Izvinite, žurim, moram sad na groblje
Autorka: D
“Beskrajno mi je žao vaše dece, vašeg Petra… Tražim reči da ne povredim… Oprezna sam…da ne pozleđujem rane…”
“Tragedija se dogodila u Ravnom Gaju kod fudbalskog terena pored Spomenika palim borcima Drugog svetskog rata. Nije u školskom dvorištu kako piše u novinama. Pišite istinu molim vas. Izvinite, ali su sada i najmanje greške velike. Teško nam je.”
Svi smo bili u šoku kada se pojavila vest da je još jedan mladić preminuo od posledica pucnjave u Ravnom Gaju, na izlazu iz sela Malo Orašje prema Duboni. Bio je to Petrar Mitrovič, 9. žrtva krvavog pira Uroša Blažića. Preminuo je mladić koji se junački borio za život čitavih 50 dana nakon mnogobrojnih povreda i prostrelnih rana. Borila se i njegova majka Biljana koja je svaki dan kuvala, nosila hranu, hranila ga i negovala, bila pored njegovog bolničkog kreveta. U periodima poboljšanja, pričali su, pravili planove za budućnost verujući da će njegova mladost i snaga, uz njenu ljubav, uz pomoć doktora i sestara, da pobedi užasno teške povrede koje je zadobio te kobne noći.
“Znate li onaj osećaj kada vam neko nedostaje toliko da vas sve fizički boli? Ja znam. Mnogo je teško. Posebno ako je taj neko gore, na nebu, a ti želis više od svega da ga čujes i dodirneš, da pustiš pesmu koja te seća na njega, a suze same liju… Pitaš nebo sto ga je uzelo, proklinjes sudbinu koja ti ga je otela… I tešiš se da će manje boleti. A neće nikada. Vreme ne leči rane koje stoje otvorene večno na duši. Dovoljna je samo jedna reč, jedna sitnica da te ponovo zabole, da ti opet bol dušu na pola pokida… Znate li onaj osećaj kada vam život uzme nekoga koga najviše volite, a taj neko ode gore, na nebo. Posle njegovog odaska i vi kao da ne postojite…”
“Ova slika je sa proslave njegovog rođendana prošle godine, a na ovoj slici su četvorica ubijenih. Petar je voleo bradu iako ja nisam. Kada su me u bolnici pitali da ga obrijaju rekla sam im da je brada njegov izbor, ali su ga ipak obrijali. Na slici u novinama je on, ali bez brade.”
– Petar je mnogo učinio za ovo naše selo. Kada je izdahnuo umrlo je i selo i omladina u njoj. Svakoga dana se viđam sa roditeljima nastradale dece na groblju. Ali nedeljom su uglavnom svi na groblju u isto vreme. Važan je taj fudbalski teren u Ravnom Gaju. Tako se zove fudbalski klub iz Malog Orašja čije je ponovno otvaranje pokrenuo upravo Petar i u kome je igrao sa brojem 5. Takođe je bio osnivač i predsednik folklornog društva Malo Orašje. Bio je i član lovačkog udruženja sela i član Airsoft klub Semendria. Bio je volonter u vreme korone, nosio je lekove i hranu starima. Petar je bio veliki vernik, postio je sredom i petakom i ceo uskršnji post. Voleo je sve ljude i nije pravio razliku ko su i šta imaju. Decu je obožavao a i ona njega. Kada je pogođen 4. maja prestao je i folklor i fudbal i selo je zamrlo. Nedostaje svima, bio je omiljen. Najviše meni koja sam ga rodila – kaže majka Biljana.
Te noći, 4. maja, Peca je pozvao oca oko 10 sati i 40 minuta i rekao “Tata dođi, pobi nas čovek u Ravnom Gaju”.
“Izleteli smo iz kuće muž, dva sina i ja i sa dva auta krenuli tamo. Sinovi su stigli pre nas, pronašli su Pecu i poneli ga ka autu. Pošto najmlađi sin ima bebu, imao je sedište u autu. Ja sam sedište prebacila napred i Pecu su ubacili u kola. U međuvremenu smo zvali hitnu, ne samo mi već i ostali roditelji koji su stigli. Hitna je rekla da je obaveštena ali nije stizala. Braća su krenula prema smederevskom urgentnom centru vozeći brzinom 160-180 kilometara na sat i oni su mogli svi da izginu. Kada su stigli, urgentni centar, nije bio spremam za pacijente, pa su ih ljudi sami iznosili. ”
“Kada su Pecu ubacivali u auto vikali su: “Bole je mrtav!” Tako su zvali Pecinog brata od strica. Otrčala sam na mesto zločina i videla Marka sa ranom na čelu. Bio je na mestu mrtav. Išla sam od deteta do deteta, bio je mrak ništa se nije videlo… Deca su kukala i molila za pomoć. Hitna nije stizali a deca su krvarila. Moji su hitnu sreli na izlazu iz Smedereva.”
– Petar je najpre primljen u bolnicu dr Dragisa Mišovic, a ubrzo je prebačen u Urgentni centar. Imao je nekoliko prostrelnih rana u plućima, izvađen mu je desni bubreg, probušena mu je dijafragma. Metek, koji je ostao u grudnom košu je izvađen, takođe i iz butne kosti. Neko vreme je bio prilično dobro, oporavljao se. Nadali smo se najboljem. Ali posle zadnje operacije stanje se pogoršalo, bivalo je sve gore… Ušle su neke bakterije, počeo je da halucinira, ali je bio svestan svega i rekao je doktorki da halucinira. Dobio je sepsu i… kraj. Za tri dana – rekla je majka.
Kad su posle 50 dana objavili vest o Petrovoj smrti, bila sam u šoku i ogorčena, jer niko nije objavio da je još neko životno ugrožen.
Ovaj zločin je mogao da se spreči!?
“Mogao je. Muž je išao da svedoči dok je Peca bio živ. Tog dana je sve krenulo na loše.”
Da li vas je posetio neko iz vlasti? Predsednik Vučić je išao u Dubonu kod porodice Panić. Da li vas je neko pitao da li vam treba nešto, kako možemo da pomognemo?
“Bio je i u Malom Orašju posle tragedije. Ono što želimo niko ne može da nam vrati. Na žalost u ljude je ušlo zlo, pohlepa, zavist. Vrlo je malo dobrih ljudi. A naša deca su bila nasmejana, puna života, puna planova i neostvarenih ciljeva, srećna sa onim što imaju i spremni da sa drugom, bratom ili prijateljem podele poslednju koru hleba.”
23. septembra će biti 3 meseca od Pecine smrti.
“Mislim da sam za danas i previše napisala izvinite. Možda mi je danas takav dan.”
“Potresli ste se vi, teško je i meni. Polako, treba mnogo vremena da prođe.”
“Ne znam da li će ikada da prođe i bude malo, bar za mrvicu lakše. Fali svakoga trenutka, fali u svakom događaju moj veseljak. Muzika do daske koju više nikada nećemo da slušamo. Svakodnevni skupovi društva kod njega na placu u malenom sobičku uz pucketanje šporeta na drva. Cele zime je spremao kokice u šerpi i pekao palačinke za celo društvo, a on sam ih nije jeo jer postio.”
“Boleće dok ste živi. Samo ćete vremenom da naučite da živite sa tim. Mnogo je kratko vreme za vas. Tri meseca za takav strašan gubitak je premalo.”
“Treba sve da se okrene bar za jedan krug bez njega. Sve što je važno: i Božić i Nova godina, Uskrs, slava, rođendani… sve mora da prođe bar jednom. Kako da vas utešim kad i mene bol razdire? Pustite nek boli, plačite…vičite, cutite…sve vam je dozvoljeno u tolikoj žalosti… Ožalite svoje dete kako samo majka ume.
“A ti praznici… To ne znam kako…To će nekako biti najteže…”
U Biljaninim rečima nema osude, nema krivca, nema besa ni ljutnje…nema čak ni pitanja. Samo pustoš, praznina, prihvatanje i beskrajna tuga.
“Izvinite, žurim, moram sad na groblje…”
Članak je prenet sa portala direktno.rs.
