Šta možemo da uradimo dok se pripremamo za EU?

Piše: Marko Čeperković, Talas

Imajući to u vidu, ono što koči Zapadni Balkan se ogleda u pitanjima koja (možda) i nisu izgledala kao prioritet u ocenjivanju kvaliteta procesa proširenja u poslednjim godinama, a koja čine osnovu samog procesa i reformi – vladavina prava i dobra javna uprava. Zarobljeni politički sistemi, supresija nezavisnih institucija, politički uticaj u sudstvu i slaba primena usvojenih zakona su simptomatične pojave niskoučinkovitih državnih institucija ogrezlih u korupciji. One kao takve ugrožavaju demokratsku konsolidaciju i ekonomski razvoj, samim tim i približavanje EU. To je primećeno i u inostranstvu te su, prema izveštaju Freedom House-a, Albanija, Bosna i Herzegovina, Kosovo i Severna Makedonija označene kao hibridni režimi, dok su Crna Gora i Srbija (inače kandidati predvodnici za članstvo u Uniji) označene kao polu-konsolidovane demokratije. Sve ove države u ovom momentu ne ispunjavaju Kopenhagenške kriterijume koji definišu principe i vrednosti koje nove države članice moraju ispuniti ukoliko žele da se pridruže Uniji vladavine prava.

Problem etnocentrizma na Balkanu

Dodatni problem demokratskoj konsolidaciji predstavlja i etnocentrizam balkanskih država. Ni jedna zapadnobalkanska država nije etnički homogena, i samim tim pitanja etno-identiteta populistički političari često koriste u političke svrhe, kako bi skrenuli pažnju javnosti sa drugih tema koje im se ne dopadaju. Bitno je napomenuti da multietničnost sama po sebi ne predstavlja problem za uspeh država (većina država na svetu jesu multietničke), ali predstavlja problem u državama u kojima se etnička pripadnost koristi kako bi se učvrstila dominantnost grupe sa najvećom populacijom. U ovoj situaciji, nacionalne manjine se sve manje identifikuju sa ‘centralnom državom’, ne vide je i ne prihvataju kao svoju. Činjenica da neke zapadnobalkanske države imaju problem da definišu svoju teritoriju i granice stvara podno tle za populizam koji eksploatiše regionalne konflikte zarad ostvarivanja drugih interesa. Povrh toga, udžbenici istorije koje nove generacije koriste u obrazovnim sistemima imaju malo toga zajedničkog osim etnocentrične interpretacije istorijskih činjenica, te dalje podstiču predrasude i međusobno nepoverenje populacije Zapadnog Balkana.

Populističkim i klijentelističkim mrežama, dakle, ovakvi uslovi loše javne uprave, nedostatka vladavine prava i korupcije izrazito odgovaraju. ‘Zarobljene’ države, odnosno one u kojima je sprega organizovanog kriminala i političke elite jaka i u kojima se politički uticaj koristi u socijalnoekonomskom kontekstu u tranzicionim političkim sistemima, ne mogu očekivati brzi (ili ikakav) prijem u EU. Francusko odbijanje da se pregovori sa Albanijom i Severnom Makedonijom otvore pokazuje da se vladavina prava i substantivnost reformskog procesa vraćaju u prvi plan i stvara razlog za brigu i u državama koje su pregovore otvorile – Srbiji i Crnoj Gori, kao i razlog više da se države koje teže dobijanju statusa kandidata – Bosna i Hercegovina i Kosovo – zaista posvete rešavanju ovih problema. Vraćanje pregovora o proširenju na političke i ekonomske kriterijume umesto bezbednosnih, što je poslednjih godina bio slučaj, svakako predstavlja pozitivnu činjenicu za građane ovog regiona.

Problemi ekonomskih reformi i ekonomskog rasta

Naravno, politički problemi vode i problemima ekonomskih reformi i ekonomskog rasta. Po svim ekonomskim kriterijumima, zemlje regiona zaostaju za zemljama EU, sa BDP-om po stanovniku skoro šest puta manjim od proseka Unije. Evropska banka za obnovu i razboj (EBRD) procenjuje da će, ukoliko se trenutni nivo ekonomskog rasta zadrži, zemljama regiona trebati više od 60 godina da dostignu prosek EU. Visoka nezaposlenost je prisutna u celom regionu (skoro 22% u regionalnom proseku). Istina, zvanični podaci pokazuju da se u većini zemalja regiona nezaposlenost smanjuje, no trenutna stopa kreiranja poslova je nedovoljna da adresira izazove regionalnog tržišta rada. Najugroženije kategorije stanovništva su u regionalnom slučaju žene, niskoobrazovane osobe i mladi ljudi (regionalni prosek nezaposlenosti mladih je 47%). Sve ovo, kombinovano sa visokim javnim dugom, pokazuje da su izazovi tržišta rada strukturni i da relativno niski trenutni ekonomski rast neće biti dovoljan da ih reši.

U svemu ovome regionalno povezivanje može pomoći. Prilično je sigurno da se proširivanje EU u mandatu naredne Evropske komisije neće dogoditi, te je od krucijalne važnosti da se lideri regiona posvete reformama koje će targetirati strukturne probleme regije. Inicijative poput ‘malog Šengena’, kao i kreiranje Regionalnog ekonomskog prostora (Regional Economic Area) mogu ubrzati regionalni razvoj i direktno približiti zemlje regiona članstvu u Uniji. Ove inicijative trasiraju put da se promet roba, usluga, kapitala, ljudi i radne snage ostvari među državama regiona pre njihovog članstva u Uniji i time poveća konkurentnost regiona i regionalnog tržišta i poboljša intraregionalna trgovina.

Trenutna sektorska podeljenost zapadnobalkanskih privreda je vrlo slična – sektor usluga je dominantan (oko 60% BDP-a), poljoprivredni sektor čini između 9-14% BDP, dok industrijska proizvodnja čini između 17% i 25% u svim državama regiona. Imajući to u vidu, regionalni pristup trgovini i kreiranje jednog oblika Regionalnog ekonomskog prostora (‘mini Šengena’, itd.) bi imao nekoliko pozitivnih efekata na regionalni razvoj – veličina dostupnog tržišta, prelazak sa (uglavnom) trgovine poljoprivrednih proizvoda na trgovinu uslugama, kao i bolju industrijsku povezanost. Stoga, neophodno je konstatovati da je od velike važnosti u regionu da se regionalna konkurentnost poveća kako bi ceo region mogao da privuče strane investicije većeg kvaliteta koje se ne bi samo fokusirale na poslove proizvodnje i manuelni rad, već koje bi omogućile transfer novih tehnologija i inovacija.

Trenutno, jaz u digitalnoj transformaciji se čini kao najlakši za premostiti. Ukoliko se podrži od strane država u regionu (što obično u regionalnom kontekstu znači manje mešanja države), digitalna transformacija može pomoći bržem ekonomskom rastu i postizanju više stope zaposlenosti. Štaviše, digitalna transformacija administrativnih procedura može imati pozitivan uticaj na smanjenje prostora za korupciju reformom administrativnih praksi, poveća regionalnu povezanost i olakša život građanima i domaćim privrednicima. No, ukoliko se ne prepozna šansa za digitalni razvoj, kao i razvoj domaće privrede i malih i srednjih preduzeća, već se akcenat stavi samo na prerađivačku industriju, fabrike, i strane investitore, region rizikuje da preskoči još jednu šansu da svoj razvoj uskladi sa svetskim trendovima.

Dodatno, sa političke tačke gledišta, ukidanje granica i stvaranje jedinstvenog tržišta rada može (teoretski) pomoći u regionalnom zbližavanju među stanovništvom, čime se direktno mogu umanjiti predrasude i nepoverenje među narodima. Štaviše, regionalna saradnja u ovim oblastima zahteva i visok nivo administrativne saradnje i integracije javnih uprava zaduženih za trgovinu. Time se region priprema u praksi za saradnju unutar EU i šalje pozitivan signal zemljama članicama da nema razloga za strah od integracije novih članica. Efekat prelivanja (spillover effect) u saradnji u ovim oblastima odrazio bi se i na bezbednosnu saradnju i stvaranje neke vrste regionalnog bezbednosnog okvira – ukidanje internih granica podrazumeva i kontrolu ulaska i izlaska ljudi i robe na spoljnim granicama, te je neophodnost bezbednosne saradnje neupitna.

Na kraju, činjenica da je region najmanje deceniju udaljen od pridruživanja EU ne treba posmatrati defetistički. Glavni uzrok gotovo svih problema u regionu proizlazi iz nedostatka vladavine prava i pratećih pitanja korupcije, neefikasne javne uprave, slabe ekonomije, autoritarnih lidera, regionalnih konflikata i nedostatka saradnje. Nepoštovanje vladavine prava značilo bi da će korupcija i kvazi-elitne partijske države i dalje postojati u celom regionu. Međutim, dobra vest je da je moguće napredovati ka onome što EU predstavlja i dok se ona sama reformiše. Evropska Unija je napravila odlučujući korak ka reformi pridruživanja u kome moraju nagraditi odgovorne i isto vreme više ne mogu izbeći da govore o stvarima onakvima kakve zaista jesu – da neki lideri zapadnog Balkana nisu voljni i nisu u stanju da se izbore sa zadatkom da pravilno reformišu svoje zemlje. To je bio prvi korak u ponovnoj izgradnji kredibiliteta za EU na osnovu onoga za šta se zapravo zalaže – demokratija, vladavina zakona i sloboda. Sada je na liderima i društvima Zapadnog Balkana da ulože u proces regionalne saradnje i pokažu da nisu teret za EU, već deo slagalice koji trenutno ujedinjenoj Evropi nedostaje i time izgrade svoj kredibilitet prema Uniji čiju deo žele da budu.