Korona ruši kult ličnosti od Indije do Srbije

Koliko bi samo političara u vrhu vlasti  trebalo da odgovara zato što su svesno, zarad svojih vlastodržačkih interesa, stali na stranu neprijatelja i postali “super sejači” korona virusa. Ima ih toliko u celom svetu, kako u onom takozvanom prvom, tako i u onom trećem. Već se uveliko govori kako korona, uz sve svoje smrtonosne osobine, ima jednu koja je dovedena do savršenstva: poput buldožera razotkriva kule od laži koje su sebi u slavu podigli populistički lideri.

Samoveličanje premijera Narendre Modija dovelo je u Indiji do kolapsa zdravstvenog sistema piše Kapil Komireddi, analitičar i autor knjige Pakosna republika, kratka istorija nove Indije. “Dok Indija gori, Modi gusla istu pesmu”, tako bi otprilike mogao da se prevede naslov teksta u Foreign Policyju, u kome Komireddi opisuje tragediju u svojoj zemlji. A da Indija u bukvalnom smislu gori, to ne vredi ni opisivati, jer slike su dovoljno rečite. Nema više mesta u krematorijumima, tela se spaljuju po ulicama, nema više ni cepanica za lomače, nema kiseonika ni za zdrave, ni za bolesne… Pakao je tu na zemlji u punom smislu te reči.

Kolika je razlika između obećanog rajskog vrta i onoga što se dešava na zemlji, gde vladaju “populistički krstaši”? Na primeru Indije i njenog lidera, Komireddi detaljno opisuje kako je svemoćni, sveznajući, najveći vođa doveo zemlju do kolapsa. Podseća da je “Modi 28. januara proglasio pobedu protiv COVID-19”. Obraćajući se virtuelnom samitu Svetskog ekonomskog foruma, tražio je aplauze i tvrdio da je njegovom zaslugom  spašeno “čovečanstva od velike katastrofe…” Njegova administracija se nakon govora u Davosu potrudila da hipnotiše javnost u samoubilačkom uverenju da je najgore već prošlo.

Arundhati Roy o zločinu protiv čovječnosti

U februaru Modijeva hinduistička partija (Bharatiia Janata – BJP) donosi rezoluciju posvećenu njemu: “Sa ponosom se može reći da je Indija pobedila COVID-19 pod sposobnim, predanim i vizionarskim vođstvom premijera Narende Modija”. U martu su se hiljade slile na stadion u Gujaratu, nazvanom po Modijevom imenu, da gledaju utakmicu kriketa između Engleske i Indije. Stotine hiljada ljudi u istočnoj i južnoj Indiji učestvovalo je na predizbornim političkim skupovima za četiri države. Modi se hvalio da nikad niko nije okupio toliku masu sveta kao on. U aprilu se tri miliona hodočasnika zajednički okupalo u Gangu u svetom gradu Haridvar. “Podižući kult ličnosti bez premca u demokratskom svetu, Modi je demontirao gotovo svaku instituciju koja ga je mogla navesti da brzo reaguje na ovu nesreću”, piše Kapil Komireddi.

Svi kaudiljosi (da se poslužimo terminom koji se odomaćio u Latinskoj Americi) liče jedni na druge, pa nije čudo što se ovde, u Srbiji, vladajuća Srpska napredna stranka, istim superlativima posvećenim predsedniku Aleksandru Vučiću neprestano zasipa javnost. Oni koji nisu ponosni su izdajnici, a često i fašisti. Vizija, predanost, marljivost, graditeljstvo, bezgranični patriotizam, izbori… a onda novi nalet korone, nevaljalice jedne, koja nikako da prizna da je vođa trijumfalno uspeo da je pobedi.

Mnoge globalno poznate ličnosti iz Indije oglasile su se povodom teške situacije u njihovoj zemlji. Govoreći o egomaniji vođe u Indiji i zaraznih posledica po ukupno ustrojstvo države, književnica Arundhati Roy mnogo je puta do sada (i u vreme devedesetih, i u ovoj Vučićevoj eri, koja traje već skoro čitavu deceniju) učinila da njeni čitaoci u Srbiji prepoznaju sličnosti ovog pogubnog fenomena.

Autorka romana Bog malih stvari, za koji  je 1997. godine dobila Bukerovu nagradu, dugo posle svog prvenca nije stizala da se posveti fikciji lepe književnosti. Govorila je da je obuzeta dramom realnosti i neumorno se posvetila društvenom aktivizmu. Protiv ugnjetavanja, iseljavanja, proterivanja, izgradnje korporativnih projekata, rušenja planina, zarad eksploatacije rudnog blaga, upropašćivanja vodenih tokova, ratovima koje podstiču vođe većinskog naroda u ime rodoljublja… I sada živi u Indiji, uprkos tome što bi mnogi iz vlasti hteli da joj vide leđa.

Obraćajući se Modiju, Arundhati Roy konstatuje, navodeći genezu njegovog delovanja, da bi indijski premijer morao u nekom normalnom svetu (koga nema) da odgovara za “zločin protiv čovečnosti”. Insistira da Modi podnese ostavku: “Ovo je kriza koju ste Vi napravili. Vi je ne možete rešiti. Vi je samo možete učiniti gorom.”

Oštrim perom detektovala je i glavna svojstva korone i  uslove pod kojim ona pobeđuje: “Virus napreduje u atmosferi straha i mržnje i neznanja. Napreduje kada Vi udarate na one koji otvoreno govore. Napreduje kada Vi podredite medije do te mere da se o pravoj istini izveštava samo u stranim medijima”. Indijska  književnica upozorava da će “stotine hiljade nas umreti nepotrebno ako Vi ne odete”.

Na drugom kontinentu, u Brazilu, slična priča i gotovo isto naravoučenije: korona ne trpi nadmenost populističkih krstaša. Virus razotkriva lidere koji potkopavaju istinu, stvaraju alternativne realnosti, istiskuju stručnjake i naučnike i odbijaju da preduzmu mere predostrožnosti kako bi zaštitili ljude. Do sada je brazilski predsednik vešto prolazio kroz lavirinte svoje moći, držeći se nečega što kritičari zovu “svetim trojstvom” Jaira Bolsonara, kojem se priklanja u toku političke karijere: Izbegavajte odgovornost, izlivajte na svakom koraku svoj bes i pobedite na ponovljenim izborima.

Korona, međutim, nije pokazala razumevanje za njegov stil. Brazilska kriza sa COVID-19 jedna je od najgorih na svetu. Boce sa kiseonikom fale i u prestonici Amazonije. Tamo gde bi moralo da bude najviše zdravog vazduha, ljudi se, pod naletom virusa, dave zbog nemogućnosti da ga udahnu. Vođa ide toliko daleko da kažnjava guvernere država koji donose mere o obaveznom nošenju maski ili proglašava svoje nadrilekove kao spasonosne u borbi protiv teške bolesti. Do sada je smenio četvoricu ministara zdravlja zato što nisu pristali da svoju struku podrede njegovim egoističnim hirovima.

Podsjećanje na ‘Balkanskog kasapina’ u Brazilu

Pred Brazilcima voli da se predstavlja kao junak i traži od sunarodnika da “prestanu da kukumavče”, dignu glavu gore, i da ponosno koračaju u “nove pobede”.Ve ć su zabeležena prva svedočenja na parlamentarnoj komisiji, čije osnivanje nisu uspeli da spreče Bolsonarove pristalice. Jedan od smenjenih ministara zdravlja dokazuje pred ovom porotom da je predsednik ignorisao upozorenja i da je bio potpuno svestan da će pogrešna strategija u “ratu protiv virusa” dovesti do ogromnog broja žrtava”.

Takođe u svojstvu bivšeg ministra upoznatog sa zdravstvenom situacijom od samog početka, ovaj čovek kaže da je Bolsonaro iskazao vrhunsku bezosećajnost kada je o žrtvama reč. “Umreće oni koji bi umrli u svakom slučaju”, govorio je predsednik, ubeđen da je u pravu što odbija da zavede bilo kakve mere. A umrlo je više od 400.000 ljudi, od kojih su mnogi mogli biti spašeni da je bilo manje zaraženih i da je bilo više mesta i lekova u bolnicama.

Da li ste zaboravili na devedesete, kada su Slobodana Miloševića nazivali “Balkanskim kasapinom”, zbog toga što je vodio politiku kojom su posejane masovne grobnice po celoj zemlji (bivšoj Jugoslaviji). Na njegov zločin podsećaju danas senatori iz Brazila. Predsedavajući ovog brazilskog istraživačkog odbora, izabranog među članovima parlamenta koji pripadaju različitim strankama, uporedio je zločine aktuelnog predsednika najveće države Južne Amerike sa onim masovnim zlodelima koje je počinio “Balkanski kasapin” devedesetih, navodeći ime i prezime bivšeg predsednika Srbije i Savezne Republike Jugoslavije. Dodao je da “zemlja [Brazil] ima pravo da zna ko je doprineo gubitku života svih ovih hiljada ljudi i te osobe moraju biti odmah kažnjene primereno njihovoj krivici”.

Jacinda Ardern je među rijetkim pobjednicima

Sve češće se pominje da bi i Modi i Bolsonaro, zbog sumnji da su počinili zločine protiv čovečnosti, mogli da budu poslati u Hag. Tamo bi, pred Međunarodnim krivičnim sudom, bili procesuirani kao državne starešine pod čijom su komandom počinjeni neoprostivi zločini u “ratu protiv virusa”. Malo je verovatno, međutim, da će Hag, kao prestonica najvećeg broja međunarodnih sudova, uspeti da preraste u mesto gde se za najteže zločine primenjuju univerzalni pravosudni principi. Jer, neke od najvećih svetskih sila, poput Kine i SAD-a, nisu od samog početka pristale da svoje osumnjičene ratne zločince predaju pred internacionalnu porotu.

Čak i sada, kada u ovom svetskom ratu svi mi na svetu imamo jednog zajedničkog neprijatelja, teško da će Modi i Bolsonaro ležati u nekoj od ćelija u pritvorskoj jedinici Scheveningena, iz kojih su na sudske sesije odlazili balkanski optuženici. Na kraju krajeva, nije li donedavni predsednik SAD-a Donald Trump u svojoj zemlji označen kao čovek koji je svojim komandovanjem najviše doprinosio ciljevima neprijateljske virusne sile. Toliko da je, bez ispaljenog metka i bez ijednog drona, nevidljiva korona u Americi pokosila najveći broj žrtava.

U ponečemu je ova borba protiv korone slična sa svim velikim i malim ratovima u kojima masovno stradaju nevini. Razlika je u strategiji i ratnoj propagandi: veličanje vođe, trijumfalizam, konvencijalno i nekonvencijalno oružje dosadašnjih sukoba, moraće da se izbriše iz svih teorija o ratovanju. Ko danas zna kako se zove premijerka Novog Zelanda?  A Jacinda Ardern je među retkim vojskovođama koja je u ovom takozvanom ratu približila svoju zemlju – pobedi.