Da li crkva treba da plaća porez?

30. januar 2020.
Srpska pravoslavna crkva, kao ni druge tradicionalne verske zajednice, ne plaća porez. Ovo je potpuno razumljivo kada su u pitanju objekti verske namene, ali se postavlja pitanje komercijalnih poslova.
kr%C5%A1tenje-crkva.jpg
Foto: iStock

Piše: Mihailo Gajić

Istorijski i politički razlozi za veliki uticaj Crkve u našem društvu

Odnosi Srpske pravoslavne crkve i srpske države su kompleksni i razgranati, što je uslovljeno kako istorijskim razvojem i dešavanjima, tako i uticajem koji SPC ima među velikim delom stanovništva u zemlji. SPC je uticala na stvaranje novovekovne srpske države, i sve do stvaranje socijalističke Jugoslavije smatrana je državotvornom organizacijom čiji su interesi u velikoj meri isprepletani sa interesima države.

Sa druge strane, uticaj SPC među velikim delom stanovništva Srbije može se objasniti povezanošću religije i identita na prostoru Balkana: „pravi“ Srbi moraju biti pravoslavci, kao što i „pravi“ Hrvati moraju biti katolici. Ovo su dodatno zacementirali i ratni sukobi na tlu Jugoslavije koji su, pored nacionalne, imali i versku komponentu.

SPC i dalje uživa veće poverenje stanovnika nego većina državnih institucija

I pored brojnih afera vezanih za Crkvu (podsetimo se samo slučajeva Pahomije i Kačavenda), SPC i dalje uživa veće poverenje stanovnika nego većina državnih institucija, a većina stanovnika na popisu sebe opisuje kao pravoslavne vernike, premda retko odlaze u crkvu (a i poznavanje osnova verskih učenja, kao što je Simbol vere, isto je upitno). Samim tim, bilo koji političar mora da u obzir uzima i stavove SPC, hteo on to ili ne, inače može da ima probleme na izborima.

Crkvu treba da posmatramo kao i bilo koje drugo udruženje građana ili NVO – ona ima legitimne interese koje može i treba da zastupa u javnosti, bili mi sa njima saglasni ili ne. Zato je potpuno besmislena primedba da SPC ima previše uticaja u društvu – nisu „došli popovi i oteli nekome politički uticaj“ nego je taj politički uticaj logična posledica mesta i uloge SPC u našem društvu.

Zato se može razumeti zašto SPC, a uz nju i druge tradicionalne verske zajednice, uživaju određeni preferencijalni položaj u društvu. Ovo se najviše vidi u preferencijalnom poreskom tretmanu verskih zajednica i državnim davanjima.

Verske usluge ne treba oporezovati

SPC (kao ni druge tradicionalne verske zajednice) ne plaćaju porez. Ovo je potpuno razumljivo kada su u pitanju objekti verske namene (kako uopšte obračunati vrednost manastira Studenica koja je na UNESCO-voj listi svetske kulturne baštine, da bi se obračunao porez na imovinu?). Postoji takođe i jak argument protiv oporezivanja verskih usluga: oni koji žele da Crkva plaća porez treba da znaju da uvođenje poreza na verske usluge, kao što je PDV, ne bi finansijski pogodilo Crkvu nego vernike.

Kako ljudi kod nas retko uopšte idu u crkvu, verske usluge koje se najviše koriste su one kod kojih je niska elastičnost tražnje, kao što su venčanja, krštenja, sahrane i opela. Drugim rečima, ove usluge nam retko trebaju, ali kada nam trebaju, teško da možemo bez njih. Zbog ovoga bi bilo kakvo poresko opterećenje Crkva mogla da lako prebaci na kupca. Na stranu to kako bi u praksi izgledala kontrola plaćanja ovih poreza.

Komercijalne poslove ipak treba oporezovati

Međutim, ovakvim poreskim tretmanom pokriveni su i čisto komercijalni poslovi. Crkva poseduje značajan poslovni prostor koji izdaje i za to ubira rentu, kao i značajno zemljište koje obrađuje. Neki manastiri su poznati po svojim proizvodima kao što su med, vino ili rakija koji se slobodno prodaju.

Oslobođenje Crkve od plaćanja poreza za ove čisto komercijalne aktivnosti stavlja ostale proizvođače u neravnopravan položaj. Zato bi trebalo uvesti evidentiranje prometa i plaćanje PDV-a na ovakve proizvode i usluge. Potencijalan problem bi moglo predstavljati razlikovanje predmeta koji su verskog, a koji komercijalnog karaktera: na primer, prodaja sveća bi trebalo da se razume kao prodaja predmeta koji imaju versku namenu, dok bi prodaja meda ili rakije bila jasno komercijalna aktivnost.

Ovakve nedoumice bi relativno lako mogle da se regulišu mišljenjima Poreske uprave ili podzakonskim aktima.

Oslobođenje Crkve od plaćanja poreza za čisto komercijalne aktivnosti stavlja ostale proizvođače u neravnopravan položaj

Budžetska davanja crkvama treba obustaviti  

Preferencijalni status tradicionalnih verskih zajednica vidi se i u tome što one mogu da računaju na državnu potporu iz budžeta. Ova sredstva potiču sa budžetske linije 481, sa koje se finansiraju udruženja građana. Jedan od programa jeste budžetska podrška za socijalno osiguranje sveštenika: umesto da njihov poslodavac (verska zajednica) plaća socijalne doprinose za penziono i zdravstveno osiguranje, to za njih čini država. Sa ovakvim programima kojima se unapred određuju sredstva za finansiranje verskih zajednica treba prestati – na ovaj način njih finansiraju, hteli to ili ne, svi građani Srbije, među kojima ima i vernika drugih verskih zajednica, ali i ateista. To nije pošteno, a i stvara problematične i nepotrebne veze između verskih zajednica i države. Crkve treba same da snose troškove za socijalno osiguranje svojih sveštenika, što kroz cenu svojih verskih usluga, što kroz naplatu neke crkvene takse vernicima.

Sa druge strane, potpuno je opravdano verske organizacije posmatrati iz pravnog aspekta kao udruženja građana, što bi njima ostavilo mogućnost da učestvuju u otvorenim javnim konkursima (npr. sufinansiranju medijskog sadržaja za svoja glasila i medije, sufinansiranje socijalnih usluga na lokalu, kao npr. dnevni smeštaj za decu ometenu u razvoju), ali treba prekinuti prakse gde se sredstva unapred opredeljuju za verske zajednice.

Promeniti pravila o donacijama

Međutim, Crkva finansira veliki broj socijalnih programa – narodne kuhinje, vrtići, dnevni boravak za marginalizovane grupe, pomoć siromašnima. To je sve u potpunosti tačno. I zato verskim zajednicama treba pomoći da obavljaju ove i druge aktivnosti tako što će se promeniti poreski propisi koji će im to olakšati. U razvijenim zemljama Zapada postoje poreske olakšice za donacije neprofitnim organizacijama za njihov rad. Kod nas, nažalost, ceo sistem je skrojen tako da se doniranje znatno otežava. Na primer, ako želite da narodnoj kuhinji poklonite hranu kao pravno lice (proizvođač, prodavnica ili ugostiteljski objekat), vi i dalje morate da platite PDV na hranu koju donirate.

Važan segment je i povratak nacionalizovane imovine verskim zajednicama putem postupka restitucije

Takođe, važan segment je i povratak nacionalizovane imovine verskim zajednicama putem postupka restitucije. Iako je veliki deo imovine do sada vraćen (prema evidenciji Agencija za restituciju, do kraja 2019. verskim zajednicama vraćeno je više od 60.400 hektara zemljišta i 92.800 kvadratnih metara objekata), ostaje i dalje deo imovine koji država nije vratila kroz restituciju. Sa procesom naturalne restitucije bi trebalo što pre završiti i početi sa procesom restitucije u novcu.

Nakon ovoga više neće biti objektivnih razloga da verske zajednice kao neprofitna udruženja građana koriste sredstva iz budžeta. Crkve treba da plaćaju porez na svoje komercijalne delatnosti i imovinu u komercijalnoj upotrebi, ali ne i na verske usluge ili imovinu u verskoj upotrebi.

Članak je prenet sa portala Talas.

Članak je prenet sa portala Talas.