Jugoistočna Turska – Najstariji na svetu, sirijski pravoslavni manastir Mor Gabriel

Piše: Ivana Dukčević

Najčuveniji sirijski manastir, uzvišeni i svedeni Manastir Mor Gabriel – Manastir Svetog Gavrila, očarao nas je još na samom ulasku kroz veliku gvozdenu kapiju. Jedan od nekoliko najstarijih na svetu, sazidan je od okerastog kamena i osnovan davne 397. godine. Nalazi se na platou valovitog gorja Tür Abdin (u prevodu s arapskog: “Gorje sluga Božijih“), šesnaest kilometara od Midjata i najstariji je sirijski pravoslavni manastir na svetu. U ovom manastiru, služba se i danas odvija na sirijskom dijalektu aramejskog  – danas mrtvog jezika kojim je nekada govorio Isus Hrist. Zapisi iz VI veka pominju čak hiljadu lokalnih monaha koji su ovde živeli. Između VII i XI veka Manastir Mor Gabriel bio je sedište Sirijske pravoslavne episkopije, a njegov status pomogli su i neki vizantijski carevi kao na primer Teodosije Drugi (koji je izgradio carigradske zidine), i carica Teodora – supruga cara Justinijana.

Odlomak iz knjige “Umetnost putovanja“, u izdanju Samizdata B92.
Ivana Dukčević je magistar primenjenih umetnosti, fotograf i putopisac, kreator samostalnih putovanja i autor stranica umetnostputovanja.rs.

Manastir Mor Gabriel, jedan je od preko 80 sirijskih manastira koji su nekada bili smešteni među vinogradima i voćnjacima badema i pistaća na gorju Tur Abdin. Na relativno malom prostoru, mnogobrojni manastiri tokom srednjeg veka bili su podeljeni u čak četiri biskupije. Krstaški ratovi međutim, doneli su prva ozbiljna razaranja, a zatim su Mongoli na čelu sa Tamerlanom (Timur) pobili sve monahe na osvajačkom pohodu kroz Malu Aziju. Nedugo pošto što je 1919. godine manastir ponovo vraćen na upravu Crkvi, hrišćanska zajednica stala je na pogrešnu stranu i priklonila se francuskim osvajačima – čija je namera bila da podele u Prvom svetskom ratu poraženu Tursku – te je sedište episkopije bilo prisiljeno da se iseli u Damask gde se i danas nalazi.

Manastir Mor Gabriel posetili smo u pratnji i uz objašnjenje monaha, koje je vođeno samo na turskom jeziku. Kada je shvatio da smo stranci i da ga ne razumemo, bio je ljubazan i u nekoliko rečenica na bazičnom engleskom i nama ukratko objasnio o čemu je govorio. U jednoj od crkvi ovog manastira, pokazao nam je Bibliju ispisanu aramejskim i na našu molbu da čujemo zvuk zaboravljenog jezika kojim monasi još uvek govore pristao da nam pročita odlomak:

Jugoistočna Turska i Sirija, spadaju u retka mesta gde je još uvek moguće videti kako izgleda aramejsko pismo i čuti kako zvuči aramejski. I pismo, i zvuk jezika veoma podsećaju na zvuke današnjeg hebrejskog i arapskog.