Marko je bio ujak samo četiri dana

Autorka: dr Slavica Plavšić

Ja sam majka nastradalog Marka Mitrovića (18) i strina Petra Mitrovića (26) iz Malog Orašja kod Smedereva.

Lepo je kad znaš da nisi sâm u svom bolu koji je preveliki. Pozdrav i sve najbolje Vam želim. OLIVERA“

Nije kasno, draga Olivera, mnogo mi je drago što ste se javili. Veoma mi je žao zbog svega što se dogodilo, a nekako posebno što se o vama ne govori i ne piše. Što se pominju samo kao žrtve masakra iz okoline Mladenovca… Jedva sam našla imena dece. Hvala Vam, draga Olivera, na ukazanom poverenju. Maksimalno se trudim da ne izneverim Vaša očekivanja i ništa neću napisati što vi ne želite. Kada bude gotov tekst, ja ću prvo Vama poslati da proverite svaku reč. Već sam pričala sa Biljanom i Draganom, Petrovom i Nikolinom majkom. Pričala sam i sa Zoricom Panić iz Dubone. Svima je veoma teško. Tako bih volela da budemo u kontaktu svi zajedno… da niste sami.

Marko je bio mnogo lep momak, krupan, stasit, doteran…prelep momak! Prelepa su Vam deca, zaista, svo troje.

„Najstarija je ćerka Marija, koja se porodila, ona je 2000. godište, pa Jelena 2001., a Marko je bio najmlađi, 2005. godište“.

Jelena deluje kao da joj je 17-18 godina! A Marko malo starije, valjda zbog odela. Ali, na ovoj slici sa sestrom mu se jasno vidi lice i tu se vidi koliko je mlad. A toliko mu dobro stoji odelo. Retko koji mladić sad nosi odelo. A Marko još i prsluk! Pravi mladi gospodin! Mora da su mnoge devojke bile zaljubljene u njega.

„Da, bila sam tako ponosna na njih troje, pogotovo na Marka. Bio je moje mezimče. Kao mali, više vremena je bio pored kompjutera, a onda je odjednom porastao u momka koji je počeo više da izlazi i da se druži. Da je ostao pored kompjutera, sada bi mi bio živ. Takav sin i brat se jednom rađa.
Koja je sreća što Jelena nije otišla…uh.

„Da, sreća u nesreći“.

„Pisaću Vam sutra, ne mogu sada. Noć je vreme kada mi misli putuju ka mom Maretu. Tada se sretnemo u snovima i pričamo o svemu što nismo stigli za vreme njegovog kratkog života. Ove godine smo proslavili njegov 18. rođendan i punoletstvo, 22. marta, na praznik Mladenci.

Ovo je njegova rođendanska i druge fotografije. Marko je uvek bio nasmejan, pozitivan i duhovit na neki svoj način, sa posebnim smislom za šalu. Bio je dobar sin, brat, drug, svi su ga voleli. Mnogo mi nedostaju naši razgovori i naših „sedam zagrljaja“ u toku dana da bi čovek bio srećan! Bio je odličan učenik Tehničke škole i stipendista Železare Smederevo. Imao je planove i za dalje školovanje, za budućnost i još mnogo toga. Za dvadesetak dana, trebalo je da ima maturu, ali nije doživeo da je dočeka. Radovao se što će ujutru odlaziti na posao sa „ćaletom“, jer i suprug radi u Železari. Ali, sada je kasno za sve.

Mnogo nedostaje. Mnogo sve boli“.

Jecaj srca

Mirno mesto k’o mali raj
Nekad je bio naš Ravni Gaj.
Cvetalo cveće, pletu se venci,
Hteli smo slaviti Đurđevdan sveti.

Mladost je naša otišla tamo,
Kako puni života bili su samo.
Vatra pucketa, pesma se ori,
Dragarstva plamen poče da gori.

Odjednom tajac, odjednom muk,
Mitraljeza prestrašan začu se zvuk.
Stradaše momci, eto iz hira,
U selu mome ne beše mira.

Malo Orašje da budeš veće,
Na žalost, nisi imalo sreće.
Petorica naših ostaše mrtvi,
Još mnogo tada bilo je žrtvi.

O majko Božja, o majko sveta,
Nema više moga deteta.
Padoše suze k’o kapi kiše,
Najdraže moje, nema te više.

Ko osta živ, Bog nek ga čuva,
Srbijo, ne smeš ostati gluva.
Moraš čuti majčin plač,
Dok u grob šalje svoju nejač.

Plači Srbijo kad nisi znala
Vatreno oružje kome si dala.

Marija Stevanović
04-05.2023.

„Ovu pesmu je napisala jedna devojka iz našeg sela, rođaka. Inače, ovde smo svi povezani, ili rodbinski ili smo prijatelji. Malo je selo.

„Premalo za toliku tragediju“…kažem.

„Jeste, to ste u pravu. Svi su momci bili posebni, svako na svoj način. Dobri, vredni, uvek spremni da svakom pomognu, da se našale, da se druže. Svi su se čudili koliko su se ta deca dobro slagala, koliko su vremena provodili zajedno“.

Družili su se svi. Od 15 do 30 godina i nisu pravili nikakvu generacijsku razliku, uobičajenu za taj životni period. Najmlađa žrtva, Nikola, imao je samo 15, a Petar 26 godina. To je, za te godine, velika generacijska razlika. Kasnije 5-6 godina, razlika ne znači mnogo. Baš je retkost da društvo bude toliko složno. Tokom zime su se sastajali u Domu kulture ili kod nekog od njih. Čim je počelo lepo vreme, počeli su da se okupljaju oko spomenika i igrališta da bi ga sredili jer je bilo zapušteno. Sva dešavanja su obeležavali zajedno. Rođendane, praznike, proslave… Za Prvi maj ih je bilo oko pedeset na tom mestu. Obeležili su Prvomajski uranak.

„Tog kobnog četvrtog maja, povod za okupljanje je bio rođenje našeg unuka, Markovog sestića. Starija ćerka se porodila 1. maja, a 4. je došla kući sa bebicom. Taj dan neću nikad da zaboravim. Bio je oblačan, malo prohladan. Iščekivali smo dolazak unuka iz porodilišta. Marko je bio veseo, radovao se, ali je morao u školu, bio je popodnevna smena. Sećam se tog dana i njegovog zagrljaja i poljupca u obraz pred školu. Muž i ja smo sa mlađom ćerkom Jelenom otišli da vidimo unuka. Oko osam sati uveče smo se vratili kući.

Marko je sedeo na terasi i večerao, tek je stigao iz škole. Sa sestrom je otišao da vidi bebicu, sestrića. Nisu se dugo zadržali, bilo je već kasno. A i žurio je da se nađe sa društvom, da proslave zajedno.

Jelena se, srećom, vratila kući, a Marko je produžio pravo prema Ravnom Gaju. Muž i ja smo legli i zaspali.

Oko 22h i 30 minuta probudio nas je stravičan vrisak naše ćerke Jelene:

„Mama, ubili su Marka!!!

Brzo…neko je pucao na njih“…gušila se u suzama…

Muž je odmah otrčao gore u Ravni Gaj. Ja sam ostala sklupčana na podu sa Jelenom, moleći se da to nije istina. Ne, ne može biti istina… Možda je otišao kod Petra… Možda, ipak, nije bio tamo… Molim se i nadam se…

Onda je pozvao moj brat. On je samo plakao.

Tada sam znala da je moj Marko mrtav!

Ubilo ga je „stvorenje“ koga niti je poznavao, niti ga je ikad video.

Zašto?! Šta su oni njemu učinili nažao?! Za šta su naša deca njemu bila kriva?

Ne mogu da vam opišem ovu bol. Jede, razdire iznutra svakog dana sve više.

Živimo, a ustvari, svi smo umrli tog 4. maja sa njima.

Ništa više nije kao pre, niti će biti. Ostaje nam samo sećanje na jednog posebnog dečaka i užasno nedostajanje za ceo život. Ponosni smo jer smo, kao skromni ljudi, odnegovali dobru i poštenu decu.

Ne mogu da vam opišem kako se oseća roditelj koji u sred noći jedva pronalazi svoje dete. Suprug je prvo prošao pored Marka, nije mogao da ga vidi. Vatra koju su založili već se ugasila. Bio je mrak. Našao je prvo Lazara, pa je tek onda video Marka.

Šta da vam kažem? Sve je te noći zakazalo. Ništa nije radilo kako treba. Jedino su tela naše dece odvežena na vreme. Nisu, kao u Duboni, svu noć bili na ulici. Ćerka je saznala preko poruke koju joj je poslala supruga Petrovog brata Jovana. Ja to veče nisam bila gore, ostala sam u kući sa Jelenom. Ali verujem da ne bih preživela da jesam. Stalno mislim o tom danu. Da li je moglo sve da bude drugačije?… Ne znam. Marko je bio ujak samo četiri dana. A prvog sestrića koji se rodio je video samo jednom… Prvi i poslednji put“.

Koja je sreća što Jelena nije otišla sa Markom…

„Da, sreća u nesreći“.

Dalje ne mogu da pričam jer me sve užasno boli. A i neke stvari želim da zadržim za sebe. Nisu za priču…

Dani prolaze, a njega nema. I dalje ga čekam da se pojavi, zagrli me i poljubi u čelo i kaže:

„Mama ne brini, sve će biti u redu!“

Nalazim ga na groblju. Svaki dan idemo na groblje, ali nedelja nam je glavna. Tad svi idemo u isto vreme. Sad ja vas smaram, a kasno je. Poslaću vam neke slike i još neku rečenicu koju je napisala moja starija ćerka“.

Ne smarate me… Ja kasno ležem. Samo Vi pričajte, kad i koliko možete i želite. Znam koliko je teško…
Kako je dobio nadimak Bole?

„Nadimak Bole je dobio po seriji „Crni Gruja“ koju je mnogo voleo da gleda i znao je napamet svaku rečenicu. Priče o našem Nikoli su prelepe, moram da Vam kažem. Pročitala sam obe“.

Biće takva i o Marku. Važno mi je da Vi budete zadovoljni.

„Ma, ne znam ni šta više da vam kažem o mom Maretu. On je bio tako duhovit i da ste bili s njim u razgovoru samo pet minuta, Vi biste se oduševili kako je bio bistar, odmeren, skroman, kulturan, zabavan i duhovit dečko…

Priča sestre Marije

Roditelji su nas naučili da budemo dobri ljudi, pošteni, da pomažemo drugima, da se ponosimo onim što imamo, da budemo skromni, da se volimo.

Baš takvi smo svo troje, moja sestra Jelena i moj brat Marko. Bili smo srećni, srećni što imamo jedni druge, što imamo sa kim da podelimo dobro i zlo, ponosni na naše roditelje, zahvalni im do neba što su nas odgajali najbolje.

Samo mi znamo koliko su se odricali zbog nas, da bi nas izveli na pravi put. To su i uradili. Bili smo kao i sva deca, nestašni, nasmejani i srećni. Marko je bio mamina i tatina najveća želja, nakon dve ćerke bili su presrećni što će dobiti sina naslednika. Bio je odličan đak, uvek voljen među nastavnicima, profesorima. Bio je šaljivdžija, sećam se kad smo svi zajedno na njivi, mama, tata, Jeca, Marko i ja. Nije rad mogao da prođe bez njegovih šala i imitacija. U svemu smo uživali, kao deca.

…

Iako vas ne poznajemo, imamo poverenja u Vas, a to mnogo znači. Ja brzo sklapam prijateljstva, a takav je bio i moj Marko. Muž je povučeniji, oprezniji, kao i mlađa ćerka, dok je starija na nekoj zlatnoj sredini“.

Hvala Vam na tome. Mnogo se trudim da opravdam Vaše poverenje. Jako poštujem što ste uspeli da se sačuvate od tabloidnih izveštača kojima ništa nije sveto!

„Dolaze stalno, ali šta reći. Sve je te noći ispričano. Samo nam tugu produbljuju.
Da li je neko od vaše dece uopšte poznavao Uroša Blažića? Ne, niko, koliko ja znam. Vozio je neki žuti veliki motor ovde kroz selo, ali tek kasnije smo saznali da je, u stvari, to bio on. Pa, ni iz Dubone ga nisu svi znali, a kamoli oni.

Marko se družio sa svima, a u poslednje vreme, najviše baš sa momcima koji su nastradali kad i on. Još nije imao neku stalnu devojku, a simpatija je sigurno bilo. Nije baš voleo da igra fudbal, ali je na svaku utakmicu išao sa sestrom, da navijaju i bodre naš klub „Ravni Gaj“. Posle utakmica, voleli su da sede do kasno uveče i da slušaju muziku. Dosta vremena su provodili i kod našeg Petra na placu, ispod našeg. Tu su pravili palačinke, kokice i igrali karte… Družili se. Mnogo mi nedostaje Mare moj. Nedostaje njegov smeh, šale, razgovori. Nedostaje mi sve ono što smo bili, a više nismo. I sve što se ljubav zove, to je on.

Volim te, Mare moj. Ide nam slava, Sveta Petka, sine moj. Kako ćemo da je proslavimo bez tebe, prvi put. Ne znam. Toliko nam nedostaješ.

Dodala bih, na kraju, da se nadam da će zakon, država, pravda, nadležni…reagovati i kazniti ubicu i njegovog oca najstrožijom kaznom, da se ne bi ponovillo sve ovo kroz šta mi prolazimo. Mi nismo „slučaj Mladenovac!“

Mi smo Malo Orašje i Dubona. U našim selima i našim dušama je užasno mnogo bola i tuge. Ali i razočaranja i ogorčenosti, jer se osećamo odbačeno i zaboravljeno. I mi koji smo izgubili svoju decu i ranjena deca koja su preživela i koja se još bore. Posle svega što nam se desilo, niko se ne javlja i niko ne pita kako smo i da li nam treba pomoć i podrška. A treba nam stručna pomoć da nam pomogne da naučimo da živimo dalje. Kako se to uči, kako se to postiže? Mi ne znamo. Živi smo, bez života u sebi. Tumaramo u mraku svoje nesreće.

Verovatno će se mnogi pojaviti pred izbore. Videćemo…

Prenošenje teksta dozvoljeno je uz upit na mejl veran.matic@fondb92.org.