Ako ikada ponovo budem zdrav

Piše: Veran Matić

Knjigu pesama „Alpaka među lamama” Gorana Grubišića (izdanje Librarion – Subotica-Prijedor), dobio sam u avionu, na putu u Amsterdam, od Ognjenke Lakićević za 60. rođendan. 50 strana pesama, štampano u 70 primeraka. Kako li živi pesnik, i odmah u jednoj od pesama, neka vrsta odgovora, tačno tu gde sam otvorio knjigu:

sinoć dok sam goci konobarici plaćao račun od sto i sedamdeset dinara za tvoje kuvano vino i svoju mineralnu vodu, dao sam joj dvesta i sedamdeset dinara

ona to nije primetila i nije mi vratila kusur, a ja opet ništa nisam rekao iako sam u novčaniku imao samo osamsto dinara sa kojim moram da izdržim do naredne plate ipak, lepo smo se pozdravili i zahvalili se

izašli smo na monsunski pljusak
zastali na stepeniku
otvorila si svoj crveni kišobrančić
pod koji smo se spakovali

tvoj crveni kišobrančić nije mogao da nas zaštiti od potoka koji su se slivali niz ulice

cipele su šljapkale
i u cipelama je šljapkalo

stiskao sam povremeno tvoje rame
pod somotnim kaputom

obgrljenu
na putu do tvoje kuće poljubio sam te
najmanje tri puta
u kosu

bili smo jedno meko debelo srce

bili smo

(Pesma “Lavica i tele će spavati zajedno, samo što se tele neće naspavati” Vudi Alen)

Robert Tili, koji se pominje u jednoj pesmi,  u pogovoru kaže da će ove pesme čitati malo ili nimalo čitalaca, da će reći ovo ili ono, ali neće biti ravnodušni. Evo, ja sam u grupi od malo, a ne nimalo čitalaca. I nisam ravnodušan, što se vidi u priloženom zapisu.

Pošto sam u odlasku već čitao „Ostrvo nestalog drveća“ Elif Šafak, ostavio sam „Alpaku“ za povratak. U međuvremenu, pričao sam majoru policije Bekiru Dudiću o Ognjenkinoj subverzivnoj poeziji i kako sam mislio da Ognjenka ima sestru Olju u OEBS-u, a u stvari ispalo da je to jedna osoba. Bekir je rekao da će ispitati tu poeziju i videti da li ima u mojim optužbama istine.

Prvo sam razmišljao o tome koliko li je pesnik Grubišić dobio besplatnih primeraka od izdavača, u kojim knjižarama se prodaje njegova prva knjiga poezije, kako je neko uzima, gleda, vraća na policu, ili kupi… Za koliko će se rasprodati, podeliti, ili šta već, prvi tiraž? Nadam se da je NIN-ova nagrada Mileni Marković za roman poemu, ili poemu roman, stvorila bar malo redovniju naviku za čitanje poezije i uživanje u pesmama, ko kako voli.

Kod knjiga pesama sve je, nekako, skromno. Osim samih pesama.

Dok čitam, jasno mi je da ću kupiti sledeću knjigu pesama ovog pesnika, koji je inače član dva benda.

***

Nepoznati saputnik koji sedi pored mene u avionu i neopevano se dosađuje (a rekao bih da ima i zort od aviona kad su krenule turbulencije), kaže mi u nekom trenutku: „Još sat vremena, stići ćete i vi da napišete jednu zbirku”. Nudi mi i pivo. Kupio dva, ali pošto nije bilo sendviča u avionu, onda su mu dva mnogo.

Nešto kasnije kaže ’još pola sata’, kao da me požuruje sa čitanjem i beleženjem.

U to krenu i turbulencije, baš dobra podloga za ove pesme.

Pošto ja ne regujem, saputnik se okreće ženi koja sedi pored njega, kaže joj da živi u Nemačkoj, ne čuh gde, i počinje da joj priča kako mu biološki otac živi u Roterdamu, napustio ga kad je imao jednu godinu, otac njega, a ne on oca. Majka ga se jedva otarasila, oca, a ne njega, jer je bio vrlo nasilan, pričali mu rođaci, on ne pamti. 2013. je poželeo da kontaktira oca, pa ga je pronašao putem interneta i nazvao. Igor ovde, rekao je, znaš koji Igor, a otac kaže – znam. Kaže, ovde ga preseklo nešto i pričali smo dva sata, i od tada se stalno čuju. Krv nije voda, kaže, kad sam dobio prvu ćerku, kao da je osetio, pa je nazvao tog dana, isto i kad sam dobio drugu ćerku. Mami nije rekao da je u kontaktu sa ocem, ali ga još nije video, nema želju, ali ako poželi, lako će.
Uzeo kredit za stan 1,6 kamata na 17 godina, kao poklon kaže sav radostan, sa inflacijom od 9 odsto.
Renta 3000 evra bila, sada rata 2.700
I ova do njega je kupila stan ranije 1,2 odsto kamata. Ide u Kostolac. Ovaj ne zna gde je iako je jednog vikenda bio u Golupcu.

Za to vreme, ja stigao do pesme pod naslovom:

ne poznajem nikog ko kupuje stan

gladan sam
i kao nešto razmišljam
dijagram odnosa među klasama je ono
kada si gladan i kada nemaš šta da jedeš ali uspeš u špajzu da nađeš makar jednu teglu kompota

ili
gladan si i nemaš šta da jedeš
ali nemaš tu jednu teglu kompota

ili još gore
a samim tim i verovatnije
nemaš ni špajz

ne poznajem nikoga ko kupuje stan
ko kupuje auto

zato pazi
na kukove
da ti ne pomodre
dok se sav teskoban spuštaš
niz ovaj tegoban tobogan

Rekao bi čovek šta je to 50 strana, ali ovih 50 strana je seciranje sopstvenog života i života sve većeg broja onih koji na tasu društvene i svake druge nejednakosti, predstavljaju veliku većinu, kojima je potrebno reprogramirati tugu, koji ne sanjaju da otputuju u Lisabon (dok sam čitao, razmišljao sam, kada bi PLO ili Karlos Šakal kidnapovao avion, da li bih želeo da umesto Beograda preusmeri u Lisabon, i nije mi to bio neki izazov – poželeh da me kidnaperi odvedu u Marakeš…).

Dok si u avionu, prijaju pesme u kojima su glavni bicikli i vozovi.

Dok dovršavam knjigu na pisti beogradskog aerodroma, jasno mi je da ću kupiti sledeću zbirku pesama ovog pesnika.

Sad će i Ljubiša, webmaster, koji će postaviti ovaj tekst na sajt, i to sa teritorije BiH, hteti da čita ovu knjigu, uvek je tako. Imaće neizdrž.

Bekir će videti šta ima od informacija o Grubišiću, a u ponedeljak imamo sastanak Stalne radne grupe za bezbednost novinara, o čijem studijskom boravku u Holandiji je ovde u stvari reč.

A juče Pretnje Brankici Stanković – dokle više? – Javni servis