Živeo je brzo i burno, grabio život svakim udahom, kao da je znao koliko će kratko da traje (FOTO)

Autorka:  Dr Slavica Plavšić

 

Besmrtna pesma

Ako ti jave: umro sam,

ne veruj

to ne umem.

Na ovu zemlju sam svratio

da ti namignem malo.

Da za mnom ostane nešto

kao lepršav trag.

I zato: ne budi tužna.

Toliko mi je stalo

da ostanem u tebi

budalast i čudno drag.

Noću,

kad gledaš u nebo,

i ti namigni meni.

Neka to bude tajna.

Uprkos danima sivim

kad vidiš neku kometu

da nebo zarumeni,

upamti: to ja još uvek

šašav letim, i živim.

Miroslav Antić

 

Nemanja i nije bio za ovaj svet. Bio je rođen za neki bolji, lepši, pravedniji. Na ovom strašnom, zločinačkom i nepravednom, zadržao se kratko.

Samo 21 godinu i 64 dana.

 

Poslednjeg februarskog dana, 28. februara je rođendan Nemanji Stevanoviću, divnom anđelu sa prelepim plavim očima. Napunio bi 22. godine, a slavlje bi trajalo do zore i naredna bar tri dana. I ne bi mu bilo dosta pesama, veselja i slavlja. Uvek vedar i nasmejan, a sa njim i pored njega, svaki dan je bio praznik. Nemanja je bio pravi boem. Gde god bi se pojavio, sve oči bi bile uprte u tog momka koji je samo svratio na zemlju da ostavi trag, mirisan, lep i razdragan. Živeo je brzo i burno, grabio život svakim udahom, kao da je znao koliko će kratko da traje. Takav je bio Nemanja.

Sada, samo fotografije, sećanja i suze… I svakodnevna pitanja: Zašto?

A danas sa beskrajnom tugom i prelepim sećanjima, obeležavamo njegov prvi, nebeski rođendan.

Neće se igrati, pevati, veseliti… neće trajati celu noć. Biće bolno i užasno tužno. I biće na groblju u Malom Orašju. Sa njim će i tamo, na onome svetu, biti Laza, njegov najbolji, nerazdvojni drug celog života. Iste večeri su streljani, našli su ih kako leže jedan pored drugog, i istog dana su sahranjeni zajedno.

Samo je Nemanja živeo dva sata duže. Na smrt ranjen, nije se dao, borio se, heroj naš. Uspeo je čak i da pozove Hitnu pomoć i da kaže broj telefona svog oca, tražio je vodu. Sačekao je čak i svoje roditelje da ga vide živog i da ga majka moli da ostane budan, da ne zaspi do bolnice. Nisu znali da su se tada, zapravo, opraštali od njega i da je to bio njihov poslednji razgovor. Iskrvario je mnogo i preminuo posle oko dva sata.

 

Da je hitna stigla ranije… da su doktori stigli ranije… Pitanja na koja nema odgovora. Niko nije bio spreman te užasne noći, niko ne može da bude spreman da zbrine i pomogne svima koji su nastradali ili bili povređeni u jezivom masakru koji se te večeri dogodio u mirnim selima Malo Orašje i Dubona.

A samo dan ranije u školi Vladislav Ribnikar u Beogradu.

Dva najstrašnija i najcrnja dana u Srbiji, koja su odnela devetnaest nevinih, najdivnijih mladih života.

Skoro deset meseci bez Nemanje i Lazara, bez Nikole, Aleksandra, Marka, Petra. Bez Kristine, Milana i Dalibora. Deset tužnih meseci bez Ane, Katarine, Adriane, Angeline, Eme, Andrije, Mare, Sofije, Bojane i Dragana.

Gotovo deset meseci užasne patnje, nedostajanja, tuge, očaja unesrećenih porodica. I još više svakodnevnih povređivanja, zataškavanja, laži, nepoštovanja, manipulacija, nerazumevanja.

I užasnih, nepodnošljivih nepravdi koje ove porodice preživljavaju svakodnevno i čemu se kraj ne nazire. Svako od njih se bori na svoj način da preživi, da odboluje strašne rane i najtežu tugu koja se iz dana u dan sve više pojačava.

Zašto su nebeskoj bašti bili potrebni baš ti najlepši cvetovi, ti mirisni pupoljci koji su tek počeli da žive, da šire svoje latice i svojim opojnim mirisima čine svet boljim i lepšim mestom. I ubrani su najbolji, najlepši… posebni. Svako od njih i svi zajedno.

Zašto su, za te prelepe, prozirno plave, oči i čaroban osmeh Nemanje Stevanovića ostali uskraćeni njegova majka Mirjana, otac Goran, sestra Teodora, devojka Anđela…

 

Zašto, zašto, zašto…? A vole ga tako silno, čisto i beskrajno, kako se samo Nemanja može voleti. Onako lep, umiljat, veseo, nasmejan, prepun života i radosti koju je širio svuda oko sebe.

Niko nije stigao da mu dovoljno pokaže koliko ga voli, koliko je bio srećan i lep život sa njim i pored njega. Kratko je bio tu. Onako, samo u prolazu da mahne, namigne, zadivi svet i produži dalje.

Njegovi najdraži mu sada, svakodnevno, svako na svoj način, pokazuju koliko je tu, koliko nedostaje i koliko ga vole.

I on to negde čuje, vidi i oseća. Mora biti da je tako, kad je ljubav toliko snažna, velika i iskrena.

Goran svako jutro u njegovu sobu odnosi kafu i rakiju. Popričaju malo pre nego što krene na posao, uz suze, one teške očinske, od sveta sakrivene. A onda svrati na groblje, da zapali sveću i ispriča mu još nešto što je malo pre toga propustio.

Majka doziva i čeka svaki dan da se Nemke njen pojavi odnekud, da je zagrli i kaže: Izvini majka… nisam mogao da te poslušam. Zaspao sam i spavao dugo. Majka stalno uređuje njegovu sobu i čuva svaku stvar, kao najveću dragocenost. Poneku noć i prespava u njegovoj sobi i onda pričaju, prebiraju po uspomenama po čitavu noć.

 

Teško je stalno. I ujutru kad ga nema da se probudi, i tokom dana kada se ne javlja i uveče, dok ga čeka da se vrati iz provoda, iako zna da neće. Pre nekoliko dana je smogla snage da ode u MUP u Smederevu da potraži njegove stvari koje još nisu vratili, iz samo njima znanih razloga. Važan joj je Nemanjin sat, želi da ga ima i čuva dok je živa. Rekli su joj da će ga vratiti, ali da mora da čeka!

Šta to mora da čeka?

Zar niko ne razume koliko je majci svaka stvar njenog sina prava dragocenost, spona koja ih neraskidivo vezuje.

Teodori nedostaje svaki dan proveden sa bratom i žali za svakim trenutkom koji su mogli da provedu zajedno… a nisu. Upisala je fakultet, znaš li, Nemanja? I dobro joj ide. Bio bi ponosan na nju, tako lepu, hrabru i pametnu.

A  Anđela… tvoja lepa devojka, tvoja velika ljubav…

 

Ne brini, mnogo te voli i dalje i nedostaje joj strašno da je zagrliš, onako kako samo ti znaš i da joj kažeš: “Oko moje”… Pita stalno da li ćemo pisati o tvom rođendanu, podseća da slučajno ne zaboravimo. Kaže da je u mislima i snovima svakodnevno s tobom i da pamti svaki vaš zajednički trenutak. Znaš već da je prošla pakao i jedva preživela i da veruje da si je ti, kao njen anđeo čuvar, spasio gotovo sigurne smrti. Zna da bi ti voleo da ona nastavi da živi, da ide u školu, da izlazi, druži se i raduje životu. Pokušava, trudi se, a ti si uvek negde pored nje… u njenoj duši i njenim mislima. A onda, kad postane svesna surove stvarnosti, bori se sa grižom savesti da li je ispravno postupila i da li je u redu da izlazi bez tebe.

I tako… vrte se u krug i kovitlaju želje, snovi, tuga i uspomene…

Tako i danas, na tvoj 22. rođendan. Sećaće se pesama koje si voleo, uz harmoniku i violinu. Onih starih, lepih, narodnih pesama koje i inače vole svi boemi. Misliće na filmove i serije koje si rado gledao. Goran će izglancati tvoj auto, koji si sâm kupio i koji si mnogo voleo. Tvoj crni pežo 206. I on je bio izrešetan kuršumima krvnika i bio je sav u prostrelnim ranama. Otac Goran je uspeo da ga izleči. Zamenio je gepek, sve gume, zamenio stakla. Tvoj lepotan stoji parkiran, čist, mirišljav i lep. Ne da ga majka nikome. Ostaće tu u dvorištu dok je ona živa. Njegov je, Nemanjin i sve podseća na njega. A treba Miri da odsedi povremeno u tim kolima i da dušu svoju, po ko zna koji put, isplače.

I Nemanja i Lazar su uvek ostavljali neki trag za sobom, kao da su znali da će iza njih ostati samo tragovi i uspomene. Za porodicu, društvo, rodbinu… Za sve koji su ih poznavali. Pre samo nekoliko meseci, bezbrižan život, pun druženja, smeha, velikih planova za velika dela.

Tako se živeo i voleo život na Nemanjin način.

Veselo, uz muziku, pesmu, automobile, devojku i društvo.

Brzo, snažno, kratko i vatreno… boemski!

 

Ako ti jave: umro sam

evo šta će biti.

Hiljadu šarenih riba

lepršaće mi kroz oko.

I zemlja će me skriti.

I korov će me skriti.

A ja ću za to vreme

leteti visoko…

Visoko.

Zar misliš da moja ruka,

koleno,

ili glava

može da bude sutra

koren breze

il’ trava?

Ako ti jave: umro sam,

ne veruj

ja to ne umem.

Mika Antić