Nikola, mali nasmejani dečak sa rumenim obrazima

Autora: Dr Slavica Plavšić

Bili smo tako srećna porodica. Suprug i ja smo bili ponosni na svoja dva dečaka. Mihajlo i Nikola su bili divna deca, lepo vaspitana, dobri đaci i dobri drugovi, dobra braća, najbolji sinovi na svetu. Nikola je bio jako ponosan na svog starijeg brata Mihajla, on mu je bio uzor. Svake nedelje bi bratu spremio opremu za utakmicu i nosio je i njegov i svoj ranac na teren. Mihajlo je sa posla stizao pravo na utakmicu znajući da je Nikola već doneo sve što mu je potrebno. Nikoli nikad nije bilo teško da za brata uradi bilo šta. Takav je bio. Stalno nasmejan i raspoložen za šalu.

Nikola je, sa svojih 14 godina, oko sebe širio toliko ljubavi, koliko mnogi neće za ceo svoj život. Voleo je naše običaje, poštovao praznike, voleo je kad se okupimo i kad smo svi zajedno. Tad bi se šalio i zasmejavao nas i nije dozvoljavao da niko od nas bude neraspoložen. Za mene je bio jako vezan. Često me je zvao dok sam na poslu da me pita kako sam, da li sam se umorila? Stalno smo se čuli i dopisivali. Ovo mi je napisao mesec dana pre pucnjave. Čestitao mi je rođendan kako je samo on to umeo.

U selu ga svi pamte kao malog nasmejanog dečaka sa rumenim obrazima. Nikola je bio osmi razred i omiljen u školi i među decom i među nastavnicima. Razredna, nastavnica Ivana ga je mnogo volela. Još uvek ne može da se pomiri sa tim da Nikole više nema. Napisala mu je i pesmu i dalje u školi neguje uspomene na njega. Mnogo drugara, devojčica i dečaka su napisali pesme za mog Nikolu.

Nikada više nećemo imati ovako dobru omladinu, složnu, vrednu i požrtvovanu. Mnogo su voleli svoje selo i svako od njih je pomagao koliko je mogao i umeo. Neki su igrali fudbal i folkor, trudili se i bili jako uspešni, neki su im bili stalna pratnja i podrška. Osnovali su fudbalski klub, kulturno umetničko drustvo, išli su zajedno na utakmice, posećivali razne manifestacije predstavljajući svoje selo. Ponosni, zadovoljni i uvek spremni da zajedno zablistaju. Zadnjih meseci su sređivali fudbalski teren koji je bio zapušten, i prostor oko spomenika koji je zarastao u korov. Moj Nikola je dolazio kući sa rukama punim trnja, ali njemu nije bilo teško. Bio je ponosan što je i on, kao najmlađi dao svoj doprinos u sređivanju fudbalskog terena i Spomenika palim borcima, zajedno sa starijim momcima.

To je bilo mesto gde su se stalno okupljali. Na tom mestu, pored tog spomenika su i ostali mrtvi… Ubijeni! Njih petorica. Mnogi su tada teško ranjeni, a samo nekoliko njih su imali sreće i uspeli su da pobegnu pred kuršumima koji su im preletali pored glava.

Mnogo drugara, devojčica i dečaka su napisali pesme za mog Nikolu. Za dan škole su organizovali turnir u malom fudbalu u njegovu čast. Njegov drug iz odeljenja je na takmičenju iz orjentiringa nosio majicu sa Nikolinim likom i osvojio srebrnu medalju. Tu majicu i medalju su uramili i ona stoji u holu škole pored Nikoline učionice. I sad kad odem do škole, njegov lik sa majice mi se smeši. Ovih dana će u školskom dvorištu da posade lipu čiji će miris da ih podseća na njegovu čistu dušu. Biće to uspomena na Nikolu, pošto je on uvek dočekivao nastavnike na ulazu škole i otvarao im vrata sa osmehom i pitanjem “Kako ste”? Zbog toga su rešili da posade drvo u školskom dvorištu koje će ih svaki dan dočekati isto kao što je i Nikola to radio.

Mnogo je teško živeti sa saznanjem da više nikada nećete videti svoje dete. Da je to dete bilo toliko divno i da nikome ništa loše nije uradilo, a da je neko oduzeo njegov život tako lako i bez kajanja. Nedostaje mi svakog dana, u svakoj sekundi… Nedostaje za svaki novi dan, za svaku tešku noć, za sve što je bilo i što ce biti. Nedostaje…
Ostale su mi samo slike sa kojih mi se smeši da ih gledam i ljubim dok sam živa.

Mihajlo je te večeri bio na mestu zločina. Sam Bog ga je spasio. Ne zna ni sam kako je pobegao. Dva metka su mu proletela pored glave. Sve je video i mnogo mu je teško. Izgubio je brata, drugove i borio se za sopstveni život. Ukupno ih je bilo dvadesetak. Bilo je i devojaka, ali su one otišle kolima do Dubone u kojoj je takođe bila pucnjava i tamo su i one ranjene. Mihajlo i jos tri druga su pobegli bez povreda.

 

Nešto malo pre pucnjave neko od njih je poslao ovu sliku. Zapalili su logorsku vatru i lepo se zabavljali. Ubrzo zatim, Mihajlo je pozvao supruga i rekao mu da je pucano na njih i da Nikolu nigde nije mogao da nađe. I ja sam ga odmah pozvala, ali se nije javio. Poslala sam mu poruku ali nije odgovorio. Tada sam znala da nije dobro. On bi se meni uvek javio, ali tada nije. Suprug je uleteo u auto i otišao do Ravnog Gaja, a ja nisam uspela da uđem u kola. Posle desetak minuta sam videla naš auto koji je projurio niz brdo i znala sam da nije dobro. Pozvala sam komšiju uplakana i molila ga da me odveze u urgentni centar. Kad smo stigli videla sam supruga, svog krvavog, koji je samo ponavljao: “Nije dobro, ništa nije dobro”.

Pitala sam šta je sa Nikolom on mi je rekao da je pogođen u glavu i da već na putu ka bolnici nije davao znake života. Molila sam Boga da mi ga spase kako god, samo da mi je živ. Ali, posle 5 sati u Urgentnom centru, saopštili su nam da Nikola nije preživeo. Da smo izgubili sina. Prvo su nama saopštili, posle toga ostalim roditeljima.

Mihajlo i još tri druga su nekako uspeli da pobegnu bez povreda. Sam Bog ih je spasio. Ne zna ni sam kako je pobegao. Dva metka su mu proletela pored glave. Sve je video i mnogo mu je teško. Izgubio je brata, drugove i borio se za život.

Te večeri, kod spomenika ih je bilo dvadesetak. Bilo je i devojaka ali su one otišle kolima do Dubone u kojoj je takođe bila pucnjava i tamo su i one ranjene.

Znam samo da život nije fer i da su oni morali da žive. Bili bi divni domaćini, roditelji, muževi.

Mi više nismo isti. U našem selu se, umesto ukrašenih kapija viju crni barjaci. Umesto veselja, održavaju se parastosi.

Teško je i sve teže će nam biti. Nije nam samo decu ubio. Ubio je sve nas.

Članak je prenet sa portala direktno.rs.