Kako sam progovorila pirinčem

Piše: Mina Ćirić, Remarker

Ovo nije savet kako izlečiti depresiju, funkcionalnu depresiju, distimiju, lančanu tugu i osećanje beznađa… Šta god da vas guši i nadate se da ćete naći (instant) rešenje – nisam kvalifikovana da ga nudim i osećam obavezu da se ogradim zbog poštovanja prema težini svačijeg individualnog problema. Ovo je iskustvo koje je mene dovelo do alata za spas i delim ga zato što se o ovim stvarima i dalje ne govori dovoljno.

Retrospektivna izložba Marine Abramović, Čistač, zatvara se 20. januara. Nisam pisala o izložbi zato što su svi već pisali o njoj, pa neću ni sad. Ali ono što osećam potrebu da podelim, desilo se tamo.

Ako ste posetili Čistača, videli ste sto sa pirinčem i sočivom na poslednjem spratu Muzeja savremene umetnosti u Beogradu. Za one koji nisu bili ili nisu prišli tabli s objašnjenjem: to je interaktivni performans, namenjen je samo publici (niko ne izvodi ništa, posetioci mogu da sednu za sto i rade sami). Dato je uputstvo koje otprilike glasi: „Odvajaj pirinač i sočivo. Beleži svako zrno“, i predlog: „Molimo odložite sve svoje stvari u ormariće“.

Ako poslušaš predlog, odvojen si od telefona, ključeva, šminke, novca, svega za šta si inače vezan. Pristajanje na to odvajanje je već važan psihološki momenat. Meni je odmah bilo čudno – znate onaj osećaj kad mislite da ste nešto izgubili ili zaboravili. U ormariću za stvari zauzvrat nalaziš slušalice koje redukuju buku. Ili utišavaju misli, zavisi šta kome treba. Meni, na primer – oba, ali moja reakcija na slušalice nije bila „hm, ovo može da bude korisno, hvala na pomoći“, nego „ima da probaš bez njih pa makar crkla“.

Dakle moj prvi instinkt je da budem stroga i gruba prema sebi. To je prava hrabrost, a ne prihvatanje pomoći, ni slučajno!

Kad sedneš za sto, priđe ti neko od zaposlenih i pruži ti papir i olovku – za brojanje i beleženje svakog zrna.

Pre nego što počnem da opisujem sve što mi se dešavalo dok sam brojala, bitno je da kažem u kom stanju sam počela: uopšte nisam bila dobro. Svašta sam gurala pod tepih. Pregorela sam emotivno. Obavljala sam poslove, ali bez žara. Ma kakav „žar“ – bez zainteresovanosti. Glumila sam osmeh pred prijateljima da mi ne bi postavljali pitanja. I mnogo sam plakala. I mnogo sam bila besna. I tako dugo, verovatno duže nego što sam bila svesna ili spremna da priznam.

Kad sedneš za sto na Marininoj izložbi i dobiješ taj papir, prvo ti postane jasno da treba da smisliš svoj sistem za brojanje zrna. Makar to bilo i najjednostavniji izbor – sam moraš da doneseš odluku. Ne postoje dalja uputstva od onoga koje sam gore navela. Birala sam da brojim po šesnaest zrna pirinča, pa po šesnaest zrna sočiva i da ih ređam u naizmenične gomilice. (Da vas ne davim, postoji neki ritam i sistem brojanja u jednom klasičnom indijskom plesu koji volim – brojiš po četiri dok ne dođeš do šesnaest, to njima simbolizuje „celo“ i „vraćanje na početak“. Meni je godilo zato što je ritam meditativniji od „jedan dva tri četiri“, tako mi je bilo lakše da se koncentrišem).

Dok sam ređala gomilice, borila sam se sa iziritiranošću zbog okolnih zvukova, od Marininih video-radova (dece koje pevaju himnu Ujedinjenih nacija, devojčice koja peva „Gde je onaj cvetak žuti što ga cela šuma zna“ (pesmu koju sam pevala na takmičenju Zlatna sirena u trećem osnovne i dobila DRUGO MESTO A NE PRVO), dečaka koji peva „Čamac na Tisi“ – pesmu što nas, mlade, tera na cmizdrenje kao da imamo dvesta godina i živimo u kafani), preko ćaskanja drugih ljudi za stolom koji su očigledno došli tu da se zezaju i muljaju pirinač (kakvo nepoštovanje MOJE potrebe za tišinom), do posetilaca izložbe koji su samo u prolazu i nemaju nikakvu nameru da prestanu da se motaju oko stola i šuškaju.

Kad sam ipak stavila slušallice koje redukuju buku (duboko poražena!), mučila me je buka rođenih misli. U početku su bile kao zujanje. Ali nastavila sam da brojim, strpljivo, dok nisam postigla to da budem fokusirana samo na jednu jedinu stvar na svetu – na taj ritam koji sam sama odabrala.

I misli su se sredile dovoljno da uočim glavni problem: to što pravi buku – sve su tuđi glasovi. Moj se vremenom utišao. „Šta bi taj i taj rekao na to i to“, „šta bi on uradio“, „šta ona misli o meni“, „kako da se dopadnem“, „kako da im udovoljim“ – sve je počelo od tako nekih pitanja iz straha i nesigurnosti, a ona su otvorila prostor za previše tuđih mišljenja.

I moj glas je bio na „mute“.

U nekom trenutku sam shvatila da mi više ništa okolo ne smeta. I bilo mi je tačno toliko bolje da mogu da predložim sebi da ne ustajem sa stola dok mi ne bude dobro. Shvatila sam da je brojanje zrna neviđeni luksuz i odlična terapija za osobu koja ne ume da radi – Ništa.

Kako je broj mojih naizmeničnih crno-belih gomilica rastao, tako su sve više zastajali da vide šta radim. Neki su samo stajali. Par njih je čekalo da mi uhvati pogled i da mi se nasmeši.

I bila je jedna devojka kojoj sam mnogo zahvalna. Čekala je neko vreme s podignutim telefonom dok je nisam pogledala.

„Izvini, je l’ smem da fotkam?“

Klimnula sam i sklonila ruke. Stala je iza mene da bi kadrirala kvadrat od naizmeničnih crno-belih gomilica zrnevlja pirinča i sočiva, i papir na kome sam ih, po nekom meni logičnom sistemu, brojala i beležila.

Nastavila sam da brojim. Znala sam da i dalje stoji iza mene, iako je završila fotkanje. I u tom trenutku sam našla to utišano, taj jedan glas i odgovor i cilj: ovo je moj posao.

Samo – ovo.
Da pričam priču koju će neko zastati da sluša.
Pokretom, slikom, rečima ili pirinčem. Šta god.
I to je to.
Dobro mi je. Možda zato što sam dozvolila da me neko čuje, pa makar progovorila pirinčem.
Devojka koja je stajala iza mene je u nekom momentu izgovorila: „Znaš… Strava je.“ I otišla.

Sedela sam dugo za stolom. Nije bitno koliko. Završila sam s brojanjem onog momenta kada sam prestala da se pitam „šta bi Marina Abramović uradila i da li bi sedela ovde dve nedelje i piškila u gaće i onesvešćivala se“. Tada sam znala do kog broja želim da idem i šta on meni simbolizuje. Ali neću da vas davim s time, nađite svoj broj.

Kad sam završila, želela sam i ja da fotkam svoj kvadrat, ali shvatila sam da mi je telefon u ormariću. Iako mi je bilo malo krivo što ne mogu da sačuvam svoje malo umetničko delo, vratila sam sva zrna na gomilu, uredno, tamo gde sam ih i našla.

Na početak.

Par posetioca je odreagovalo kad me je videlo da raspršujem ono što sam dugo odvajala. Ali shvatili smo da to tako treba.

Ostavila sam čist sto za nekog sledećeg i sačuvala samo papir, kao podsetnik.

Ovo što sam podelila pre svega je inspirisano činjenicom da ne poznajem nikoga ko nije poludeo za vreme ovih novogodišnjih praznika. Valjda smo sve i svašta gurali pod tepih pa nas je dodatno vreme za razmišljanje dotuklo.

Posebno molim moju FOMO generaciju da se čuva. Previše je glasova. Ostavite sve u neki ormarić i nađite način da iskopate jedan utišani glas.

A onda ćemo da pričamo o svemu ostalom: od ne-biorazgradivih kesa, do Trećeg svetskog rata.

* FOMO – skraćenica od „Fear of Missing Out“. Strah od propuštanja. Preplavljujući nemir usled naleta misli o tome da se negde drugde dešava nešto zanimljivije, bitnije, veće nego meni, ovde, sada.