Stefan Simić: Balkanu su potrebni ljudi koji će spajati, a ne dijeliti društvo

Piše: Armin Aljović

Srbijanski književnik i sociolog Stefan Simić kaže da su zemljama nastale raspadom Jugoslavije potrebni ljudi koji će ujedinjavat a ne dijeliti društvo, pa bi ovaj regija tri decenije nakon krvavih ratova i previranja konačno mogla krenula u svjetliju budućnost.

Naveo je primjere pozorišnog i filmski glumaca Bekima Fehmiua, proslavljenog košarkaša Mirze Delibašića ili pjesnika Izeta Kike Sarajlića, koji su u bivšoj Jugoslaviji ustrajno gradili umjesto među ljudima.

„Sada je suprotno tome, u atmosferi paranoje, neprijateljstvo dominira, ili jeftina demagogija, koja više razdvaja, nego spaja“. Simić je autor knjiga Pustite nas (2012), Odjeci ljudskog (2013), Generacijama koje rastu bez poezije (2016), Rekoh… i olakšah dušu (2019) i Povratak čoveku (2020), koje imaju publiku u svim nekadašnjim jugoslovenskim republikama.

• Vaše ’pomiriteljsko pisanje’ ima publiku u svim zemljama nekadašnje Jugoslavije. Koliko je važno da umjetnici poput vas preskaču granice, baš sada u vrijeme kada ih zvanična politika vrlo intenzivno podiže i učvršćuje.

– Nema drugog puta, svi smo pogođeni sličnom patnjom, problemima, šira javnost dobija propagandu, goli život je nešto drugo, i ko to oseća, živi, ne vidi neku razliku. Imao sam prilike da nastupam u većini većih gradova ex-yu, koliko god se razlikovali, ljudske priče su ljudske priče, povezuje nas mnogo šta. Umetnost može da spaja, kao i ideologija. Bratstvo i jedinstvo je najbolji primer. Sada je suprotno tome, u atmosferi paranoje, neprijateljstvo dominira, ili jeftina demagogija, koja više razdvaja, nego spaja. Setite se Bekima Fehmiua, gde god stane, napravi most. Ili Mirze Delibašića. Ili Izeta Kike Sarajlića. Ima takvih primera, koji objedinjuju ove prostore, i emocionalno. Kroz njih, mi smo postajali bolji ljudi, tome treba da težimo, univerzalnosti.

• Cijela regija Zapadnog Balkana je nastavila s nekom vrstom previranjem, čak i nakon okončanja ratova iz devedesetih. Čini li vam se da se stvari gledaju s nacionalne a ne socijalne ravni, čak i tamo gdje za to nema nikakve potrebe?

– “Nacionalno” se nameće, posebno kada je usmereno protiv drugih. Toliko puta ispričana priča o “drugom”, kao neprijatelju. Teško je to objasniti ljudima, a oni koji bi mogli da objasne, koriste to za nešto drugo. Sveopšta banalizacija hrani najniže porive, mnogi mediji su se tome prilagodili, Pink i Happy u Srbiji su najbolji primer, gde se ne promišlja, samo osuđuje, po šablonu koji nas je doveo ovde gde smo. Socijalno je ključ, ali ukidanjem humanističkih nauka, emancipatorske svesti, ukida se društvo i šta dobijamo? Masovni idiotizam, koji ne stvara odgovorne ljude, nego privid društvenosti koji se oseća na svim novoima.

• Gdje u konačnom može odvesti takva politika?

– Nigde, u začaranom krugu, u kome ne postoji budućnost, samo prošlost, i to ona koja ne odgovara interesu naroda, nego kreirana iz raznih centara, koja stvara takvu zbrku, iz koje ne nastaju angažovani pojedinci, koji suštinski mogu nešto da promene, nego kvazi – građani, koji samo stvaraju privid slobode, demokratije.

• Kakva je uloga predsjednika Srbije Aleksandra Vučića u tom procesu? Brojni zapadni čelnici, ali i lideri sa istoka, sugerišu da je ključ stabilnosti na Zapadnom Balkanu u njegovim rukama.

Vučić je, pre svega, trgovac, koji namiruje ljude, zato mu je uspelo da spoji nespojivo, mnogi su se sa njim našli na jednom, to je novac. Stvorio je ozbiljnu propagandnu mašineriju, u kojoj ništa nije isključeno, mada su to, uglavnom, brodovi od papira, jedna farsa, na svim nivoima, naravno, ljudi to ne znaju. Vučić voli da glumi mirotvorca, dokle će to da traje, videćemo.

• Ranije ste u javnim istupima govorili o tome kako je na sceni ‘šareni fašizam’. Na šta ste konkretno mislili?

– Manipulacija na svim nivoima, ne više samo politička, nego u svakom smislu, da je sve teže razdvojiti informaciju od manipulacije. Sve postaje kao reklama za neki brend. Slatko, upakovano, šareno, milo. Bez ikakve garancije da je to zaista takvo. Šarenilo je, zapravo, konglomerat svega. Šta je bolje? Iz mraka tražiti svetlost, ili biti neprekidno zaslepljen svim mogućim bojama? Bolje je tražiti svetlost. Ovde toga nema, samo lažni sjaj, da ljudi, pogotovu mladi, nemaju sa čim, u ljudskom smislu, da se poistovete. Šareni fašizam je, na prvi pogled, naivan, obojen u roze, ali zatupljuje, guši, davi besmislom. Rešenje je u prkosu svemu tome, i stvaranjem alternative.

• Poseban osjećaj pokazujte prema Bosni i Hercegovini. Nedavno ste na Facebooku napisali strastven tekst posvećen pobjedi košarkaške reprezentacije BiH u meču protiv Slovenije, što je pozdravio ogroman broj korisnika društvenih mreža u toj zemlji. Zašto ste toliko usredotočeni na tu zemlju?

Ljudi su emotivno reagovali, kao i ja. Mnogima od nas je BiH u srcu. Tekst je nastao spontano, gde smo se, na nekom dubljem, nivou, povezali. BiH je Jugoslavija u malom, širina tih ljudi je beskrajna, patnja ih je učinila još većim, i to mora da se doživi, teško je pričati napamet. I mene su iznenadile reakcije, to nije bio smišljan tekst, nego napisan kao iskrena čestitka. Voleo bih da povežemo ove prostore, raduje me kada se ljudi raduju, zato i pišem, nastupam, to što se tada dešava, neopisivo je. Treba na scenu da vratimo ideju dobra, multikulturalnosti, a i da vidimo šta nas razdvaja. Dug je to put, ali neminovno će mnogo šta da se reši, na nama je da sagradimo što više mostova, a na dobrom smo putu.

Tekst je prenet sa portala Al Jazeera Balkans.