“Rat” voćara i pčelara – ko je kriv za ugibanje pčela?

1. Maj 2020.
wolfgang-hasselmann-Fsycza04Mgc-unsplash
Ilustracija. Foto: Wolfgang Hasselmann / Unsplash

Piše: Veljko Popović

U četvrtak kasno uveče, pred samo objavljivanje ovog teksta, iz Saveza pčelarskih organizacija Srbije stigla je vest da je uništeno preko 200 pčelinjih zajednica u okolini Sokobanje, usled prskanja voća. Šteta se procenjuje na oko 60.000 evra.

“Po nalogu zamenika javnog tužioca, u toku je uviđaj policije i fitosanitarnog inspektora”, kaže se u poruci Radivoja Stojanovića, zamenika predsednika SPOS-a, poslatoj novinarima.

Glas Amerike pratiće i dalje ovaj slučaj.

Vanredno stanje i zabrana kretanja – ubijaju pčele

Osim neadekvatnog prskanja voćki u cvatu, i nekontrlisano spaljivanje strnjike i kao zabrana kretanja za starije građane, pa i starije pčelare koje je zbog epidemije koronavirusa i dalje na snazi – glavni su razlozi ugibanja pčela, saglasni su sagovornici Glasa Amerike sa dve strane – voćarske i one pčelarske, koje su uprkos međusobnoj upućenosti jednih na druge, u vrsti tihog rata.

Miloš Bogdanović, predsednik Odbora za zaštitu pčela Saveza pčelarskih organizacija Srbije (SPOS), kaže za Glas Amerke da je zbog ograničavanja kretanja koje je uvela država, neki voćari prskaju voćke i u toku dana:

“Kada je biljka u cvetu, zabranjeno je da se koriste preparati koji su otrovni za pčele, a ako se oni koriste, preporuka je da se to radi rano ujutro ili kasno uveče kada pčele nisu aktivne, da ne bi bila naneta šteta pčelama”.

On objašnjava da pčele ne samo da bivaju same oštećene preparatima, već im se usled delovanja hemije menja miris, pa kada se vrate u košnicu pčele stražarice ne puštaju ih u košnice i te pčele nakon toga stradaju.

“Pčelarski lobi je mnogo jači od voćarskog lobija”, uzvraća sa druge strane Aleksandar Aca Glišić, voćar iz sela Šume kraj Topole, ocenjujući da su pčelari često u tom poslu iz hobija i da je reč o ljudima koji imaju novca, dok su, kako kaže, voćari obično ljudi sa sela.

“Svaki ozbiljan voćar ima svog zaštitara. To su ljudi koji su završili fakultet, zaštitu bilja, i oni šalju poruke. U njima piše količina, tretman i vreme primene. Ako je u pitanju insekticid, to se radi isključivo noću”, naglašava on.

Ipak, dodaje da ima i “voćara amatera, ljudi koji rade par stotina stabala, kojima je svejedno kada rade zaštitu. Oni ne rade zaštitu po protokolu, nego samostalno, po vikendicama i oni su nekontrolisani. I tu se onda javlja problem i trovanje pčela”, kaže Glišić.

Glišić naglašava da ne truju svi preparati pčele, odnsno da postoje i, na primer, fungicidi koji uništavaju samo gljive.

“Preparati koji su otrovni za pčele rade se isključivo noću ili u ranim jutarnjim satima, ili kasnim večernjim”, kaže on i naglašava da je važno da pčela ne bude prisutna kad se preparat prska, te da posle posle isteka “radne karence” od nekoliko sati, preparat više nije opasan za pčele.

Verko Kačarević, diplomirani inženjer zaštite bilja i vlasnik firme “Zaštitnik d.o.o”, ističe da je do nesuglasica učestalo počelo da dolazi kad su voćari, zbog policijskog časa, počeli da u toku dana rade sa insekticidima “onda kada ne sme da se radi”, kaže on.

Spaljivanje strnjike i košnica

Poseban problem predstavlja i spaljivanje strnjike – u okolini Vranja nedavno je izgoreo pčelinjak kada je zemljoradnik spaljivao strnjiku, a pčelar zbog policijskog časa nije mogao da izađe i skloni pčele na vreme. “A kada gori pčelinjak, stvara se neverovatna temperatura – jer tu imate smešu voska i propolisa koja eksplozivno gori”, ispričao nam je Miloš Bogdanović.

Ako ljudi imaju veće površine pod voćem, pa ne mogu da odrade tretman u jednom danu, dužni su da dva dana pred početak rada obaveste pčelare da zatvore košnice, upozorava on: “Tada se mogu raditi tretmani i preko dana”, naglašava Kačarević dodajući da se na većim plantažama mora raditi više dana.

Koliko puta godišnje se prska voće?

Sa druge strane, u SPOS-u navode da voćari “umeju da preteraju” sa prskanjem voćki i da su do njih stigle informacije da u pojedinim krajevima u okolini Beograda, voćari tretiraju voće čak i 24 puta godišnje.

Kačarević na to kaže da neki voćari zaista rade po italijanskim sistemima i da je moguće da prksaju voće i preko 20 puta u sezoni, ali da on preporučuje 14 do 15 tretmana u toku sezone. To je bezbedno po ljude, ukoliko se voćari pridržavaju preporuka.

Profesionalni voćari ne dolaze u problem trovanja pčela, a ni profsionalni pčelari, jer obično kad je cvetanje nekog voća, profesionalni pčelari zatvore svoje pčele. Pčele tad ne mogu da izađu, pa moraju da se dohrane šećerom, a to hobi pčelari ne urade, pa prijavljuju ljude. Isto tako i hobi voćari ne slušaju šta govore stručne službe nego rade na svoju ruku, tako da – tu postoji obostrana odgovornost, zakljućuje Glišić.

Članak je prenet sa portala Glas Amerike.

Članak je prenet sa portala Glas Amerike.