Glumci sa Kosova u predstavi u Njujorku

Piše: Ivana Konstantinović, Glas Amerike

Među njima i Kosovo. Iz Prištine stiže Iljre Vinca, pozorišna i filmska glumica i profesorka na Fakultetu dramskih umetnosti u Prištini. Ona kaže da je kad je čula da su za predstavu, pored Kosova, izabrani umetnici iz Gvatelmale i Kambodže, počela sam da čita o njihovoj istoriji.

“Za mene je to bila dobra ideja i svidelo mi se da se i Kosovo tu uključi, zbog svoje prošlosti i izazova kroz koje i dalje prolazimo i sve te priče koje imamo u sebi, o tome kroz šta smo prošli. To daje emotivnu dubinu predstavi i prenosi publici nešto što je živo i oni to mogu da osete. Na neki način, mi smo kao Ujedinjene nacije umetnika u ovom prostoru, radimo sa Andrejem i to je divno. Zaista je blagoslov deliti binu i osećati duh La Mame, osećamo se kao da smo kod kuće, sa ne tako lepim pričama koje čuvamo u sebi, ali i dalje je lepo i važno deliti ih”, kaže Vinca za Glas Amerike.

Među ostalim glumcima sa Kosova, pojedini se samo amaterski bave glumom. Stefan Stojanović je iz Bujanovca, a živi u Kosovskoj Mitrovici, pored pozorišta, ljubav mu je i muzika.

Edis Galjuši je glumac amater iz Prizrena, a radi kao prevodilac i predavač engleskog, albanskog i srpskog jezika. Poziv za predstavu je dobio, kada su ljudi iz La Mame videli njegovu monodramu na romskom jeziku.

Skender Kaplani je iz Prizrena i svira zurlu. Već je radio sa njujorškom trupom.

“Ja sam muzikant, to mi je nasledstvo, porodično nasledstvo roditelja. Tako su me našli i zvali su me. Što da ne prihvatim, bilo mi je milo, bilo mi je drago. Znači ja radim 50 godina ovaj moj zanat, sviram zurlu i radim sa sve narodnosti na Kosovu”, kaže Skender.

Predstava se igra na izmišljenom jeziku, koji ima neke elemente starogrčkog ali glumci u nekim scenama izvode tekst na svom jeziku, pa se može čuti i albanski i srpski. Tako su dobrodošli i autentični instrumenti, plesovi, ali u nekom momentu čak i psovke.

Budući da je lingvista, Edis smatra da je grupa sa Kosova najraznovrsnija  u ovoj pozorišnoj trupi.

“Možemo reći mi smo doneli još 3 dodatna jezika, ovde smo imali Kosovara koji govore na albanskome, Kosovara koji govore na srpskom i Kosovara koji govori na romskom. Znači sve te jezike smo inkorporirali u ovu predstavi i to je bila prilika za same Njujorčane da čuju ove jezike i da vide kako jedna mala zemlja i jedan mali prostor mogu biti raznovrsni sto se tiče jezika”, objašnjava Galjuši svoje utiske.

Stefan je bio oduševljen ovim projektom.

“Kad smo krenuli da stvaramo i da sve te segmente sklapamo u jedan, video sam da je ovo nešto sasvim drugačije od onoga što mi znamo. I od pozorišta kakvo mi poznajemo”, kaže Stojanović za Glas Amerike.

Skender kaže da ga je ovo druženje podsetilo na period kada je imao 20 godina.

Iljire sa početka naše priče, za razliku od ostalih sagovornika, bogate je glumačke karijere. Ovacije u Njurorku za nju su bile izvor velikog zadovoljstva iako misli da je od prvih koraka u glumi, sreća prati.

“Kada sam počela sam da studiram, mojii profesori bili su Faruk Begoli i  Enver Petrovci. Kada je otvoren Fakultet u Prištini 1989, ja sam bila prva generacija. Mislim da imam sreće, ja sam srećna osoba”, kaže Iljire posle deset dana uzastopnog igranja predstave Trojanske žene.