Zaboravljeni i označeni
Piše: Marko Oljača
Za HIV se zna skoro četiri decenije. Nažalost, razvoj medicine u ovoj oblasti ne prati društvena svest o tome već stigmatizacija i diskriminacija osoba koje žive s HIV-om. Ova godina je zbog pandemije virusa SARS-CoV-2 posebno teška. Inače loše i necelishodno osmišljen sistem preventive i kurative, ovu temu je u 2020. stavio ad acta i prvi put otkad se obeležava Prvi decembar, država ovaj važan datum neće obeležiti.
Gde su problemi i ko je odgovoran?
PREVENTIVA: Institut za javno zdravlje “Batut” ima ulogu stručno-metodološke kuće koja dokumentuje probleme, predlaže rešenje, osmišljava preventivne programe na osnovu epidemioloških i drugih podataka, organizuje i koordinira rad zdravstvenog sistema. Kada je u pitanju Odeljenje za HIV, prvi problem je što su zaposlene osobe koje nisu kvalifikovane za taj posao, kao što je Slađana Baroš – etnolog/antropolog/master javnog zdravlja, zaposlena 2006. na sumnjivom konkursu (jedini uslov je bio da ima završen fakultet). Tu je i potencijalno koruptivno delovanje, trgovina uticajem kroz saradnju sa organizacijama civilnog društva kako bi se dobili projekti za poslove koji su radna obaveza zaposlenih u – Institutu “Batut”.
Iz akcionog plana Nacionalne strategije za borbu protiv HIV-a do 2025. ništa nije urađeno. I dalje nemamo medicinski vodič za PrEP (preekspoziciona profilaksa, dostupna, ali bez kontrole infektologa, novi javno-zdravstveni problem u najavi – za nekoliko godina možemo imati pacijente koji su rezistentni na neke od lekova), PEP (postekspoziciona profilaksa) nije dostupna ni zdravstvenim radnicima, novi vodič koji reguliše DPST nije napisan.
Metodologija prikupljanja i obrade epidemioloških podataka praktično ne postoji. Po potrebi podaci se fingiraju zbog izveštavanja međunarodnih institucija o našim “uspesima” u toj oblasti. Prošle godine je dr Danijela Simić objasnila kako je procenjeni broj osoba koje žive sa HIV-om u Srbiji skoro upola manji u odnosu na ono što je pisalo u Nacionalnoj strategiji nekoliko meseci ranije. Kako je to moguće? Kaže, upotrebom softvera Spectrum ECDC-a. Tako je u svim zemljama Evrope sifilis u porastu, kod nas – u padu…
Đavo se krije u detaljima. Friziranje je poslužilo da se Ministarstvo zdravlja pohvali kako je Srbija u vrhu evropskih zemalja koje imaju fantastične rezultate u ostvarivanju jednog od globalnih ciljeva UN-a kada je ova tema u pitanju po formuli 90:90:90 – otkriti 90 odsto onih koji imaju HIV, 90 odsto njih “staviti” na terapiju kako bi 90 odsto onih koji su na terapiji imalo negativan PCR test.
Izveštaji o zaraznim bolestima kasne po godinu dana. Sankcija nema, a kako možemo planirati bilo šta ako nemamo elementarne podatke?“Batut” ne obrađuje podatke iz privatnih laboratorija, uprkos tome što se sve više građana tamo testira, pri čemu je obuhvat testiranja godinama nedopustivo mali. Crna Gora, koja ima deset puta manje stanovnika nego Srbija, ima isti broj testiranih kao mi!
Izveštaj o aktivnostima u odgovoru na HIV infekciju za 2019, u kojem nema zaključaka zasnovanih na empiriji već na ličnim osećajima – objavljen je tek 26. novembra. Usluge testiranja u zajednici koje u razvijenim zemljama Evrope postoje tri decenije i dale su rezultate, i dalje su protivzakonite, bez obzira na to što Ministarstvo zdravlja sprovodi projekte Globalnog fonda, nakon pauze od nekoliko godina.
Da se može drugačije, pokazuje primer Hrvatske u kojoj organizacija HUHIV, u saradnji sa Klinikom za infektivne bolesti “Dr Fran Mihaljević”, sprovodi pilot-istraživanje testiranja tokom epidemije oral kvik testovima koje šalju poštom… Umesto da targetiraju populaciju pod povećanim rizikom, organizacije civilnog društva sprovode testiranje opšte populacije, uzalud trošeći resurse. Nikakva objašnjenja tu ne pomažu. Kada se ukrsti broj pozitivnih u odnosu na broj testiranih i broj testiranih na nivou cele Srbije, jasno je da se radi o jalovoj raboti – broj novootkrivenih je mali, kao i svest o značaju testiranja.
Ove godine, prema nezvaničnim podacima, otkriveno je samo 55 osoba, više od tri puta manje nego prošle godine.
KURATIVA: U oblasti lečenja stojimo nešto bolje zahvaljujući pritiscima udruženja pacijenata. HIV je indikacija za zdravstveno osiguranje jer reč je o zaraznoj bolesti. Terapija je besplatna, a pacijentima su dostupni najnoviji antiretrovirusni lekovi. Samo ovde godine registrovana su tri: bictegravir, dovato i symtuza.
U skladu s vodičem EACS (Evropsko AIDS kliničko društvo), koji predstavlja zlatni standard kada su u pitanju klinički protokoli, imamo gotovo sve savremene lekove. Problem je što klinička praksa nije ujednačena u četiri klinička centra. U nekim slučajevima lekari čekaju da kod novootkrivenih pacijenata poraste PCR (broj virusnih kopija u mililitru krvi), a opadne CD4 (limfociti, čiji broj govori da li je neko u fazi AIDS-a), što naučno nije opravdano, a može i štetiti pacijentu.
Negde se uprkos dostupnosti savremenih lekova propisuju stari, poput stocrina, koji ima niz kontraindikacija i neželjenih dejstava. Nažalost, deci s hroničnom HIV infekcijom u Srbiji nisu dostupni svi lekovi koji postoje. Budući da uglavnom piju lekove u obliku sirupa, koristi se samo zidovudin, norvir, abacavir, koji nisu uvek dostupni niti je doziranje prilagođeno kilaži, uzrastu ili se kombinuju različiti inhibitori integraze. Do pojave epidemije virusa SARS-CoV-2 koristila se aluvia od 200 mg, sada se više ne koristi jer se upotrebljava za lečenje covida-19. U ovom trenutku, pored navedenih lekova, za decu se na recept (ispisuje ga infektolog) kapsulira (smanjuje doza) isentresa.
Pacijenti od marta nemaju pristup klinikama za infektivne bolesti i lekarima. Tek krajem avgusta mogli doći su na redovne kontrole, a sada više ni to nije moguće – osim za hitne slučajeve. U svetu i nekim zemljama regiona taj problem je prevaziđen uz pomoć mobilnih aplikacija koje su neka vrsta zdravstvenog kartona i telefonskih savetovališta… Sistem e-recepta funkcioniše, ali se terapija ne može podići za više meseci, što predstavlja problem za pacijente koji putuju. Zaboravlja se da HIV infekciju prate ostale PPI, pre svega sifilis i HCV. U ovom trenutku to je poseban izazov jer se HCV infekcija (iako izlečiva) kod nas ne leči, a za sifilis nedostaju lekovi…
Prema nekim istraživanjima, oko 40 odsto HIV pozitivnih živi na ivici siromaštva, a veliki broj njih zašao je u sedmu deceniju života
DRUŠTVENI KONTEKST: Stigma i diskriminacija osoba koje žive sa HIV-om i dalje bujaju, očitavajući se u svakodnevnom životu i odražavajući se na njegov kvalitet. Nagomilana naučna saznanja i kampanje nisu suzili prostor za verovanje u mantre kako se HIV prenosi socijalnim kontaktom i razvoj teorija zavere koje su plod neznanja i dezinformacija. Tome kumuju zdravstvena neprosvećenost i nedostatak smislenih, kontinuiranih aktivnosti da se ti procesi preduprede. Posledica je neprihvatljiv odnos ne samo društvene zajednice već i porodice, poslodavaca, crkve, čak i medicinskog osoblja prema HIV pozitivnima; izbacivanje s posla, dece iz vrtića/škola, otkazi, nemogućnost da dobiju zdravstvenu zaštitu…
Ove godine, prema nezvaničnim podacima, otkriveno je samo 55 osoba, više od tri puta manje nego prošle godine
Reč je o osobama koje su diskriminisane, a ako pridodamo polno prenosive infekcije, stvar se dodatno komplikuje. Zbog toga je HIV pozitivnim osobama potrebna posebna podrška i rad sa zajednicom kako bi dostojanstveno živeli, imajući mogućnost da ostvare sva zakonom garantovana prava. Posebno je vidljiv nedostatak podrške sistema socijalne zaštite. Prema nekim istraživanjima, oko 40 odsto HIV pozitivnih živi na ivici siromaštva, a veliki broj njih zašao je u sedmu deceniju života.
Danas HIV nije toliko medicinski koliko društveni problem. Pacijenti koji redovno uzimaju ARV terapiju žive neskraćenim životom, virus ne mogu preneti ni krvnim ni seksualnim putem, mogu imati zdravu decu… HIV je postao hronična infekcija, koja pravi manje zdravstvenih problema nego dijabetes. Dakle, mnogo problema, malo odgovornosti, još manje sankcija.
Osamdesetih i devedesetih korisnici droga bili su najpogođeniji HIV-om, danas su muškarci koji imaju seks s muškarcima u najvećem riziku zbog prirode seksualnog čina. Budimo solidarni jer HIV može dobiti svako ko je ikada imao nezaštićen seksualni odnos.
Autor je predsednik Društva za održivu budućnost Koraci
Tekst je prenet sa portala Novi magazin.
