Politička korektnost – Raskorak između očekivanja i realnosti

Dobrodošli u Golu istinu.

Za ovaj naslov sam se odlučio posle mnogo razmišljanja.

Pitate se zašto baš Gola istina? Pa, reći ću vam! Kada dvoje političara razgovaraju, njih ne zanima šta druga strana ima da kaže. Oni se jednostavno obraćaju sa ciljem da sebi izbore dobar politički položaj i da ubede ostale da im se pridruže. Razmena između dvoje političara nikada nije razgovor u pravom smislu te reči – oni su uvek sigurni u sebe i nikada ne menjaju mišljenje. Ali, život nije binaran, ne svodi se na borbu dobra i zla, ili levice protiv desnice. Haotičan je i ogoljen. Istina nije stari kišobran koji nađeš na ulici pa ga iskoristiš da bi se zaštitio od kiše. Ona je prokleta borba koja iziskuje stalno razmišljanje i razgovor. Ona nikada ne treba da bude ulepšana. Kada jednom počnete da ulepšavate istinu, ona postaje samo još jedno političko mišljenje.

Remarker me je pozvao da sarađujemo jer se bavim kritikom jednostavnog i uređenog sveta – sveta koji ne postoji.

U deset delova pričaću vam o  širokoj lepezi političkih tema koje danas potresaju svet.

Ja sam Jakob Hesink, rođen sam u Holandiji i živim u Amsterdamu. Bavio sam se mnogim stvarima; od računarstva, preko sociologije i filozofije do umetnosti. Trenutno radim kao nezavisni filmski autor.

Tema kojom ćemo se baviti u ovom, prvom, delu jeste politička korektnost. Pokrićemo tri njena segmenta:

• Karakteristike političke korektnosti
• Koliko je efektna?
• Slovo zakona

Počećemo od Utopije, knjige Tomasa Mora objavljene 1516. godine, koja govori o maloj državi na nekom ostrvu u Atlantskom okeanu. Ovo mesto je poznato kao idealno za život. Radno vreme je veoma umereno – ipak, ljudi često rade duže, jer rade poslove koje vole. Postoji dobro razvijen program rehabilitacije zatvorenika i vlada opšti prezir prema zlatu i velikom bogatstvu.

Ono što mene iznenađuje, jeste to što je ovo delo Tomasa Mora relevantno i sada, 500 godina kasnije od njegovog nastanka. Ukoliko bih pitao svoje prijatelje šta nije u redu sa današnjim društvom, mogli bi reći da su to kapitalizam, uvećanje profita, da treba da se pozabavimo jazom između siromašnih i onih 3% najbogatijih, ili bi možda govorili o potrebi za osnovnim dohotkom i o prednostima kraćeg radnog vremena koje je zastupljeno u skandinavskim zemljama. Kako je moguće da posle pet vekova i dalje imamo sličnu ideju o tome kako izgleda savršeno društvo?

Mislim da je svima jasno da utopije mogu postojati samo na papiru. Za to postoje i primeri iz stvarnog života.

Palmanova je pravi primer mesta gde ne biste želeli da živite. Inspiracija za njenu gradnju bile su ideje na kojima se zasniva utopija. Sagrađena je u obliku devetokrake zvezde i služila je kao odbrana od otomanskih osvajača koji su u to vreme harali Balkanom. Bilo je to mesto jezivo za život, koje je ostalo prazno dvadeset i devet godina od početka izgradnje. Venižani su smislili neverovatan plan nudeći zatvorenicima pomilovanje ukoliko pristanu da žive u Palmanovi. Ovo se pokazalo delotvornim, i danas ima ljudi koji žive tamo, iako je Napoleon nakon osvajanja Palmanove i dogradio odbrambene zidove, rekao da je grad lako odbraniti, ali da je užasno mesto za život.

Iz ovoga možemo zaključiti da prividno dobre ideje u praksi mogu dati potpuno suprotne rezultate.

Tako su odlike političke korektnosti usko vezane sa jezičkim izražavanjem, ili tačnije, sa izbegavanjem određenog načina izražavanja. U osnovi, politički korektnim se smatra svako uzdržavanje od izgovaranja stvari koje se mogu tumačiti kao isključivanje ili marginalizacija grupa ljudi. Pojedinci su isključeni; ukoliko moj prijatelj ne plati piće u baru, ja ću mu reći da je on kreten, što ga može uvrediti, ali ni u kakvom smislu to nije problem za grupu ljudi. Imajte u vidu, molim vas, da je u Holandiji ovo veoma važno; kao što se na Balkanu ljudi praktično posvađaju oko toga ko će platiti račun u kafani, ali za razliku od Balkanaca, mi pokušavamo da izbegnemo plaćanje ukoliko možemo.

Dakle, nekorišćenje određenih reči kako ne bismo uvredili druge. Umesto Cigani, kažemo Romi. Umesto Indijanci, kažemo Američki Indijanci, što je dalje zamenjeno izrazom Domorodački narodi Amerike, a zatim Prvi narodi. Drugi primer jeste primer pretpostavke roda. U Holandiji, na primer, obaveštenje na železničkim stanicama se ne obraća više damama i gospodi već putnicima. Na kraju, mikroagresije su takođe varijacija političke korektnosti gde se u svakodnevnom jeziku krije pretpostavka o određenoj grupi ljudi. Na primer: „Gospodin Jašamiro zapravo vozi veoma dobro“, ova izjava krije pretpostavku da su Azijati loši vozači.

Politička korektnost se nedavno probila pravljenjem razlike između onih koji imaju poštovanja i onih koji ga nemaju. Ona je od tada postala važna tačka debate u kulturnom ratu između političke levice i desnice u SAD-u. Upotreba političke korektnosti je postala početna tačka za narativ, baš kao što se desničarski političari poput Trampa bore protiv političke korektnosti u cilju ostvarivanja popularnosti.

Koliko je, dakle, politička korektnost delotvorna?

Pogledajmo razvoj reči koje su korišćene za opis Daunovog sindroma. Tokom 1910, Udruženje medicinskih radnika američkih institucija za idiotske i slaboumne osobe uvelo je tri nova termina za Daunov sindrom. Osetili su koliko ja važno da se objektivno i profesionalno govori o ovoj pojavi. Te tri reči bile su: moroni, idioti i imbecili. Neutralnost ovih reči je bila narušena za svega nekoliko godina. Tokom 1987. godine, udruženje je promenilo svoje ime u Američko udruženje za mentalnu retardaciju. Još jedan pokušaj da se ponudi nepristrasna definicija Daunovog sistema. Dvadeset godina kasnije ovaj naziv je prestao da se koristi na uvažavajući način i smišljen je nov. Sada je ova institucija poznata pod nazivom Američko udruženje za intelektualne i razvojne poteškoće.

U vezi sa političkom korektnosti postoji nekoliko osnovnih problema.

Pokušajmo prvo da definišemo nedostatak poštovanja. Teže je nego što izgleda. Ne postoji univerzalni kriterijum za moralno ispravno izražavanje, jer je ono poput samog jezika – organsko i stalno se menja. Ta igra mačke i miša između loših reči i nove, korektne, terminologije je beskrajna.

Onda, tu su i ljudi koji se veoma lako uvrede i oni koji se gotovo nikad ne uvrede. Deset godina sam kao socijalni radnik radio sa tinejdžerima sa problemima u ponašanju i veoma je teško takmičiti se sa njima u psovanju i prozivanju. Posledica ovog rada je bila što sam postao prilično otporan na bilo koju vrstu vređanja. Ali, isto tako i podsećam sebe da drugi nemaju tu sposobnost. Nemoguće je postaviti standard poštovanja koji bi delili svi članovi jedne grupe.

U bliskom okruženju je veoma lako utvrditi da li smo nekoga uvredili i sa nama bliskim ljudima znamo prilično dobro koliko grubo možemo da se našalimo. Mnogo je teže nametnuti Političku Korektnost kao način života, a posebno ukoliko želimo da ta promena bude trajna.

Ne postoji gornja granica Političke Korektnosti. Za neke – mikroagresija – može da ode prilično daleko, ali prostor za potencijalne pretpostavke – i kao posledica, uvreda – je mnogo veća. Ukoliko nekome date kompliment za lepu haljinu, znači da niste dali kompliment nekome ko je obučen manje elegantno. Ukoliko definišete kakvog partnera želite, isključujete grupu drugih kandidata. Samo nebo je granica – možete biti politički korektni ceo život, a da i dalje postupate vođeni pretpostavkama.

Nije loše biti politički korektan – donekle – u sopstvenom životu. Korišćenjem terminologije koja ima najmanju verovatnoću da uvredi nekoga je osobina društvenosti. Ipak, to ne iskorenjuje našu netrpeljivost efikasno. Pre svega, ne znamo da li neko upotrebljava politički nekorektan jezik namerno ili u neznanju. Ukoliko na teritoriji Evrope iskoristimo izraz Indijanci za Prve narode u Americi, verovatno ne postoji voljni pokušaj da o njima kažemo nešto loše. Ne mogu svi da budu u toku sa ovakvim temama. Ovo je posebno tačno kada su u pitanju starije generacije, njima veoma često izmiču ovakve stvari. Mlađima je promaklo da ih obaveste o dugoj listi reči koje više nisu okej.

Zatim, problem bahatosti nije način izražavanja. Kada rasista izražava mržnju prema Romima, problem je rasizam, a ne to što se on loše izražava. Šta bi skretanje njegove pažnje na političku ne-korektnost promenilo u njegovom pogledu na druge? Postoji raskorak između naše želje da stvari funkcionišu na jedan način i onoga kako stvari zaista funkcionišu. Politička korektnost neće zavladati u prijateljskom društvu punom razumevanja.

Ali, da li je sloboda govora vredna borbe kada se koristi za izražavanje uvredljivosti?

Da bih mogao da odgovorim na ovo pitanje, sprovešću misaoni eksperiment. On ide ovako:

Zamislite zaplet serije Izgubljeni; zajedno sa 100 drugih ljudi nalazim se u avionu koji preleće Atlantik, kada se motor aviona zapali, a mi završimo u okeanu, nedaleko od obale pustog ostrva. Nakon što smo se snašli za neke osnovne stvari poput skloništa i hrane – shvatamo da nam je potrebno da se organizujemo, i u beskrajnoj mudrosti, moji sapatnici odluče da mene postave na mesto dobrovoljnog vođe. Povlačim se u svoju kolibicu, vadim papir i olovku, poslednje dve stvari koje imam u svom posedu, i počinjem da sastavljam zakone. Prvih nekoliko mi lako padaju na pamet: ne kradi, nemoj povrediti drugog itd. Uspevam da popišem 10 zapovesti i zakucavam ih na vrata kolibe. Sve ide kako treba nekih nedelju dana, kada se pojavljuje novi problem, za koji bi moje pleme želelo da dobije ozakonjenje. Recimo, posle haosa kakav je rušenje aviona, čovek ne želi da se smatra obevazanim brakom i počinje da se petlja sa drugim ženama ili – bliže našoj temi – grupa rasista odbija da sarađuje sa ne-belim ljudima. Vraćam se, dakle, u kolibu i donosim nove zakone. Tako nastaje osnova slobodnog govora.

Mogao bih da sastavim zakon koji obavezuje razmenu sa svakom osobom bilo kojeg porekla, ali bi oni mogli da „iz privatnih razloga“ zatvore radnju. Mogao bih da ih strpam u zatvor ili da ih ekskomuniciram, ali se sa tim ne bi složili članovi naše zajednice koji su empatični prema drugima. Oni bi takav postupak nazvali pristrasnim, a mene proglasili tiraninom.

Nakon sprovođenja ideje iznova i iznova, došao sam do zaključka da je slobodan govor osnova slobodnog društva. Ona predstavlja ultimativnu toleranciju, čak i prema netolerantnom, i trebalo bi da bude ograničena zakonima samo da bi sprečila nasilje. Cena koja se plaća je, u svakom slučaju, velika. Stalno bismo bili suočeni sa stvarima koje ne želimo da vidimo. Ovo srećem mnogo češće na Balkanu nego u Holandiji – iznenađuje me koliko ljudi ne kriju svoju netrpeljivost prema drugima. U Holandiji rasista ne bi iskazao svoj stav javno, a tokom 1990-ih je neko vreme bilo toliko efikasno, da smo i zaboravili da oni postoje. A onda su desničarske populističke stranke počele da dobijaju na izborima, godinu za godinom. Sasvim slično kao i religija tokom Titove vladavine, nestali su, neko vreme su bili sasvim neprimetni. Naša netrpeljivost prema netrpeljivima nam se vratila i obila o glavu.

Dakle, debela koža je cena koju plaćamo za slobodno društvo. Politička korektnost nije efikasno sredstvo da se stavi tačka na bahatost, a mi još uvek nismo našli način da se izborimo sa netrpeljivošću.

Rasprava ne bi trebalo da se vodi o „onome što ne smeš da kažeš“, već o tome „zašto je pogrešno govoriti neke stvari“. Pošto ne možemo napraviti pojednostavljen sistem po kome ljude delimo na dobre i loše; predlažem da se sa nepravdom borimo čvrstim argumentima; da prestanemo da pretpostavljamo da je lako napraviti razliku između dobrog i lošeg i da se upustimo u smisleni dijalog, umesto što igramo političku igru „naših“ protiv „njihovih“.

Koleginica mi je jednom rekla da ona nikada ne daje novac prosjacima na ulici, jer će ga oni potrošiti na drogu. Prisetila se kako joj je jednom neki narkoman obio auto i ukrao radio. Rekao sam joj da ukoliko želi da spreči da joj ukradu radio, zapravo treba da daje novac prosjacima. Bez obzira na šta ga oni troše, ukoliko novac dobiju, neće morati da pribegavaju krađi, a automobili i radio aparati bi ostajali netaknuti. Na trenutak je zastala da razmisli o tome što sam joj rekao i priznala je da nikada nije razmišljala o tome na ovaj način.

Hvala vam što nas čitate.

Sledeća tema kojom ćemo se baviti je tribalizam; istraživaćemo zašto ljudi osećaju pripadnost grupi ili naciji.

Članak je prenet sa portala Remarker.