.

Tekst je prenet sa portala Moj Novi Sad.