Tri godine od masovnog ubistva u Ribnikaru: Ožiljak u kolektivnom pamćenju i društvo koje ne čuje oluju

Autorka: Senka Vlatković Odavić, Izvor: Insajder

Početak ovog teksta je kršenje načela novinarstva, pišem ga u prvom licu, pišem ga prvenstveno zbog stradalih i njihovih porodica. Ali, pišem ga i kao epitaf jednom društvu koje nije imalo snage da stane, koje je pristalo da potone u vrtlog nasilja.

TREĆI MAJ, namerno velikim slovima, jer ne znam kako drugačije da opišem strah, tugu, sramotu i jezivu prazninu koji su obeležili taj dan 2023. godine. Dečak ubica ubio je Anu, Angelinu, Katarinu, Emu, Maru, Andriju, Sofiju, Bojanu, Adrianu i njihovog čuvara Dragana…Verovala sam da ćemo stati, da ćemo razmisliti, da ćemo pokušati da budemo bolji. Nismo. Zakazali smo pre tog dana, a posle… Nismo bili spremni da priznamo. Kažem mi i namerno pišem malim slovima, mi smo društvo, svako od nas, svako za sebe… Izvinite.

Deca su se vratila u škole 8. maja, kao da je bilo najvažnije da odglumimo da je sve normalno, „da ih što manje traumatizujemo“, objašnjavali su nadležni. Ponavljali su kao papagaji neku tešku stranu reč empatija, verujem zato što je svima bilo jasno da bismo, da su upotrebili reč saosećanje, počeli da se preispitujemo, a nismo mogli ili nismo želeli.

Tog dana se moj sin vratio iz škole, tužan, kakav je bio posle 3. maja. Moja majka ga je pitala kako je, šta su pričali, čega se plaši. Odgovor koji je usledio me je doslovno sledio. „Znaš bako čega se najviše plašim… Da bude kao kada brod potone, more se zatalasa i uzburka, ali se onda sve smiri i zaboravi. Toga se plašim“, rekao je moj tada desetogodišnjak, u dnevnoj sobi, na oko 300 metara od mesta na kome su uplakani građani palili sveće i ostavljali poruke, igračke i cveće.

Izvinte deco, baš to smo dozvolili da se dogodi.

Treći maj 2023. godine će ostati kao ožiljak u kolektivnom pamćenju i svi će znati gde su bili kada su prvi put čuli vest u pucnjima u Osnovnoj školi.

Dan koji je počeo pucnjima koji su odjekivali školom i sirenama koje su odjekivale vazduhom, završio se zaglušujućom tišinom na ulici. Građani su se sponatnao okupili u blizini škole. Niko ih nije pozvao, niko nije morao da ih organizuje. Dan i veče su ispunili tuga i nemoć.

Nastradala su deca koja su imala svoje snove, koja su svirala, komponovala, plesala, kreirala svoju budućnost i donosila sreću porodicama i ljudima oko sebe.

Sati nakon masovnog zločina: Neizvesnost

Datum 3. maj 2023.godine. Vreme: 8.42 Ovo nisu brojevi i nikada više neće biti. Tada je maloletnik od 13 godina počinio dotada u Srbiji nezapamćen zločin. Ubio je devetoro učenika Ogledne osnovne škole Vladislav Ribnikar i čuvara. Ranio je pet dečaka i nastavnicu. Dete je pucalo u decu. Ispostaviće se da je znao da nije krivično odgovaran, ispostaviće se da je sve pripremao u svom stanu, u kome živi sa majkom i ocem, da ga je otac vodio u streljanu, da je došao do pištolja, da škola nije uredila ono što je njen posao, nije preduzimala mere potrebne za uočavanje i reagovanja na probleme u ponašanju i psihičkom stanju učenika.

Tek šture informacije policija je saopštila oko 9.30 informacijama o uviđaju. “Policija je uputila sve raspoložive patrole, odmah izašla na teren i uhapsila osumnjičenog maloletnika, učenika sedmog razreda, koji je, kako se sumnja, iz očevog pištolja ispalio više hitaca u pravcu učenika i obezbeđenja ove škole. Zbrinjavanje povređenih je u toku, kao i rad policije na utvrđivanju svih činjenica i okolnosti u vezi sa ovim događajem”, stajalo je u saopštenju.

Roditeljima čija su deca tog jutra bila u školi, niko se nije obraćao, a oni su pokušavali su da dođu do infomacija o svojoj deci. Neka deca se nisu javila… Roditelji su trčali od bolnice do bolnice, pa opet do škole… Sekunde kao večnost…

Zatim je, u 11.28, na mejlove redakcija, stiglo saopštenje policije: “U pucnjavi koja se jutros dogodila u Osnovnoj školi Vladislav Ribnikar na Vračaru ubijeno je osmoro dece i radnik obezbeđenja, dok su šestoro dece i jedan nastavnik škole ranjeni i trenutno su zbrinuti u Urgentnom centru i Tiršovoj”.

Posle 12 sati je iz MUP-a stigao poziv roditeljima koji nisu stupili u kontakt sa svojom decom da dođu u SUP Vračar.

Objavljivanje spiska mogućih žrtava: Odgovornost vs odlikovanje

Tek oko pola dva toga dana javnosti su se obratili načelnik beogradske policije Veselin Milić, tadašnji ministar prosvete Branko Ružić i tadašnja ministarka zdravlja Danica Grujičić. Uz sve detalje i pa i neumesna nagađanja o uzroku masovnog ubistva tu konferenciju obeležilo je javno pokazivaje spiska koji je navodno sastavio dečak ubica, a na kome su imena onih koje je navodno želeo da ubije.

Spisak se prvo pojavio u nekim medijima i na društvenim mrežama, i to fotografija na kojoj spisak drži ruka u hirurškoj rukavici. Iako su kasnije roditelji ubijenih i ranjenih tražili krivičnu odgovornost za Milića i nn lice, to se nije dogodilo. Milić je čak odlikovan u februaru 2024. za hrabrost.

Za objavljivanje spiska okrivljeni su mediji, čak je i poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti naveo da nadzorom nije utvrđena odgovornost načelnika beogradske policije, jer nije identitet maloletnika učinio dostupan javnosti, odosno oni ne bi mogli biti na osnovu toga identifikovani.

Iako je jasno da se odgovornost za objavljivanje spiska nikako ne može pripisati medijima, ne treba zaboraviti da su i pojedini mediji, pogotovo u ovom slučaju, kršili i najvažnije postulate profesije.

Već u prvim satima kroz pojedine medije licitiralo se brojem stradalih, saopštavani su inicijali dece koja su u bolnicama, bez ikakvih ograda, kao da je to vest oko koje se bilo ko sme utrkivati. A onda su usledili naslovi u kojima je dečak ubica ne samo identifikovan, nego i hvaljen kao dobar učenik, pobednik na školskim takmičenjima. Mediji su se, ustvari takmičili koji će više puta prekršiti kodeks novinara i nanosili bol porodicama i prijateljima stradalih. Tekstovi su obilovali senzacionalizamom, iznošenjem traumatičnih detalja, spekulisanjem o motivima, napadom na privatnost žrtava i njihovih porodica uz konstatno publikovanje neproverenih ili neproverljivih informacija. Fokus je bio na počiniocu.

„Molimo vas da prestanete da nas dodatno razarate svojim izveštavanjem“, napisali su u otvorenom pismu nakoliko meseci nakon masovnog ubistva roditelji ubijene dece.

Savet za štampu analizirao je izveštavanje devet štampanih medija sa nacionalnom pokrivenošću – Alo, Blic, Danas, Informer, Kurir, Nova, Politika, Srpski telegraf i Večernje novosti – u periodima od 4. do 13 maja, a zatim od 25. maja do 3. juna.

Savet je saopštio da su ovi mediji objavili 2.113 strana o ubistvima u Ribnikaru, Duboni i Malom Orašju, a u 241 tekstu je zabeleženo 1.011 prekršaja Kodeksa novinara Srbije.

I sve to nije bilo dovoljno, novo kršenje kodeksa nastavljeno je tokom izveštavanja sa suđenja roditeljima maloletnog ubice koje je bilo zatvoreno za javnost. Na dan kada se on pojavio u sudnici, gotovo uživo je u pojedinim medijima prenošeno ono što je govorio. U sudnici specijalnog suda ni advokati, ni optuženi, ni oštećeni, pa ni stručna javnost ne mogu da unesu telefone. Nikada nije utvrđeno da li je ono što su mediji objavljivali tačno, ali ni ako jeste, ko je taj ko je iz sudnice mogao da dostavlja poverljive informacije i nekažnejno krši naredbu suda.

Sistem (ni)je zakazao

Gotovo ničija odgornost nije do kraja utvrđena, zato će jedna od prvih izjava nakon masovnog ubistva ostati upamćena. Tadašnja predsednica Vlade na TV Pink je izjavila “Sistem nije zakazao”

„Kakve god mere da donesemo, a danas je Vlada donela čitav niz mera o kojima je sinoć pričao predsednik Srbije Aleksandar Vučić, i da smo ih imali na snazi, iz svega što vidimo mislim da ne bi sprečile ono što se dogodilo. Ne mislim da je sistem zakazao“, rekla je Brnabić u večeri u kojoj je u Beogradu i Srbiji vladala nikada glasnija tišina. Deca su baš u to vreme za svoje drugare palila sveće.

Mnistar Branko Ružić je podneo ostavku 7. maja, četiri dana nakon masovnog ubistva u Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“.

“Ostavka je lični, ali i politički čin, u razvijenim demokratskim društvima, a u našem regionu, vrlo često odlika slabosti. Neka javnost sudi”, naveo je Ružić na tada na svom Fejsbuk nalogu.

I bila je to jedina ostavka iako tek četiri dana nakon masovnog ubistva. Ružić je kasnije pričao da je odluku o ostavci doneo i pre nego što je tog jutra ušao u Osnovnu školu.

Direktorka škole tek se 9. maja prvi put javno oglasila, nije nudila ostavku, razrešena je u julu 2023. godine.

Mere vlade: Na papiru malo, u društvu nikako

Vlada Srbije je odmah nakon masovnih ubistava u OŠ Vladislav Ridbnikar i dan kasnije u selima Malo Orašje i Dubona donela mere. One su uključivale pojačano prisustvo policije u školama, pooštravanje uslova za posedovanje oružja, reviziju dozvola za oružje, moratorijum na izdavanje novih dozvola, kao i izmene Krivičnog zakonika. Najavljen je veći broj psihologa i pedagoga, pa i razmatranje smanjenja starosne granice za krivičnu odgovornost. Usledila je i akcija predaje oružja. U martu 2024. Vlada je formirala radnu grupu za uspostavljanje Memorijalnog centra u znak sećanja na žrtve u OŠ “Vladislav Ribnikar”, na zahtev porodica ubijenih.

Ustanovljeni su i Dani sećanja na žrtve masovnih ubistava.

Međutim, analiza Centra za istraživanje javnih politika ove godine pokazala je da je odgovor države nakon masovnih ubistava u beogradskoj Osnovnoj školi “Vladislav Ribnikar” i selima Malo Orašje i Dubona kod Mladenovca, u maju 2023. godine, bio brz i politički snažan, ali kratkoročan i nije prerastao u dugoročno održivu reformu bezbednosne politike u Srbiji. Ne postoje izveštaji o sprovedenim evaluacijama mera koje je država tada donela, na osnovu kojih bi se moglo videti koliko su one bile efektne i reformske.

“Mi nismo mogli da vidimo kako su donosioci ovih mera utvrdili da li su one doprinele nečemu ili ne”, kazao je autor istraživanja Filip Stojanović, dodajući da ostaje pitanje da li je njima nešto prevenirano.

Stojanović je naveo da su pojedine mere sprovedene – u okviru kampanje predaje oružja predato je više 82.000 komada oružja, uveden je privremeni moratorijum na izdavanje novih dozvola, uvedeno je više od 3.400 policajaca u školama, ali da pooštravanje kazni za nelegalno oružje i pojačana kontrola vlasnika oružja – nisu sprovedene do kraja. Nikada nie ograničen pristup streljanama za maloletnike.

Uopšte nisu sprovedene mere poput uvođenja moratorijuma na lovačko oružje, nisu uvedeni narko testovi u školama, a granica krivične odgovornosti nije smanjena sa 14 na 12 godina, kako je tada najavljivano.

Izostala je psihološka podrška za građane koji su pretrpeli tragediju, uz ocenu da nije postojao institucionalni odgovor države na njihove potrebe.

Viktimiloško društvo Srbije je pre nekoliko dana saopštilo da i posle tri godine od masovnih ubistava koja su se desila 3. i 4. maja 2023. godine, direktne i indirektne žrtve tih tragičnih događaja osećaju posledice. Poručili su da je neophodno uspostaviti sistem za podršku i kontinuiranu pomoć žrtvama.

Ponovljeno suđenje Kecmanovićima – još jedan krug bola za porodice žrtava

Ubica je bio mlađi od 14 godina, te za zločin ne može da odgovara. Postupci protiv njegovih roditelja i dalje traju. U januaru je u Višem sudu u Beogradu počelo ponovljeno suđenje Vladimiru i Miljani Kecmanović, a sud je odlučio da javnost opet bude isključena iz postupka.

Prethodno je Apelacioni sud u Beogradu ukinuo prvostepenu presudu kojom je Vladimir Kecmanović bio osuđen na 14 godina i šest meseci za teško delo protiv opšte sigurnosti i zapuštanja maloletnika, dok je majka dečaka osuđena na tri godine zbog zapuštanja i zlostavljanja maloletnog lica.

Istom odlukom Miljani Kecmanović potvrđena je oslobađajuća presuda u delu nedozvoljeno držanje municije. Ovim je takođe i umanjena kazna instruktoru u streljani Nemanji Marinkoviću, za davanje lažnog iskaza, sa godinu i tri meseca, na godinu dana kućnog zatvora.

Izričići prvostepenu presudu, sudija je rekao da je nepropisno držanje oružja i obučavanje maloletnog deteta da puca stvorilo mogućnost za tregediju koja se desila.

„Neshvatljivo je ponašanje roditelja koji su zanemarili psihičko stanje deteta i vodili ga u streljanu. Da nije bilo grubog zanemarivanja i propusta u vaspitanju, pitanje da li bi došlo do ovoga“, rekao je sudija.

Nakon odluke Apelacionog suda advokati porodica ubijene dece i stručnjaci su upozoravali da to za porodice znači još jedan krug užasnog bola, jer će ponovo biti u sudnici sa dečakom koji je počinio ubistva i okrivljenima.

Tragedije trajno upisane u kolektivno sećanje

Sutra ćemo u Srbiji obeležiti godišnjicu još jednog masovnog ubistva koje je usledilo samo dan nakon Ribnikara, a to je masakr u selima Malo Orašje i Dubona. Uroš Blažić je 4. maja 2023. godine u pucnjavi na tri lokacije ubio devetoro i ranio trinaestoro osoba. Osuđen je na 20 godina zatvora, što je maksimalna kazna na koju mogu da budu osuđeni počiniocii mlađi od 21 godine. Njegov otac Radiša Blažić je pravosnažno osuđen takođe na kaznu zatvora od 20 godina zbog izvršenja krivičnih dela nedozvoljena proizvodnja, nošenje i promet oružja i eksplozivnih materija i teško delo protiv opšte sigurnosti.

Obrazlažući presudu, sudija je rekla da je Uroš Blažić ispoljio naročitu brutalnost i odsustvo empatije, da je svestan postupaka, žrtve ostavio bez pomoći, a u neke je pucao i dok su ga, ležeći na zemlji, molili da prestane.

“Kazna nije pravična, ni adekvatna, ni srazmerna ovakvoj tragediji, ali je zbog zakona jedina moguća”, rekla je sudija.

Tri godine posle tragedije u Ribnikaru i selima Malo Orašje, osećaj nepravde i nesigurnosti produbljuje nepoverenje, koje dodatno raste kada kazna izostaje ili kasni, kada se odgovornost razvodnjava, a granice između dopuštenog i nedopuštenog postaju nejasne.

Psihološkinja Tamara Džamonja Ignjatović ocenila je u Insajder debati da tragedije poput onih koje su se dogodile u maju ostaju trajno upisane u kolektivno sećanje društva, ali da je ključno pitanje na koji način se one pamte i da li se to čini na dostojanstven i društveno odgovoran način.

Ona ističe da su takvi događaji duboko traumatski za celo društvo i da su, u većoj ili manjoj meri, ostavili trag na svim građanima Srbije, ali da način na koji se o njima govori i sećanje oblikuje ima poseban značaj.

„Pamtimo i pamtimo zauvek, ali je pitanje kako pamtimo i da li to činimo na način koji tragedija zaslužuje“, navela je ona.

Govoreći o širem društvenom kontekstu, Džamonja Ignjatović ocenjuje da je problem i u tome što se društvo razvija u pravcu koji dodatno proizvodi osećaj traume, navodeći porast nasilja i zloupotrebu moći od strane onih koji bi trebalo da obezbede zaštitu i red. Prema njenim rečima, kada se nasilni kontekst stalno reprodukuje, mere prevencije gube efekat, dok novi događaji potiskuju prethodne, što dovodi do kontinuirane retraumatizacije društva.

Stručnjakinja za bezbednost prof. dr Svetlana Stanarević ocenila je da masovno ubistvo u beogradskoj Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“ i događaji koji su usledili i dalje nisu u potpunosti društveno i institucionalno obrađeni, navodeći da je reč o „stalnoj temi koja nije završena“.

„Pitanje je da li neki ljudi pamte, a neki još uvek žive sa tim. Ako govorimo o bezbednosti, to je tema koja se nije završila ni sudskom presudom, niti drugim aktivnostima“, rekla je Stanarević.

Ona je navela da, uprkos nizu mera koje je država donela nakon tragedije, u praksi nije došlo do značajnog napretka u oblasti bezbednosti, ocenjujući da su pojedine mere sprovedene delimično, a neke nisu ni realizovane.

„Mi i dalje vidimo da škola funkcioniše kao da se ništa nije desilo, a u oblasti bezbednosti nismo videli veliki pomak“, istakla je ona.

Stanarević je ocenila i da je tragedija iz maja 2023. godine „veliki okidač i trauma za društvo“, ali i da je nasilje u međuvremenu postalo učestalije u različitim segmentima društva – od škola i ulica, do institucija i porodica.

„Ovo društvo je sve više nebezbedno. Nasilje se preliva na različite nivoe i u različite sredine“, navela je ona.

Govoreći o reakcijama nakon tragedije, istakla je da su prvi dani bili obeleženi šokom i očekivanjem odgovora institucija, ali da je, kako kaže, izostala kontinuirana i sistemska podrška.

Sudija Aleksandar Trešnjev ocenio je da borba protiv kriminala ne može da se svede isključivo na rad pravosuđa i izmene krivičnog zakonodavstva, već da je ključ u prevenciji i dugoročnom delovanju na društvo.

On je istakao da krivično pravosuđe treba da bude „poslednja instanca“ u sistemu reagovanja, dok bi se većina problema morala rešavati mnogo ranije.

„Sa krivičnim pravosuđem bi trebalo da se susretne tri, pet ili sedam odsto ljudi u društvu, a ne celo društvo. Ako nemate adekvatnu prevenciju, sigurno ćete imati porast kriminala“, naveo je Trešnjev.

Prema njegovim rečima, preventivne mere daju rezultate tek na duži rok, dok politički sistemi često traže brza rešenja, koja se najčešće svode na povećanje kazni ili izmene zakona.

Trešnjev je naglasio da svako društvo funkcioniše na više nivoa odgovornosti – od moralnih normi, preko prekršajnih sankcija, do krivičnog prava, koje predstavlja „najviši nivo intervencije“. On je upozorio da razgradnja moralnih normi u društvu otežava rad pravosudnog sistema.

Svedočanstva o društvu i nemoći da priznamo i promenimo

Zbog masovnih ubistava koja su se dogodila pre tri godine društvo je moralo da stane, jer nije prepoznalo gde ga vodi nasilje koje je do tada bilo sve vidljivije.

Psiholog Aleksandar Baucal je rekao je pre dve godine u Insajderovom dokumentarnom filmu “Ribnikar – Škola stradanja i sećanja” da smo stvorili “bure baruta”.

“Ono nam je stalno, kao neki ventil, slalo poruke kroz ova dešavanja nasilja. Ali mi nekako, što bi rekao Brana Miljković, nismo čuli pesmu, i onda nam se desila oluja 3. maja. Međutim, izgleda da sad posle godinu dana, mi kao društvo nekako nismo čuli ni tu oluju. I onda iskreno, hvata me jeza od toga šta je onda sledeći korak. Jer Brana MIljković nije predvideo u nekom narednom stihu šta se dešava ako ne čujemo ni oluju”, istakao je Baucal.

Treći i četvrti maj 2023. godine na kraju ostaju svedočenja o nama – o društvu, empatiji, saosećanju, nemoći da stanemo, da priznamo, da promenimo.

Insajder.