Usamljeni kubanski buntovnici

Ko su i šta traže ljudi koji su ovog leta izašli na ulice širom Kube? Kako letnje vreme teče, i prolaze dani posle najmasovnijih protesta Kubanaca još od rušenja Berlinskog zida, odgovor na ovo pitanje sve se više zamagljuje visokoparnim teorijama.

U etru između Havane, Vašingtona i  Majamija protesti su izazvali cunami velikih reči i pojmova: Revolucija i kontrarevolucija, demokratija i diktatura, otadžbina, patriotizam, komunizam, imperijalizam, izdaja… Mnoštvo ovozemaljskih nevolja pritislo je Kubance koje se ne mogu rešiti pozivanjem na bilo koji od ovih pojmova, čija su se značenja dobro zateturala u današnjem svetu.

Pandemija je drastično smanjila prihode od turizma, prazni rafovi, nedostatak lekova, prekidi struje, mizerne plate, tropske oluje… poluvekovni ekonomski embargo, pojačan u vreme Trampove administracije prethodno ublažen u vreme Obame, progon intelektualaca, umetnika i neistomišljenika, beskrajni redovi i uzaludno čekanje pred prodavnicama…Stasala je generacija rođena posle kraha Sovjetskog saveza, i nije više spremna da gubi vreme na dešifrovanje hladnoratovske retorike. Pogotovo što novo vreme zahteva sasvim drugačija zajednička razmišljanja.

Od svih observacija i analiza priželjkivanog kubanskog proleća najistančanijim mi se čine one koje je ovih dana izneo kubanski pisac i esejista kustos Centra za savremenu umetnost u Barseloni Ivan de la Nuez. Sebe smatra postkomunistom koji  živi u “ultrakapitalizmu” gde se “idealna forma uspeha zove novac”. Njemu kao umetniku i intelektualcu pristup takvom modelu uspeha vrlo je ograničen.

U danima nakon protesta 11. jula, koji je obišao svet , Ivan de la Nuez (58) našao se u Havani iz koje se iselio još 1991, ali  koju redovno posećuje još od dve hiljaditih.

“Osećalo se stanje šoka, žalosti i usamljenosti. Ljudi su shvatili: niti će se kubanska vlast otvoriti, niti će američki embargo biti ukinut, niti će levica u svetu razumeti kubanski bunt, piše De la Nuez u eseju objavljenom u španskom El Paisu, pre nekoliko dana.

U vazduhu nad Havanom kao da je lebdela rečenica: “Ovo moramo sami da rešimo”. Za De la Nueza ljudi sa obe zaraćene ideološke strane pokušavaju da ažuriraju klišee iz Hladnog rata: Podjednako Amerikanci koji u Pokretu Crni životi su važni (Black Lives Matter) vide infiltraciju komunizma, kao i kubanske vlasti koje optužuju CIA za organizaciju  protesta u Havani.

Oživio lov na crvene vještice

Buntovnici na Kubi usamljeni su i zato što se o njihovim ciljevima teoretiše sa pozicija neomakartizma ili staljinizma. U Americi i jednom delu Evrope, oživeo je lov na crvene veštice, kao u vreme  senatora Makartija, kada su hiljade građana ispitivani i proganjani zato što pokazuju razumevanje za neke levičarske ideje.

Španski premijer Pedro Sančes izložen je oštrim napadima analitičara  i političara samo zato što je izbegao da kubansku jednostranačku autokratiju eksplicitno okarakteriše kao diktaturu, već je izabrao blažu formu i rekao da ova karipska država nije demokratska.  To nije dovoljno za španske neomakartiste koji su jedva pristali da se telo generala Franka izmesti iz Svetilišta Doline palih, i premesti u porodičnu grobnicu. Tek pre dve godine, četrdesetak godina posle smrti diktatora, socijalista Pedro Sančes uspeo je da organizuje tu jednostavnu operaciju. I da sa surove desničarske autokratije simbolično skine svetački oreol.

Povodom protesta u Kubi, rasplamsali su se i udari na levo krilo Demokratske stranke u Americi. Foks, pojedini senatori i gradonačelnik Majamija, anatemišu popularnu kongreskinju iz Bronksa Aleksandriu Ocazio Cortez, senatora Bernija Sandersa, zahtevaju diferencijaciju. Jesu li za kubansku “Osovinu zla” ili za slobodu i demokratiju na čijem uzvišenom pijedastalu ponosno stoji Amerika.  Ako pomenu zdravstvenu zaštitu za sve Amerikance , oni su komunisti koji bi da Ameriku pretvore u Kubu. To zvuči anahrono i bizarno, naročito pošto je pandemija u najbogatijoj i najmoćnijoj zemlji na svetu odnela rekordni broj ljudskih života.

Zar ima nečeg lošeg u tome što je u Kubi besplatan pristup lekaru zagarantovan, pitao se Berni Sanders, dok se borio za unutarstranačku predsedničku kandidaturu prošle godine. Bio je izložen salvi napada da podržava diktaturu i da ugrožava slobodu. Čak je i bivši predsednik Barak Obama ocenio da su njegovi pogledi suviše radikalni. Da li bolestan čovek može biti slobodan, ako nema novca da se leči.

Staljinistički revolucionarni kič

I dok je neomakartizam ovladao dobrim delom evroameričke javnosti, iz zvanične Havane emituju se poruke koje De la Nuez naziva staljinističkim kičom.

Otkad je postao prvi šef države (potom Komunističke partije) – koji se ne preziva Kastro, Miguel Diaz Canel kune se u kontinuitet sistema Kastrove Kube. Da ulica pripada revoluciji , jedna je od parola koju je u ranim danima promovisao Fidel. Tokom potonjih decenija držao je maratonske govore na trgovima ispunjenim narodom koji mu je vatreno klicao. Revolucija je bila najlepša i najplemenitija reč. Njen simbol bio je Fidel Kastro.

U aprilu 61. Fidel je bio mlad i govorio je u jednoj biblioteci pred intelektualcima: “Ne pravimo revoluciju za buduće generacije. Ako je ova revolucija uspešna , to je zato što je napravljena za njene savremenike”.

Kanel Diaz (61) tek se bio rodio kada se revolucija pozivala na svoje mlade savremenike.  U međuvremenu mnogi lončići su pobrkani. Unuci tadašnjih revolucionara izašli su na ulične proteste. A Kanel Diaz ih je nazvao huliganima i stranim plaćenicima. Pozvao je Kubance na “revolucionarni kontramiting”.  Zvanična Havana istovremeno je sprovela hajku na “kontrarevolucionare” . Među stotinama pohapšenih nekima su izrečene brzometne zatvorske kazne, neki su u kućnom pritvoru, neke prate agenti u civilu , neki su nestali.

Uživo sa protesta

Srećom postoji internet, koji je posle prekida 11. i 12. jula, ponovo proradio. Hrabri kubanski internauti prikupljaju podatke o progonjenima i stavljaju ih na portale pojedinih digitalnih medija. Lista uhapšenih, nestalih, i puštenih iz zatvora svakodnevno se ažurira na portalu časopisa El Estornudo…Dvadeset dana posle protesta pobrojana su imena 725 uhapšenih i uhođenih Kubanaca. Uz opis mesta na kome su vidjeni poslednji put, navodi se, i šta im režim računa u greh…

Tu je na primer Vilber Alvarez Salvat, stomatolog (31) iz Santjaga. Na Fejsbuk je okačio poruku u toku protesta u dva poslepodne 11. Jula: “Tražimo slobodu na mirnim demonstracijama. Nikoga se ne plašimo, kaže u kameru mobilnog telefona svog prijatelja Ibrahima Agilara. Prilazi mu agent u civilu, pokušava da mu otme telefon. Vilber se ne da. Ibrahim nastavlja da snima. Vilberu prilazi još nekoliko agenata u civilu. Jedan od njih vadi pištolj. Vilber mu dovikuje ispršeno: “Pucaj!” Zgrabili su ga i odveli. Dve nedelje dobrovoljci nisu znali gde se Vilber nalazi, da li je živ ili mrtav. Iz nekoliko izvora potvrdjeno im je da je viđen u zatvoru u Santjagu.

Policija je upala u stan Marisol Penje Kobas (44 godine) u Kamagveju  12. jula.  Majka šestogodišnje devojčice i opoziciona aktivistkinja prethodnog dana učestvovala je na protestima, odveli su je zajedno sa mužem…

Nabrajaju se još stotine imena pohapšenih, ali se ovo istraživanje takodje bavi identifikacijom lica koja su učestvovala u teroru nad demonstrantima.

Uvodničar u ovom časopisu nada se da će jednog dana kad padne režim u Havani i budu otvoreni arhivi tajnih službi, građani imati uvid u kompletnu listu progonjenih Kubanaca . I poziva se na vreme kada je pao Berlinski zid i kada su obelodanjeni papiri Štazija, tajne obaveštajne službe Istočne Nemačke.

Čuvari zatvora iz Amerike i Kube

I dok susedna Amerika s pravom protestuje zbog progona i ugrožavanja sloboda na Kubi, teško da se iko setio da pomene zatvor u Gvantanamu. Nije da su robijašnice širom Kube, povezane sa kazamatom u zalivu Gvantanamo, jer njihovi stražari obavljaju državne poslove različitih zemalja u kojima vladaju različiti režimi. Ali ipak su po nečemu slični.

Smatra se da je raspuštanje pritvorske jedinice u američkoj vojnoj bazi koja se nalazi na teritoriji Kube, predizborno obećanje koje će Džozefu Bajdenu biti najteže da ispuni. Iako je ovaj zatvor postao sinonim za licemerje američke pravne države , iako u njemu već dve decenije čame bez suda i optužnice, osumnjičeni teroristi pohvatani po bliskom i dalekom istoku, uprkos apelima Ujedinjenih nacija, pravnih stručnjaka, najuticajnijim medijima, Vašington još uvek nije pronašao način da zatvori svoj Gvantanamo. Teško je pustiti na potpunu slobodu ljude koji su prethodno godinama mučeni, a nije im dokazana krivica. Komplikovano je nagovoriti strane zemlje da povratnike iz Gvantanama prime na svoju teritoriju, dok američki Kongres ne želi da se oslobođeni robijaši, nastane na njihovom tlu.

No, kubanski buntovnici nisu izašli na ulice ni radi Gvantanama ni radi toga što žele da se poput desetina hiljada njihovih sunarodnika isele u Majami. Po mišljenju mnogih starijih disidenata, nova internetska generacija (kontra)revolucionara, ne sanja više Američki san. Oni sanjaju o boljem i slobodnijem životu u svojoj zemlji. O tome govori i reperska himna protesta koja je slogan “Otadžbina ili smrt” preobrazila u “Otadžbina i život”. Prva parola je dominirala karipskim ostrvom duže od pola veka. Pod njenim amblemom pioniri su se zaklinjali da će žrtvovati sve, pa i život za svoju otadžbinu. Protesti teku pod životnijom parolom i u pandemijskom vremenu kada na videlo isplivavaju slabosti ultrakapitalizma i korporacijskih diktata, kao i neostvarena revolucionarna obećanja.

Kubanski pobunjenici ne žele da se od drugova pretvore u potrošače. Niti da se odreknu zdravstvene zaštite i besplatnog pristupa visokoškolskim ustanovama. Ne bi hteli ni da se vrate u eru pre Kastrove revolucije, kada je Kuba važila za jeftini tropski Las Vegas, ili karipski burdelj, zavisno od želje američkih klijenata. Svesni su da je život još gori, teži, i opasniji u Hondurasu, Salvadoru, Gvatemali, ili na Haitiju, čiji nam je metež, jad i beda, svima pred očima ovih dana. A tamo nema ni traga od komunizma, niti ga je bilo.

Zapad greši kad demonstracije u Kubi, uzroke, ciljeve i domete svodi na neki loš  strip. Kao sukob zlih komunista i dobrih građana željnih kapitalističkih radosti. Retko se ko veseli danas na planeti, usred klimatskih promena, požara, i pandemija.