Vitomirka Trebovac – Zbirka pesma „Sve drveće, sva deca, svi bicikli u meni“

Zakrpa

prolazili smo kroz vukovar

i onda sam se setila

da tu živi jedna žena

kojoj je otac nestao u ratu

i da ona ni danas

ništa ne zna o tome

i da se stalno trza

kad zvoni telefon

jebem ti

to me je dotuklo

i smučilo mi se i to more

na koje smo krenuli

zar smo toliko glupi

možeš

možeš ceo naredni život

saditi cveće

gutati lekove

prilati s bogom

postati nešto

prva od svih

možeš da hoćeš

ali nema krpljenja

ne možeš pokrpiti

rastureno dete

nikad.

 

 

Izgnani

rekla je,

(jednom pored mora,

pile smo  vino

i dočekale jutro)

rekla je:

kao da sam zapela

i tamo sam ostala

u toj noći izgnanstva

i nije više bitno

u koji brzi voz sednem

i u koji grad stižem

nema kuće za izgnane

kao da sam zapela

sećam se još

osećaja mučnine

i nije bitno

šta se gura u ovu utrobu

sirovo povrće

ili teška hemija

uvek je isto

bez obzira na ljude

uprkos ljudima

tuga izgnanih je nepremostiva

a usamljenost napada

kad se najmanje nadaš

kao da sam zapela

u toj noći

i ne mogu dalje

rekla je.

 

setim je se

kad hodam gradom

i vidim izgnane

u naručju nose

decu koja se smeju.