Andrija Čikić o porodici: Od njih sam naučio da primim i dam ljubav, da poštujem druge, razumem razlike (FOTO GALERIJA)
Drugi pismeni zadatak
17.12.2021.
Andrija Čikić
Junaci mog detinjstva
Razmišljam o porodici. Porodica. Porodica nije samo skup ljudi, krvna veza… To nije reč koja ulepšava rečenicu. Porodica je mnogo više od toga. Porodicu čine ljudi koji nas vole. Kažu da je porodica jedna od najvažnijih stvari u ljudskom životu.
Moju najužu porodicu činimo mama, tata i ja. Nemam brata i sestru koje sam toliko želeo, ali to ne znači da imam manje ljubavi. Nema toga što moji roditelji ne bi učinili za mene. Vole me kad ih usrećujem i kad ih ljutim. Vole me bezuslovno. Uz mene su kad sam tužan i kada mi je teško. Uz mene su kada mi je pomoć potrebna. Bodre me da pravim velike korake u životu i veruju u mene i onda kada ja u sebe sumnjam.
Oni mi pružaju zaštitu i sigurnost. Zbog njih su mi istina i pravda neprikosnovene vrednosti.
Od njih sam naučio da primim i dam ljubav, da poštujem druge, razumem razlike. Uz njih sam napravio prve korake, naučio prva slova, prve brojeve. Uz njih sam naučio da volim muziku, sport, prirodu, tehniku. Od njih sam naučio da volim život.
I dok pišem ove redove, shvatam koliko su moji roditelji izuzetni. Oni su moja snaga, moj vetar u leđa, moja ljubav, moja zabava. Oni su junaci mog detinjstva.
Andrijina razmišljanja o ratovima: Zar je moguće da ćemo dozvoliti da se priča ponovi?
Jedna stranica iz dnevnika
Beograd, 16.12.2022.
Dragi dnevniče,
Nedavno sam pročitao knjigu Ane Frank koja govori o stradanjima, patnji i strepnji tokom holokausta. Toliko ljudi je izgubilo živote. Nedužna deca su stradala. Stvarno nezamislivo šta može jedan ljudski um da učini.
Rat,… Rat nosi razaranja, gubitak života, strah, glad… Zašto ljudi ratuju? Zašto se međusobno ubijaju? Zašto čine zverstva gora od najkrvoločnijih zveri? Zbog politike, teritorije, ekonomije… Da li je moguće da je ubijanje i uništavanje jedini način za razvoj nekih država ili naroda? Na sva ova pitanja ne uspevam da nađem zadovoljavajući odgovor, ali ono što je meni nedokučivo je mučenje, iživljavanje, potreba za istrebljenjem jednog naroda, ubijanje dece. Dela poput ’’Krvave bajke’’ Desanke Maksimović i ’’Dnevnik Ane Frank’’, u meni su pokrenuli buru osećanja.
Kako je moguće da postoje Šumarice? Kakav to ljudski um može da izvede decu iz škole i strelja iz osvete ili bilo kog drugog razloga? Kako je moguće da postoji Jasenovac, Aušvic, Dahau? Dnevnik Ane Frank opisuje samo delić patnje i stradanja jednog naroda.
Slušao sam priče, sada već odraslih ljudi, koji su kao deca bežali od rata sa Hrvatskom, Bosnom i Hercegovinom… Izbegličke kolone, avioni nad glavama, deca u kolonama. Stašno, stvarno strašno.
Slušam o ratu u Ukrajini i nemirima na Kosovu. Zar je moguće da ćemo dozvoliti da se priča ponovi? Nije li dovoljno ljudi izgubilo živote i propatilo? I dok ovo pišem, kroz glavu mi prolaze stihovi Đorđa Balaševića koje sam jednom čuo׃
Da rata ne bude,
Ludila među ljudima,
Veliki nude zablude,
Plaše nas čudima,
I svakoj bajci naude,
Nek rata ne bude.
U ime sve dece sveta, i ja vičem, NEKA RATA NE BUDE!!!
Djordje Jokic