Zašto se bavite našima? Istraživački novinari između dva rova

26. November 2020.
Čini se da su mnogi novinari izabrali stranu, i to ne javnosti i njenog prava da zna, već dva zaraćena tabora, koji se dele po principu opozicioni/vladini novinari. Onog trenutka kada neko odluči da ne igra po tim pravilima, brzo postaje predmet kritike. Kritika sama po sebi nije loša, loš je stav u kojem se dovodi u pitanje zašto je nešto tema, a nešto ne. I ko ima pravo da o tome odlučuje?
david-laws-1qNqM062H9A-unsplash
Ilustracija. Foto: David Laws/Unsplash
Piše: Ivana Jeremić
Kada je CNN doneo odluku da prekine prenos Trampovog obraćanja nakon rezultata izbora, jer je, prema njihovom uredničkom stavu, iznosio niz neistina i izmanipulisanih činjenica, nije dugo prošlo pre nego što su i domaći aktivisti, političari, a zastrašujuće i novinari, ovu ideju strasno podržali.

Istovremeno izražavajući patnju što kod nas još uvek nema dovoljno “hrabrih” novinara da se suprotstave zloj sili propagande i tako prekinu predsednika Vučića, ili već nekog od pripadnika vlasti, takav potez naišao je na opšte oduševljenje.

Iako bi čitava debata mogla da se vodi o tome zašto je takav potez katastrofalan kada je u pitanju protok informacija, niko ne osporava pravo privatnoj medijskoj kući da sama odlučuje šta će i kako prenositi. Podržavati takav potez u datom slučaju, pokazuje da vlada sveopšte neznanje o medjima, onome što oni jesu i onome što bi trebalo da budu.

Pored toga ukazuje i na vrlo kratkotrajne ciljeve u postizanju takozvanih medijskih sloboda, ali ipak tu konkretnu debatu ostavićemo za neku narednu priliku.

Koliko su se neki trudili da opravdaju odluku CNN, toliko su povodom poslednjeg CINS-ovog istraživanja o reklami za bojkot izbora ostali nemi, ili se baš potrudili da ukažu kako je istraživanje donelo više štete nego koristi. Nedostajalo je samo ono “ko vas plaća” ali je ta rečenica ipak rezervisana za tabloide.

Za neupućene, CINS je istraživanjem došao do otkrića da je spotove sa pozivom na bojkot izbora, emitovane na kanalima N1 i Nova S, platila produkcija u vlasništvu novinarke Jovane Polić, a čiji spotovi su kasnije ustupljeni Đilasovoj Stranci slobode i pravde da ih besplatno objavi na svom YouTube kanalu.

Pored opšte nelagode jer postavlja pitanje o tome ko je zapravo platio spotove i zbog čega je reklamni blok plaćen po nižoj ceni na pomenutim televizijama, priliku za nizak udarac videli su i tablodi koji su istraživanje preneli.

Sve to bio je povod za komentare na račun CINS-a, njihovog rada, kao i odluke da ovaj tekst objave.

Nije prvi put da se novinari uključeni u rad na ovoj konkretnoj priči nalaze u situacijii u kojoj bi njihove “nezavisne kolege” trebalo da ih zaštite i podrže ovakve priče, jer nema “njihovih” i “naših” već samo javnog interesa, a da nekako završe na “stubu srama.”

Baš kao i u slučaju, nažalost brzo zaboravljenog, otkrića da je NUNS-ov Medija centar uzeo pozajmicu od Dragana Đilasa, kolege novinari nailaze na osudu i prekor što se daje “municija” suprotnom taboru. Pošto tada vrednost istine, naspram “iznošenja prljavog veša van kuće” nije prevagnula, možda je konačno vreme da se to desi.

I tako se umesto pitanja, zbog čega jedna novinarka finansira kampanju za bojkot izbora i u kom je trenutku postalo OK da novinari budu aktivni podržavaoci neke od zaraćenih strana, postavlja pitanje zbog čega su se uopšte novinari bavili finansiranjem kampanje bojkota.

Bilo koje istraživanje ikad može da bude predmet pitanja, zašto baš sad i što ne istražujete nešto drugo. I bez obzira koliko to bilo besmisleno, nije problematično ako za to imate argumente.

Zbog čega je u tome što tabloidi napadaju United Media, problem CINS-ov tekst, a ne odluka njihovog menadžmenta? Zbog čega smo došli do toga da nakon ovakvog teksta, na pitanja odgovara CINS, a ne akteri?

I ne, namera ovog teksta nije odbrana CINS, jer mislim da pre svega nema od čega da se brani.

Zamerke koje su iznete na njhov račun su deo jedne mnogo šire priče o medijima danas i tome šta se očekuje od novinara. Niko nije osporio nalaze teksta, problem je što su se tom temom uopšte bavili. Da bude još strašnije – tekst nije o SNS.

Javni interes strada kada mediji biraju strane

Reakcije na pomenuti tekst samo su poslednji u nizu primera kojii pokazuju da je poruka svima nama koji se bavimo novinarstvom – “Podrška je bezuslovna dok god ste na našoj strani.”

Čini se da su mnogi novinari izabrali stranu, i to ne javnosti i njenog prava da zna, već dva zaraćena tabora, koji se dele po principu opozicioni/vladini novinari.

Onog trenutka kada neko odluči da ne igra po tim pravilima, brzo postaje predmet kritike. Kritika sama po sebi nije loša, loš je stav u kojem se dovodi u pitanje zašto je nešto tema, a nešto ne. I ko ima pravo da o tome odlučuje? Zar nisu hiljade reči do sada napisane i izgovorene o medijskom mraku koji živimo upravo zato što bi svi da budu urednici i da diriguju kad i šta sme da se istraži?

Zbog čega pričamo o medijskom mraku prouzrokovanom željom vlasti da sve drži pod kontrolom, a nismo sposobni da uvidimo mnogo veći problem, a to je da ni sami ne želimo da čujemo ono što ne odgovara strani kojoj “prirodno pripadamo”?

I možda bih i mogla da razumem starije kolege, oni su stasali 90-ih, u vreme kada nije ni bilo opcije sem da se izabere jedna od dve strane. Decenijama kasnije, neki se i dalje osećaju izdanim jer stvari nisu postale med i mleko sa promenom vlasti.

Razumem i da ne mogu da shvate da je izrasla jedna nova generacija koja ima želju da sliku o medijima zaista promeni. Ipak, one malo mlađe, koji bi trebalo da su naučili na njihovim greškama, baš i ne. Ne kapiraju da ima onih kojima nije bitno samo da ne pobedi veće zlo, već i da u svemu tome ne prave kompromise koji će ih jednog dana koštati integriteta i poverenja čitalaca, a to je na kraju dana sve što imate.

Političke partije će podržavati vaš rad dok pišete o drugim strankama, mlatiti stranicama sa vašim tekstovima upirući prst u protivnike, ali će isto tako vaš rad unižavati kada pišete o njima – ništa novo i ništa toliko začuđujuće.

Međutim, kada to rade vaše kolege, koje bi trebalo da budu vaš saveznik u toj, kao, zajedničkoj borbi – e onda dolazimo do suštine. Tapšanje kolega po ramenu i poneka nagrada koju ćete im dodeliti ne znači ništa kada se suštinski ne razumete, i ako im okrenete leđa čim ne rade onako kako ste vi zamislili.

Stavovi izneti u ovom tekstu ne predstavljaju stavove Balkanske istraživačke mreže (BIRN)

Stavovi izraženi u kolumnama predstavljaju isključivo lične stavove autora, a ne stavove uredništva Talasa

Članak je prenet sa portala Talas.

Članak je prenet sa portala Talas.

Share